Samo udri

Ima više od deset godina, ma mnogo više je prošlo od onog trenutka kada je Mili tada malo prase sedela u fotelji dok mi je majka nešto objašnjavala. Tek u jednom momentu rekla je nešto nebitno "...Blabla, vidiš maco, blabla...".
To je Mili bio znak da skoči iz one fotelje i rezignirano podvikne mojoj majci, a svojoj babi "Nije ona tvoja maca! JA sam tvoja maca!"
E ovih dana samo o tome mislim.

U gradu vlada virusna upala pluća. U stvari u zavisnosti od ovog ili onog izgleda neke džidže u plućima dijagnostikuje se kao bronhitis ili upala, ali je potpuno nebitno. Klinici su desetkovani, profesori takođe. Ona već treću nedelju leži. Ja... malo je reći da sam poludela balansirajući između slave, roditelja, bolesnog deteta, njenih profesora i svih onih umišljenih megamajmuna koji su ubeđeni da su moje eksluzivne mace.

Jedan se duri što nikada nemam vremena da prihvatim njegov poziv za piće, a izbegavam ga već godinama. Drugi mi poručuje kako će me poučiti sve o mojoj sebičnosti poetskim citatima koje je godinama skupljao po Netu, u slučaju trećeg očekujem da sam implodira u sopstvenoj gluposti (ali to nikako da se desi)... I ima još takvih egzemplara koje niko, ali ama baš niko nije pitao za mišljenje, ali ih to ne sprečava da me bombarduju šiti informacijama zgranuti kako baš napr. on nije moja maca. Iskaču sa raznih strana Neta, iz telefona, po uzanim prolazima.
Brojim do deset, brojim do sto. Nadam se će nestati sami od sebe.
Demončići smaračići.

Neko je 22. kupio deset metričkih tona zlata van berze, da ne bi uticao na trend. Sve je odmah istog dana izneto iz J.P. Morgan magacina.
Proveram to dok čekam u redu u apoteci. Tip ispred mene urla zato što mora da plati antibiotik 460 dinara, a ima recept. Tri minuta kasnije shvatam da i ja uzimam isto i da me čeka isto plaćanje bez obzira što je dete u pitanju. Ona mi nudi neki probiotik, odmahnem glavom, kažem joj da imam američke - bolji su, ali neka mi da pet kutija vitamina C.
-Mislili ste pet tabli?
-Ne, mislila sam pet kutija sa po deset tabli u svakoj... osim ako se nije pojavio lipozomski.

Naravno da se nije pojavio. Mili u tom trenutku i dalje odbija bombardovanje vitaminom C, ali osećam da je trenutak kapitulacije blizu. Kažem joj za zlato, odgovara mi da to služi za rat.
-Znaš ko se potkupljuje zlatom, namigne mi dok se cepa od kašlja.
-Znam.

Posle čekamo da dođe žena iz privatne laboratorije da joj uzme krv i briseve. Terenska služba doma zdravlja to ne radi, jer zaboga to ne piše u statutu. A statut im valjda određuje grad ili ministarstvo ili ko god. Zaludno se ubeđujem u upravi. Poručuju mi da donesem dete. Poručujem im da dođu i donesu sami moje dete od 16 godina. Sležu ramenima.
Niko tu nije ničija maca.

Sledeće nedelje i posle popijene druge kutije antibiotika šeste generacije, a zarad sprečavanja potencijalne sekundarne bakterijske infekcije ponovo smo u taksiju, ponovo na proveri. Doktorka je njena, od petog dana Milinog života ta žena je vodi i voli. I ok je, ali meni je fitilj kratak i interesuje me ta primarna, a virusna infekcija koja već postoji, a nije tretirana. Doktorka se plaši vitamina C, ali nas šalje kod specijaliste. Vidim da je Mili već vrlo blizu odluke, puštam je za sada.
Ponovo smo u taksiju, a onda prijemno odeljenje u dečijoj bolnici. Ona konačno shvata, ja je konačno psujem međ svim onim unervoženim bolesnim klinčićima. Naslanja se na mene dok čekamo, ne može ni da sedi više. Ja se preznojavam, a onda mi stiže i da je kupljena ogromna količina bakra i naravno izneta iz XX magacina u YY.
-Šta je bre ovo?, gledam i ne verujem. - Je l' to ovi u Noje Švabenlandu prave novu generaciju letećih tanjira?
-Ili novi prenosni sistem, dodaje umorno ona u trenutku kada nas ipak prozivaju.

Pa vađenje krvi na licu mesta, pa traganje za rengenom u drugoj zgradi, pa moje urlanje po hodnicima da ima upalu pluća i da ne može da čeka dok se ne slika svaki frajer sa udarenim kolenom. Frajeri me u tom trenutku mrze. Nema veze, mrzim i ja njih, ali taktika uspeva.
Pa ponovo čekamo da stigne snimak.
Pa nazad u dečiju bolnicu.
Pa red.

Žena hoće da je stavi u bolnicu. Mili sada izistinski paniči, moli nju, pa gleda u mene. Ja sam hladna kao boza, znam da to zavisi samo od moje odluke. Pitam tu ženu šta bolnica može da ponudi mom detetu osim ukrštenih virusnih infekcija, super-rezistentnih bakterija, zaboravljanja deteta posle jutarnje vizite i loše hrane. Žena je zabezeknuta.
Ja nisam, pošto mi se u glavi upravo razdanilo da je trebalo da uzmem prut na vreme, a ne da vežbam demokratiju.
O da, prepisala joj je kortikosteroide i ostavila otvorenu opciju za bolničko nazovi lečenje.
I o da, uopšte se nisam ganula na to.

Kod kuće poslušno srče vrelu pileću supu i gleda me dok cepam tablu sa tabletama.
-Dobijaćeš po gram na svakih sat koliko si budna. Ne bude li radilo smanjiću vremenske intervale sve dok ne dođemo na 6 minuta.

Klima glavom, zna da to nije predlog, već naređenje.
I mislim da je upravo odrasla.
Iako je još uvek samo ona moja maca.