8. Arapska alhemija I

Kada je unos lažnog alhemičarskog zlata počeo da preti ekonomiji Rimskog carstva, imperator Dioklecijan je dekretom iz 290. godine naredio spaljivanje svih alhemičarskih spisa. Zatim je proglašenjem hrišćanstva kao zvanične religije carstva počelo propadanje Aleksandrije, do tada najvećeg svetskog centra nauke. Imperator Teodosije je bavljenje alhemijom proglasio za jeres koja se kažnjava smrću i naredio rušenje slavnog Serapionovog hrama. Kraj zlatnog aleksandrijskog doba počeo je uništenjem univerziteta i biblioteke, dok je još jedino alegorijska alhemija bila pošteđena pošto je hrišćani nisu smatrali specifično paganskom.
Učeni ljudi tog doba utočište su pronašli na Bliskom istoku. A konačno arapsko osvajanje Aleksandrije 642. godine donelo je preporod.

Put na istok

Veliki vezir Halid ibn Jazid okupio je grčke filozofe pristigle iz Egipta u Damasku i naredio im da prevedu alhemičarske spise sa grčkog na arapski. Međutim, sam vezir je bio vrlo nesrećan pošto nijedan recept nije mogao da stvori pravo zlato. Dolaskom Moreniusa, rimljanina koga je obučavao čuveni egipatski alhemičar Adfar, stvari su se promenile. Morenius je dokazao transmutaciju i Halid ibn Jazid je postao njegov učenik. U tom trenutku počeo je i naučno – tehnološki napredak islamskog sveta.

Sada se takođe javljaju po prvi put i klasični hemičari, oni koji se bave standardnim hemičarskim postupcima i u svojim radovima diskredituju alhemiju. Kao nesumnjivi doprinos nauci su i eksperimentalne naučne metode sa dokazivanjem, a koje su u postupke uveli baš islamski naučnici. Stvaranje filozofskog kamena, transmutacija metala i kreacija Takvina ili homunkulusa (veštačkog živog bića) je u 9. veku bilo odbačeno od strane muslimanskih hemičara.
Međutim, nikako se ne sme negirati ili minimizirati doprinos alhemije tehnološkim postupcima. Džabir ibn Hajan (Geber) i Muhamed ibn Zakarija al Razi (Razis, u latinizovanoj verziji prevoda njegovih dela) zaslužni su za uobličavanje aparatura za destilaciju, otkrića ugljenične, nitratnih i sumpornih kiselina, kao i sode i potaše. Pored ovih, njima takođe pripada i slava po pitanju destilovane vode, destilovanog prečišćenog alkohola, uvođenja termina „eliksir“, „alkohol“... Za njih same, najznačajnije otkriće bila je aqua regia, mešavina nitratne i ugljenične kiseline koja je mogla da rastvori „najvažniji“ metal – zlato.
Razis je izolovao mnoge hemijske supstance i izumeo još više lekova.

Izuzetno potentna kombinacija neoplatonizma i gnosticizma kombinovana sa grčkom alhemijom i arapskim misticizmom iznedrila je i najvećeg arapskog alhemičara Gebera. On je bio sin Hajana šiitskog apotekara iz plemena Azd. Geber je rođen u Tusu 721. godine. Nekoliko godina kasnije njegov otac je stradao zbog političke aktivnosti, a Gebera su podigli rođaci. Podučavao ga je Harbi al Himjari i pošto je stekao veliko znanje iz oblasti umetnosti i nauke postao je zvanični alhemičar na dvoru Haruna al Rašida. Sprijateljio se i sa Džafarom al Sadikom velikim šiitskim imamom.
Sam kalif je bio toliko impresioniran da je obilato finansirao Geberove eksperimente i masovni uvoz iz Vizantije starih grčkih alhemičarskih i naučnih dokumenata. To je rezultiralo mnogim Geberovim knjigama iz oblasti astronomije, astrologije, geometrije, medicine, hemije, filozofije i alhemije. A razmena roba i filozofije sa Kinom donela je i istočnjački alhemičarski uticaj, zbog čega je sam Geber usvojio simbolizam Ming Tanga (Hrama prosvetljenja). Centralni objekat ovog sistema je „magični“ kvadrat sa brojem 5 u sredini, koji je proizašao iz brojeva 1, 3, 5, 8, 17 i 28 i to posle „odvajanja gnomona“.
Geber je primenio ove brojeve prema sopstvenom shvatanju alhemijskih elemenata i uspešno manipulisao njima. Kasnije je baš zbog njega učenje o „magičnom kvadratu“ i ritmovima cirkulišućih energija bilo usvojeno od strane sufista.
Što se tiče hermetizma, Geber je podrobno analizirao svaki aristotelovski element preko osnovnih kvaliteta: toplo, hladno, vlažno, suvo. Prema Geberu svaki metal ima u unutrašnjosti i spoljašnjosti po dva od ovih kvaliteta. Zato je, naprimer, zlato toplo i vlažno, a olovo je hladno i suvo.
Po njegovim teorijama ako bi reorganizovali osobine jednog metala mogli bi da dobijemo neki drugi. Ovaj način razmišljanja je kasnije postao osnova za spravljenje Kamena filozofa ili univerzalonog eliksira. Pored svega toga, Geber je uveo i numerološku korespodenciju u svako slovo naziva ispitivanog metala koja može da pomogne prilikom odgonetanja fizičkih karakteristika i transformacija date supstance.
Ispitivao je i elementalno ustrojstvo dodajući postojećim elementima poznatim od davnina (vatra, voda, zemlja, vazduh i etar) sumpor, koji u sebi nosi kvalitete zapaljivosti, živu koja je simbol za pokretljivost i so koja je simbol za stabilnost. Kasnije će i evropski alhemičari usvojiti ovo učenje bazirajući sva svoja istraživanja upravo na ove tri poslednje supstance.
Uz sva ova dostignuća, Geber je takođe izumeo i kotao za destilaciju, kao i retortu, osnovnu aparaturu za alhemičarske i hemičarske eksperimente.

Eksperimentisanje

Iako su mnogi islamski naučnici bili protiv same alhemije, Geber se takođe smatra i ocem hemije. Pored eksperimentalnog metoda, otkrića retorte i ostalih važnih aparatura, on je utvrdio procese kao što su purifikacija, oksidizacija, filtracija, kristalizacija i evaporacija. Uveo je „čistu“ destilaciju, koja je do tada bila poznata Grcima, Egipćanima i Vaviloncima, ali ne toliko unapređena. A sam Geber je vrlo žustro proklamovao dobrobiti eksperimentalnog metoda, jer kako je sam tvrdio „onaj koji se ne bavi praktičnim radom i ne vodi računa prilikom ispitivanja nikada ne može da postane majstor nauke“.
Geber je dao i teoriju geoloških formacija ležišta metala, pri čemu je tvrdio da se šest osnovnih metala razlikuju i drugačije deponuju u stenama zbog različitog odnosa sumpora i žive u njima.

I kasniji veliki umovi su se složili da je Geberov uticaj na nauku jednak onom koji su dali Anton Lavoazije ili Robert Bojl. Njegovi jasni opisi procesa i aparatura, kao i metodičan opis supstanci bili su daleko progresivniji od grčkog ezoterizma. I tačno se i jasno vidi ravnoteža između ’ilm i ’amal, teorijskog i praktičnog obučavanja.

Naravno, ovakav veliki um je takođe imao i velikog učitelja. Bio je to, kao što je već rečeno, imam Džafar ibn Sadik, koji je odbacio Aristotelovu teoriju o četiri elementa, uočavajući da je metal koji se nalazi u zemlji, kao jednom od „osnovnih“ elemenata, takođe element. Al Sadik je uveo i svoju čestičnu teoriju o postanju svemira. Po ovoj teoriji svemir je rođen kao vrlo mala čestica koja je u sebi imala 2 različita pola. Ova čestica je proizvela atom. I na taj način nastala je materija. Zatim se ona umnožila i stekla različite osobine, a ta raznovrsnost je dalje uzrokovala gustinu ili razređenost atoma.
Al Sadik je napisao i studiju o neprozirnosti materjala, pri čemu je materjale koji su čvrsti i sa sposobnošću apsorbovanja nazvao neprozirnim, a one koji su čvrsti i odbijajući nazvao je prozirnim. Takođe je utvrdio da „neprozirni“ materjali apsorbuju toplotu.

Al Razi kao još jedan od najuticijanijih islamskih naučnika, u svom delu „Sumnje u pogledu Galena“ dokazao je prvi da su Aristotelova teorija klasičnih elemenata i Galenova teorija humorizma pogrešne, i to koristeći eksperimentalni metod. U suštini, on je proveravao kako telo reaguje različitim temperaturama na ispitivanu tečnost. Pri čemu je zaključio da tečnost ili supstanca ne prenose sopstvenu toplotu (ili osobine) na telo, već izazivaju reakciju tela u zavisnosti od unete supstance. Reakcija naravno može biti daleko burnija od samih osobina supstance.
(Humorizam ili humoralna Galenova teorija odnosi se na četiri „humora“ u ljudskom telu, crne žuči, žute žuči, krvi i flegme. Disbalans ova četiri kvaliteta u telu proizvodi nelagodnost i bolest.)

Al Razijevi eksperimenti su uveli i nove termine kao što su uljanost supstance, sulfuroznost, zapaljivost i salinitet. On je bio i prvi naučnik koji je destilovao petrolej, izumeo kerozin i kerozinske lampe, moderne recepte za sapun, kao i brojne hemijske procese od kojih je jedan i sublimacija.

Treba istaći da su Abu Rajan al Biruni (između ostalog i astrolog koji je uveo proračunske tačke), Al Kindi, Avicena (čuveni lekar) i ibn Haldun bili žestoki oponenti alhemije, pri čemu je Al Kindi bio prvi koji je negirao čitav koncept transmutacije metala u zlato i srebro.
Od 12. veka islamski uticaj se proširio i na Evropu kada su Geberovi, Al Razijevi i Avicenini spisi prevedeni na latinski u doba takozvanog arapsko-latinskog prevodilačkog pokreta i nešto kasnije u 14. veku u spisima „pseudo-Gebera“, alhemičara koji se tako potpisivao i nekoliko sopstvenih dela podmetnuo kao Geberove originale.

U 13. veku Nasir al Din al Tusi je proklamovao ranu verziju zakona o održanju masa, tako što je tvrdio da suština materije ostaje nepromenljiva i da je moguće da promeni svoj oblik, ali ne i da nestane.

Srednji vek je zapravo bio period uzleta nauke na teritoriji Bliskog istoka.