Izvlačim ga iz tankog vazduha.
Samo mahnem rukom, zategnem stringove i imam ga.
Imam ga kao potencijalnu energiju.
Onda stojim pred kasom u podrumu Beograđanke i u sebi držim liturgiju.
Ona se okreće i sa osmehom izgovara broj.
Osmehom joj uzvraćam i dajem svu svoju potencijalnu energiju iz ruku, džepova i ranca.
Ok, bankrot kao i svake zime.
Ali vredi.
Za nekoliko osmeha - vredi.
Na izlazu otvaram svoju kesicu i taman da zavučem ruku vidim par velikih očiju.
On se vozi stepenicama, ne zna šta drugo da radi.
Tu dole je toplije i ljudi ga ne maltretiraju.
U tih malo godina koliko ima svašta je video.
Pružam mu kesicu.
A on se nećka.
Onda mu je gurnem u ruke i odem.
I tako iz tankog vazduha manifestujem zadovoljstvo.
Izvući ću se u februaru.
Eksergija i anergija.
Imam poverenja.
...Još uvek.
Friday, December 11, 2009
Subscribe to:
Post Comments (Atom)
No comments:
Post a Comment