Tranzitni Pluton na IC-u

Ništa tu nije drugo u pitanju do promene same. I ništa manje, ništa više od toga.
I probudiš se jednog jutra, pogledaš kroz prozor, a ono stotinama spratova ispod i iznad spremaju se borbene formacije anđela. Probudiš se jednog jutra i shvatiš da sada svi lanci DNK u svakoj tvojoj ćeliji izgledaju drugačije nego pre. Probudiš se jednog jutra i to tako što eksplodira nešto u garaži ili podrumu. Probudiš se baš tog jutra i shvatiš da taj blagi, dobri čovek kog si godinama uzimao zdravo za gotovo neumitno stari i propada.
Prosto se samo probudiš.

Generacijama osoba u srednjim tridesetim dešava se upravo sada kvadratura tranzitnog Plutona nad natalnim. A s obzirom da je Pluton nakon mnogo godina promenio zodijački znak, promene su neminovne i vrlo često praktično zastrašujuće.
IC ili Imum Coeli je takozvano donje nebo u karti, tačka nadira. Fizički to je tačno centar bića. Ono što osetite kao telesnu senzaciju, možda bol u grudima. Ona sitna tačka zvana timus. Žlezda koja smanjuje aktivnost ulaskom osobe u pubertet, ali i dalje funkcioniše. Timus ili duša, ono što možete da osetite upravo sada kada je promena neminovna.
Takođe, to je sve ono što vi jeste na nivou aminokiselina, na nivou ćelija, biohemije tela, na nivou zdravlja. I sada jeste onaj momenat kada vam se naglo menja metabolizam, želja za hranom, navike u vezi ishrane. Pravo vreme za nove ukuse, pravo vreme za novi balans energije. Za novi koštani matriks.

Pluton na IC-u, a sada u sazvežđu Jarca je i otac, onaj koji vas je čekao dugo, koji vas je priželjkivao godinama i skoro odustao od te želje dok se niste rodili. Onaj sjajni, blagi čovek od kog ste neprimetno učili o životu.
Taj čovek sada naglo gubi zdravlje, gubi osećaj u kolenima (Saturn), cirkulacija mu nije u redu. Taj čovek sada više nije onaj isti koji vas je podizao u vazduh dok ste tek učili da hodate i igrao po sobi sa vama. I dok se u sećanjima vraćate u korene svog bića, u najranije detinjstvo, u sve ono što jeste, shvatate da postoje ciklusi rađanja i umiranja, ciklusi ljubavi i prenosa znanja.
To je čovek koji vam je pokazivao kako da letite dok ste učili da hodate.

I zato puštate tu staru pesmu i uzimate sopstveno dete u naručje. I dok igrate osećate kako će jednog dana u toj nežnoj glavici zasvetleti sećanje na ovaj trenutak. Na sobu u kojoj Sunce baca zrake ukoso, onu sobu u kojoj je mir... U kojoj je ljubav. Centar bića – timus.

Jarac je simbol i za sve staro. A ta četvrta kuća kojoj je vrh na IC-u predstavlja ono što posedujete, bez obzira da li ste to sami zaradili ili ste nasledili. Ono što u suštini pripada porodici, ne samo vama. Sada se dešava da neka šupa, prizemna kućica, nešto što je godinama i decenijama donosilo samo troškove, a vrlo male ili nikakve prihode, odjednom postaje zanimljiva nekom investitoru koji želi da na tom placu podigne stambenu zgradu i tako reši i stambeni problem vaših potomaka.
I ta priča upravo sada počinje, uprkos dugom čekanju na dozvole, uprkos kašnjenjima oko rušenja. I kada se konačno pojave bageri i krene zarušavanje zidova vama pada teret sa srca, bukvalno kao se ruše zidovi koji su spečavali da dišete. I sada se širite i rastete.
Ali, ako se okrenete i pogledate sa strane, vaša majka ili baka istu stvar preživljava daleko dramatičnije, kao da se briše njeno detinjstvo, njeno sećanje, sve ono što je ona nekad bila. I nju to boli, opet negde u grudima, neka sitna tačka otvara se u duboku pukotinu koja seže sve do dubine novih temelja.
I jednog popodneva dok se vraćate kući shvatate da su tog dana stigli radnici i porazbijali sav asfalt sa dečijeg igrališta ispred zgrade i čak odneli stare ljuljaške i klackalice. Osećate se čudno, jer to je nešto što se nije menjalo od doba kada ste se sami igrali na tom mestu. Igralište koje je godinama urastalo u korov i tek tako se raspadalo, a da nikom nije padalo na pamet da ga sređuje.
I odjednom sada, pitate se, i zašto baš sada, zašto ne pre deset godina? Zato što je sada vreme, zato što Pluton uvek zna šta radi, čak i kada to izgleda potpuno besmisleno.

Pluton uzima da bi dao, da bi opet uzeo. Da nas nauči da nikad i ništa nije naše... I da sve jeste naše. Roditelji, deca, imovina, ugled, ono što ćemo predati novim generacijama... sve se to sada menja, sve se to ruši i ponovo izgrađuje.

I jedno jutro imaš neopisivu želju da strčiš stotine spratova ispod, u podrum, u garažu, u temelje sopstvenog bića. Da izbaciš staro i uneseš novo.
Samo se probudiš i osetiš promenu.

Prosto se samo probudiš.