Wer ist das?

Du oder ich?

Deda po majci je bio partizan. Onaj po ocu je dovoljno uradio gacajući zimi preko Albanije i mlateći se za Kraljevinu SHS i izigravajući partizansku back up podršku u danima novog ratovanja.

Obojica se jasno vide u mojoj karti i to kroz upravo prvu astrološku kuću. Ja jesam ono što su obojica bila.

A deda je bio partizan.
Inače... lud čovek.




Uostalom, kao da bi i mogao da bude drugačiji.




Bio je profi za eksplozive.
A onda je napravio zez prilikom jednog povezivanja i da bi zaštitio ostale bacio se na punjenje.
I ostao živ, ali pun gelera.




To za eksplozive prošlo je i kroz moj život, ali zaista ni u kom slučaju spektakularno.
I meni je negde u gene ugrađeno da se automatski bacam na izvor.

Bitnije je to što je bio zmijar.
Razgovarao je sa zmijama, nosio ih u nedrima, prizivao, upravljao njima.
Ludi šaman.

I taj deo mi je ostavio u amanet... da ga ponovo prenesem na sledeću generaciju.





Očekivala sam partizanske memorabilije.
A setila sam se Primoža.
Odavno sam prestala da razmišljam na slovenšćino.
Sviđalo mi se, kao srednjovekovni srpski.



Počeo je da mi nedostaje...


A onda... još jedna stara srednjoškolska priča.




Ovo smo morali i mi da radimo na istoriji umetnosti.
Pa sam se setila i predavanja. Nekako baš u ovom stilu.




Od parčeta lima koje je neko bacio u đubre napraviš magičnu stvarčicu.




I setiš se prave filozofije.



Sada se to zove kvantna spiritualnost, ali kad god o tome počne neko ko se nije maltretirao višim matematikama, ozbiljnim fizikama, astronomijama i još ozbiljnijim simbolikama, osetim... pa, onaj deo crnila same sebe koji još nisam transformisala u nešto dobro.
Zašto mislim da neka učenja treba da ostanu elitistička, kada se i sama borim protiv hermetike?... Pff.

No, dobro.
Ovo je čuveni projekat... Inače realizovan.
Držim ga u neokorteksu kao ruski pokušaj izgradnje nove vavilonske kule.
Rusi su ogromne pare ulagali u soc-realističku umetnost i naravno, arhitekturu.
Primož ju je zvao fašistička umetnost, zato što su to tako zvali u Italiji.
U suštini, moda je moda sa koje god zaraćene strane pogledaš.

Iz ove perspektive... savršeno vreme za umetnost.





I moja lična i personalna ljubav.




To što je uradio Walter Gropius - to je vrhununac.
Nema dalje.
Ne postoji dalje u arhitekturi i enterijeru.
On je bukvalno sedeo satima i analizirao pokrete kuvarice u kuhinji, sobarice u salonu, ženu u budoaru, prijatelja u biblioteci..., razvijao ergonomiju i konstruisao zgrade i nameštaj.

U Beogradu postoje dve zgrade koje su projektovali njegovi direktni saradnici i učenici. I želim ih obe...


I ne znam zašto i kako, ali kustos ove izložbe, inače čovek sa kojim se uljudno ispričah na ulazu i zamolih za dozvolu da fotografišem, ili nije imao jasan koncept ili je toliko bio oduševljen da je od Waltera ovog i Waltera gore pomenutog napravio jednu kreolsku džambolaju.
Jedino što bi moglo da ih poveže smo ja vragolan i moj deda. Al' deda je prešao u bardo još onomadne...


Te u tom smislu...



Kada su prošle "godine pune muka" ljudi su opet počeli da se igraju simbolikom.
Što ti je čovek? Solarni simbol, pa solarni simbol.

A ovaj stiže iz bon škole budizma, inače daleko starije od samog budizma. Vuče još iz perioda klasičnog tibetanskog šamanizma.

Ko o čemu - budale o kvantnoj fizici, a ja najveća međ njima o šamanizmu.


A onda još jedan...



Ovo se zvalo stub sećanja, a u suštini je Ozirisov simbol (ko o čemu... da, znam... bla bla). I sa osmehom se uvek setim kako sam razbijala onu igricu Pillar of Osiris.

Samog Ozirisa, however, nisam pronašla... za sada.


No, dobro.
S obzirom da upravo gledamo izložbu "Das ist Walter" postavljenu do kraja decembra u Muzeju 25. maj sa pravom mogu da se pitam šta će ovo na narečenoj izložbi?



Kustose, brate, prijatelju, pa ja sam ta Indrina strela protiv konceptualne umetnosti, meni je u koštanu strukturu ugrađeno groženje kodgod neko počne o konceptu, oči mi se automatski prevrću i imam sve potrebne hemijske reakcije u krvi, ...ali ovo je previše i za mene.

Gde je, molim lepo, koncept? Šta je ideja koja povezuje sve eksponate na izložbi?
U prevodu, kakve, pobogu, veze ima ovo sa onim gore?

Na stranu to što sam godinama mučena obaveznim gledanjima umetničkih filmova i to po 5 sati u kontinuitetu, pa puta pet dana, pa tako po pet puta u životu (čudo sam živa ostala).
Kad vidim ovakav natpis srce mi ubrza, počinju prevremeni valunzi i zaista je potrebno da neko pod hitno otrči po šećer i vodu.

I zato sam brzom brzinom pretrčala zonu emitovanja "tih" filmova.
(Nije meni deda za džabe bio partizan.)

I da od svega ne bi ostalo jedno traljavo pih... Videh i pravu fotografiju.




U tom smislu (kad je džambolaja, nek je džambolaja do
kr(j)aja)...


Dragi deda,
U životu smo se nagledali mnogo toga. Mahom budalaština.
I znam da ti nije lako, čak ni tamo u bardou.
Ali - evo pritrpi se par sekundi dok ova ludaja ne izlupeta to što lupeta (o svemiru kroz flašu), a onda poslušaj pesmu mojih mladih i nežnih godina.
Podseća me na tebe, na partizanske čete, na deo mene u toj priči.
Na dane kada si vezivao kablove i rušio mostove...

I dalje gmazovima i raznim punjenjima zauzeto,
tvoje prvo unuče