Na putu za Damask

Igrali smo kizembe. I već peti put ponavljao mi je da ga gledam u oči, a ne u noge. I tu je bio problem.
Ima tih dana kada mi se otvori životinjski njuh i onda dosta teško podnosim i svoje, a ne tuđe mirise. A tada sam mogla da namirišem sopstvenu odeću, kožu, kosu, parfem, mirise ostalih parova, miris poda i zidova, smoga koji je ulazio kroz prozore, njegovu kosu, njegov parfem, dah, znoj koji mu se probijao kroz košulju i miris sa farmerki.
I sve se dosta bolno urezivalo u moj mozak.

-Gledaj me u oči.
Pogledala sam ga.

-Ti se mene plašiš?, iznenađeno me je upitao...

…Dok sam proučavao neke stare spise o zvezdama, u to mirno rano popodne u sobu je utrčao moj sluga. Čovek koji je bio moj odani pomagač i čak prijatelj godinama sada je izgledao unezvereno i uplašeno. Posadio sam ga na stolicu i sipao mu da popije hladne vode, a onda pošto se malo primirio ispričao mi je:
-Dobri moj gospodaru, danas sam otišao kao i svaki dan na bazar i dok sam se cenjkao sa trgovcima odjednom sam dobio neki osećaj, okrenuo sam se i video je kako me gleda… Molim te gospodaru, daj mi jednog konja. Molim te, znam kako da joj pobegnem. Otići ću u Damask i tamo me nikada neće pronaći.

Stao sam da razmislim. Da, on je pošten čovek i dobar sluga. I zaslužio je da mu pomognem.
Zato sam mu i dao najboljeg konja, i opremio ga hranom, i vodom, i novcima. I ispratio za Damask.

Gledao sam kako mahnito tera konja od kapija grada pa preko pustinje…
A onda sam se okrenuo i zaputio pravo na bazar.

-Zašto mi plašiš slugu?, podviknuo sam na nju čim sam je video.
-Nisam ga plašila. Samo sam se iznenadila što ga vidim ovde na bazaru, kada je trebalo da dođem po njega večeras u Damask…, slegla je ramenima smrt i otišla dalje.


-Ti se mene plašiš?, ponovio je, a ja sam okrenula pogled i promrmljala jedno kratko “Ne”.

Upravo mi je ona zamirisala iz njega.

Bože, kako mrzim takve dane…