Začarani hrast

-Moraćeš da je pustiš, sad joj je vreme za prvu inicijaciju, kaže mi veštica.
-Mislim da je rano, odgovaram intelektualno.
-Nije, i tvoja je bila u njenim godinama.
-Znam, ali...

I onda me podiđe jeza, nešto mi prostruji uz kičmu, pa kroz glavu i kao u pretis loncu samo mi išišti kroz uši.
Plašim se i svesna sam toga. Ja sam večito taj zmaj koji stoji iza nje spreman da je zagrli krilima i spali svaku prepreku. Omnipotentni mini bog kome se ne veruje kada kaže da ne zna, ne ume, ne može nešto da izvede. Ona tada urla na mene očekujući sa punim pravom da mahnem, prospem vilinski prah, uzmem čekić, šlajfericu, bušilicu, četku, motku, mač, oklagiju, neku moju tinkturu ili eliksir i regulišem to nešto čas posla.
Ali sada se plašim.

-Moraš da je pustiš da uđe u biljku, kaže ona ponovo.
-Ali ona nema...

I tada mi pred očima prođu sve one Šekspirove rečenice o rascepljenoj jeli, o zatvaranju.
 
-Šta nema? Keltska je krv u njoj, sve ima. Sve što joj treba za biljku.
-Ali ona je drugačija...
-Drugačija od tebe. Zato uči od nje, posmatrajući nju.

Ja ćutim, a veštica se osmehne.
-Biće joj to potrebno za posao. Pusti je. Samo je pusti.
Gledaj je, drugi je to stil od tvog, samo je gledaj.