Prozori su bili očaravajući.
I očaravajuće prljavi.
I prvo šta sam uradila bilo je da ih otvorim.
Kiseonik je bio neophodan.
I da proverim prateću infrastrukturu... kao na primer sve tajne prolaze iza bine i kuhinje, i normalno wc.
Nismo bili sigurni koliko će se ljudi pojaviti, ali o tome više nisam želela da brinem.
Razmišljala sam o budućnosti.
Jednog dana kad porastem velika i ja ću biti kao Big G.
I imaću svoju laboratoriju i sve ostale zanimacije.
Naravno, moi i Big G (glavom i brkovima).
Čekala sam 9 godina da se upoznamo i isplatilo se.
I sada mi je žao što sam u onoj jurnjavi skinula svoj diplomski sako i stala tek tako. Ali bio je to poslednji topli dan.
Taj petak 17. septembar.
Mili tu, kao i uvek, upada sa onim da sam ista na Kamuia, kao da smo blizanci. I da je to siguran znak da smo rođeni jedno za drugo.
Ali... to veče nisam imala baš toliko vremena da mislim i o njemu.
Sala se prepunila.
I onda je počelo.
Ono što me zaista zanima.
I ono što može da bude najnoviji i najbolji energetski sistem.
Zaboravi na eksergiju i anergiju.
Počinju da važe novi zakoni.
I na kraju... nisam izdržala.
Morala sam da fotografišem usred moje priče.
D. je sedeo skroz pozadi. I crkavao od smeha.
Ali u danima koji su usledili počelo je da važi ono o onom ko se poslednji smeje.
I nedeljama koje su usledile...
No comments:
Post a Comment