9. Arapska alhemija II

Razmatrajući uticaj arapske alhemije i odmah za njom hemije, koja se upravo tada i rodila kao strogo naučna grana, ne možemo a da se ne podsetimo zaostavštine tog doba. Saraceni jesu osnivači moderne algebre, geologije i hemije. Stari Grci su poznati po tome da su uveli naučne hipoteze, ali su Saraceni prvi standardizovali posmatranja, strogo kontrolisane eksperimente i brižljivo vođene beleške o toku i rezultatima ispitivanja. Zahvaljujući Aviceni od 11. veka imamo parnu destilaciju kojom se izdvajaju esencijalna ulja, Geber je zaslužan za čistu destilaciju, kristalizaciju, purifikaciju, evaporaciju, oksigenizaciju... Dok Raziju pripadaju zasluge za suvu destilaciju, kalcinaciju, soluciju i sublimaciju.


Saracenska preciznost

Prapočeci hemije koja je nastajala u procesima egipatske metalurgije, kombinujući metale u različite legure i bojeći ih tako da imitiraju zlato, u rukama Saracena pretvorili su se u nešto više od svešteničkih tajni i mističnih procesa, postali su ozbiljno istraživanje, koje je uz strastvenu želju za znanjem dovelo do mnogih i dan danas krucijalno važnih otkrića.
Jedno od dostignuća arapskih (al)hemičara je i veliki broj aparata za destilaciju, kao i druge neophodne laboratorijske opreme. U dokumentu Sekretum sekretorum (u pitanju je latinizovani prevod al Razijevog dela) detaljno su opisani alati i druga oprema neophodna za ozbiljna istraživanja. A dvadesetak naziva sa liste koja se spominje lično su delo velikog naučnika Gebera.
Što se tiče aparatura za fizička istraživanja al Biruni je izmislio spravu za merenje razlike težine supstance u vazduhu i vodi, i precizno merenje specifične težine dragog kamenja i korespondirajućih metala, pri čemu je dobio rezultate koji se vrlo malo razlikuju od današnjih. Ovaj veliki naučnik i astrolog je takođe izumeo i piknometar i to u ranom 11. veku, i uvrstio je korišćenje termometra u toku eksperimenata. Nešto malo kasnije al Kazini je izmislio i hidrostatičku presu i vagu, a svoja istraživanja je zabeležio u delu „Knjiga ravnoteže mudrosti“.
Zahvaljujući Geberu danas su poznate mineralne kiseline, ugljovodonična, nitratna, sumporna, kao i elementi arsenik, antimon i bizmut koje je on prvi izdvojio i ispitao još u 8. veku. Ako se podsetimo činjenice da je u staro doba jedina poznata kiselina bila ona sirćetna, shvatićemo koliko je nauka napredovala baš u arapskom svetu.
Pored toga, tada su po prvi put olovo i kalaj bili prečišćeni i jasno odvojeni jedno od drugog. A već u 10. veku al Razi je napisao da su on i njegovi učeni prethodnici (Kalid, Geber i al Kindi) izmislili sledeće derivate i veštačke hemijske supstance: olovo(dva) oksid (PbO), crveno olovo (Pb3O4), kalaj(dva)oksid, bakar acetat, bakar(dva)oksid, olovosulfid, cinkoksid, bizmutoksid, antimonoksid, acetat gvožđa, arseniktrioksid, kaustičnu sodu i mnoge baze.
Muslimanski hemičari su bili i prvi koji su izolovali etanol kao čistu komponentu alkohola i izuzetno razvili umetnost destilacije u doba kalifata Abasida. Al Kindi je bio poznat po svojim detaljnim opisima vinskih destilacija, a ova „umetnost“ je najverovatnije i razvijena zahvaljujući prohibiciji alkoholnih pića, te je bilo potrebno izdvojiti i ukloniti alkoholnu komponentu iz uobičajenih napitaka. Sa druge strane ova komponenta je korisno upotrebljena u razne medicinske i industrijske svrhe.
U 10. veku al Razi je sačinio i jasnu podelu elemenata na: 4 duha (živu, arsenik, amonijačnu so i sumpor), 8 tečnih metala (zlato, srebro, bakar, gvožđe, kalaj, olovo), 13 kamenova (od koji su neki lapis lazuli, hematit, malahit, talk...), 6 vitriola, 7 borata i 13 soli (kalcijum hidroksid, sulfat magnezijuma, olovo(dva)acetat...). A što se tiče biljnih i životinjskih komponenti, al Razi ističe da alhemičari koriste biljku „ušnan“ prilikom izdvajanja baza i baznih metala, dok se za dobijanje amonijačne soli standardno upotrebljavaju životinjska dlaka, krv, rogovi, jaja, mleko, mozak i kosti.
Pored svojih legendarnih otkrića Geber i ostali veliki umovi muslimanskog sveta morali su da se pozabave i pratećom opremom i posudama koje mogu da izdrže i sačuvaju u sebi hemijske supstance. Zato su već od 8. veka u upotrebu uvedene novine po pitanju izrade i glaziranja keramičkih posuda, koje se i dan danas koriste najviše u farmaceutskoj industriji.
Zahvaljujući alhemiji već od 8. veka ulice Bagdada bile su asfaltirane katranom, koji se dobijao kao rezultat „destruktivne“ destilacije petroleja. A od 9. veka izdvojen je i kerozin. Al Razi u svojoj knjizi tajni (Kitab al-Asrar) opisuje čak dve metode za izdvajanje, u prvoj se kao absorbent spominje glina, a u drugoj so amonijaka (amonijum hlorid). U zoni današnjeg grada Bakua u Azerbejdžanu nalazila su se i prva naftna polja. Sam termin nafta (naphtha) je arapskog porekla. U 10. veku je Masudi ostavio pisani trag o tome, da bi u 13. veku i sam Marko Polo izvestio da je u pitanju eksploatacija velikih razmera.
Pored ovako strateški važnih operacija, alhemija je zaslužna i za one možda po značaju manje, ali po užitku veće pronalaske. Jedan od takvih je i sirup, način da se tečnost zgusne i zaštiti kako bi mogla da se koristi duže vreme u toplim klimatskim uslovima, a da se ne pokvari. I naravno, čuveno osvežavajuće piće – šerbet koji se spravlja od voća, lekovitih trava ili cvetova.

Ne smemo zaboraviti ni nove metode u proizvodnji stakla koje su se razvijale u Siriji u 8. veku. Evropa je morala da sačeka još otprilike 300 godina da bi imala takve u ono doba moderne i prave fabrike za proizvodnju stakla. Naravno, i ovde je veliki Geber dao svoj doprinos. Napisao je Kitab al-Dura al-Maknuna – „Knjigu o sakrivenom biseru“ gde je detaljno opisao 46 recepata za proizvodnju standardnog i bojenog stakla. U ovoj knjizi, takođe, dati su i prvi recepti za spravljanje veštačkih bisera, doradu boje kod dragog kamenja, kao i postupci sečenja bojenog stakla da bi izgledalo kao drago kamenje.
Proizvodnja ogledala standardizovana je u 10. veku radovima Ibn Sahla (refraktujuće parabolično ogledalo) i Ibn al-Hajtama, koji je u knjizi „O gorućim ogledalima“ diskutovao o konkavnim i konveksnim ogledalima, kao i o cilindričnoj i sfernoj geometriji.


Venera i Mars – razvoj kroz nauku

Iako je ženska kozmetika poznata skoro od uspravljanja prvih ljudi, ona je takođe bila i vrlo opasna, s obzirom da su se koristile komponente koje bi posle duže upotrebe uništavale kožu. Dolaskom muslimanskih alhemičara na naučnu scenu i to se promenilo. Muslimani su insistirali na higijeni, i zahvaljujući upravo ovom nasleđu islamske vere danas su još uvek u upotrebi preparati nastali upravo tada.
Otprilike u 9. veku naučnik Zirjab je izmislio pastu za zube koja je postala popularna i u Evropi ali tek nakon saracenskog osvajanja Španije. A specijalno za žene Zirjab je otvorio blizu grada Alkazara i „školu ulepšavanja“ gde je polaznice učio kako se izvodi depilacija, učio ih da razlikuju parfeme i izaberu za sebe odgovarajući tip mirisa, kako da se našminkaju i da koriste prve dezodoranse.
Sapune kakve ih poznajemo danas takođe su u upotrebu uveli arapski naučnici. Oni su ih spravljali od biljnih ulja, kao što je maslinovo, od aromatičnih ulja, na primer od timijana i od sode. Pri čemu, naravno, nisu zaboravili i da kreiraju sapun namenjen isključivo muškom brijanju. Takođe, postoji i veliki broj recepata iz tog doba u vezi spravljanja tečnih i čvrstih sapuna, kao i onih parfimisanih. A najveći centri proizvodnje nalazili su se u Nablusu (teritorija Palestine), u Kufi i Basri (današnji Irak).
Ovladavanjem i usavršavanjem procesa destilacije islamski svet je zaslužan za čitav spektar opojnih parfema, pri čemu se i kao dužnost svakog muslimana propisuje da se posle obaveznog kupanja i pranja zuba osoba i namiriše.
Upravo zbog toga alhemičari su i dobili u zadatak da proizvodnju parfema učine što većom i dostupnijom svim slojevima stanovništva. I ovde se bez sumnje Geber i al Kindi smatraju osnivačima parfemske industrije. A trgovačkim vezama i povratkom krstaša u Evropu su tek u 11. veku stigli i parfemi.

Snaga jedne države ili civilizacije, pored naučnih i umetničkih dostignuća, ogleda se najviše u njenoj vojnoj snazi i razvoju oružja. Kalid ibn Jazid je bio naučnik koji je prvi spomenuo šalitru korišćenu za različite metalurške operacije, kao i za proizvodnju nitritne kiseline. Odmah za njim Geber i al Razi su detaljno proučavali procese pročišćenja šalitre. Čovek koji je kompletno opisao tehnološke procese vezane za šalitru bio je arapski hemičar i inženjer Hasan al-Ramah iz Sirije u svojoj knjizi al-Furusija va al-Manasib al-Harbija. Tu je detaljno napisan postupak korišćenja kalijum karbonata (u formi drvenog pepela) da bi se odstranio kalcijum i soli magnezijuma i dobio kalijum nitrat. A potpuni recept za proizvodnju baruta u kome se nalazi prečišćena šalitra postoji od 10. veka, kao i njegova primena u topovima.
Danas je poznat idealan odnos kompozicije eksplozivnog baruta – 75% kalijum nitrata (šalitre), 10% sumpora i 15% ugljenika. Hasan al-Ramah je oko hiljadu godina ranije koristio skoro identičan odnos u nekoliko recepata vezanih za izradu raketa i detaljno ih opisao u svojoj knjizi „Al-Furusija va al-Manasib al-Harbija“ (Knjiga o obučavanju vojnih konjanika i novim ratnim sredstvima). Tu on takođe tvrdi da su ovi recepti bili poznati i njegovom ocu, kao i njegovom dedi, što će reći da datiraju i pre 12. veka, što je u Evropi onog doba bio nezamisliv napredak. U knjizi se spominju još i ručni topovi, kao i nebrojeni recepti za izradu raketa i vatrometa.

Nesumnjiv je i ogroman uticaj arapskih naučnika, a prvenstveno alhemičara na ono što danas nazivamo modernom „zapadnom“ civilizacijom. Ali najveći od najvećih su Kalid ibn Jazid (665-704), Abu Musa Džabir ibn Hajan – Geber (721-816), Muhamid ibn Umail (900-960), Abu Jusuf Jakub ibn Išak - al Kindi (800-870), Muhamad ibn Zakarija - al-Razi (860-925).
Samo iza Gebera ostalo je 112 knjiga o alhemičarskim procesima, oko 70 knjiga o planetama i geologiji, desetak knjiga o rektifikaciji (gde je ozbiljno proučavao filozofske i matematičke probleme Pitagore, Sokrata, Platona i Aristotela) i nekoliko knjiga o ravnotežnim stanjima u prirodi.
A al Razi će pored nesumnjivog alhemičarskog znanja ostati upamćen i kao lekar koji je bio svestan rizika i prednosti tačnog postavljanja dijagnoze, kao čovek koji je uveo jasnu lekarsku etiku i kao mudrac koji je osnovao pedijatriju, novu granu medicine koja se bavila samo oboljenjima dece.
Ne smemo ih zaboraviti, ali i više od toga, trebalo bi da težimo da ostvarimo makar deo onog sveta koji su oni zamišljali.