Naštelujem glavu lepo ispod drveta.
Namestim ruke ispod glave - sve po propisu.
I lepo krenem desnom, pa za njom levom nogom na gore.
I omašim drvo.
Saspem se u sekundi,
u kojoj oderem ruku, parče od glave i kuk.
I ležim tako razmišljajući da li sam slomila nešto,
kad ugledam u daljini devojku kako sedi na klupi.
Ima neki tirkizni džemper koji se divno uklopio u žute nijanse prirode.
Sedi uljudno, onako romantično.
Prosto da je neko slika za fejs sa sve tužnim i istovremeno otmenim citatom ugraviranim ispod.
I mislim se dok pokušavam da se pokupim i pokušam ponovo - što ja ne umem tako?
Zašto mene neki dečiji hormon tera da pravim budalu od sebe?
Makar da radim u cirkusu, pa da kao vežbam, a za pare.
Nego za ništa, za bezveze.
No comments:
Post a Comment