Shamrock diaries 7 - Kemp

Prosvetljenje se zadobija na sledeći način:

-čekaš autobus 74 kod Sava Centra jedno sat vremena
-za to vreme kupuješ detetu šnalice i džidže na tezgama pozadi i ispijaš svoje zalihe vode
-polako, ali sasvim sigurno, gubiš živce pošto je strpljenje nestalo u prvih pola sata
-a onda shvataš da, s obzirom da saobraćaju svi drugi brojevi, samo ne tvoj, mora da se promenila trasa zbog radova na Gazeli
-menjaš strategiju - pitaš seljaka

I naravno od svih njih niko živ nije umeo da mi objasni kako da se prebacim na trasu busa broj 75... Niko do jedne Ciganke (Bog je blagoslovio i moj Pluton je blagoslovio hiljadu puta).

-e tada stigne prosvetljenje.


Elem, sat i po kasnije bila sam "negde" zahvaljujući osamnaestici i sa nadom čekala 75.

Da ulazim u selo postalo mi jasno u momentu kada smo prešli rif (Paratetis tip rifa) i kada je vozač do daske odvrnuo neki Grand hit.
U tom trenutku, kao i uvek kada ne treba, zazvonio mi je telefon i čovek iz dežele je pokušavao da se snađe u toj zvučnoj gunguli.
Da bi sve bilo još lepše na sledećoj stanici ušao je lik, stao na stepenice i počeo tužno da peva i zviždi instrumentalne delove dok sam se ja trudila da prebacim mozak na slovenščino.

Voleli smo se voleli, pa smo se i rastali, al' što smo se voleli, nego smo se i rastali, orilo se sve oko mene, dok je deo mog mozga procesirao informacije iz telefona, a drugi deo se prisećao kako se kalio čelik, a i stene u uslovima regionalnog metamorfizma.
Ako ne mogu da izdržim trenutke zvučnog pritiska, buku motora i termičko zagrevanje, pa čemu moj životni opus, tešila sam se pitajući se (Sokratov manir).
Neuspešno.


Selo moje lepše od Pariza, zapevah iz punih pluća tek što izađoh na stanici kod Merkura.

Lepo iz daleka...





...još lepše iz bliza.





Na kući se dimnjak puši, na tavanu meso suši.





Ja sam kemp seljak u srcu i duši.





Prodavac mi je inače poručio da će me naći i udaviti ako se slučajno vidi na Fb-u.
Blogeri i fejsbukovci su dva različita sveta, različiti univerzumi, odgovorih mu ja nadobudno citirajuči debelog.
Mhm... da.

Usput sam mu ozbiljno poručila isto ovo (za uz moj bazen... jednog dana), ALI pod uslovom da anđeo čita neku podeblju knjigu i da MORA da sedi na nokširu.
Čisto da me podseća na mene.

I čovek mi stvarno obećao.
Što ti je kapitalizam, sve može.





Ulica koji ću zapamtiti dobro za tih nedelju dana.





I "naša" kapija.

Iza koje ćemo držati obuku kako se radi u hologramima i kako se koristi polje nulte tačke.
U prevodu, za one sa jeftinijim ulaznicama, kako se ljudi leče na daljinu, to jest telepatski.





Bogato, samo tako...





A njegova briga su repa, moje je samo da budem lepa.
(Al' to june nikako da me mune.)





I vrt iza kuće.

Naravno da iz kuće ide čitav, već ugrađen, sistem za slučaj da jednog jutra osvane i bazen.

Jabuka mi se svidela.





I susedni prozori.
Poželela sam za sekund da Mili ima svoju sobu tu i sluša zebe i par slavuja, jednog polupripitomljenog kosa i sve ostalo što aterira po hranu.





Moju kancelariju su uglavili u kuhinju i za to vreme sam iskreno (iz dna duše) zamrzela bleckberry touch screen telefone i onog ko ih izmisli, kad se već nije na vreme setio da neke žene vole da imaju jako duge nokte.

Istina, ako se već duvamo telepatijom, zašto mi nije dozvoljeno da telefoniram iz glave, pošto to često i potpuno besplatno radim sa svojim detetom i roditeljima, a i sve mejling liste i ostale informacije su ionako ispravnije i bezbednije bile uskladištene u mom prefrontalnom sektoru.





Al' džabe...
Džabe care sve te tvoje pare...


I džabe sam ja u kuhinji, kada je frižider prazan.
Gladovala sam kao Ana Nikolić, a i Seka Aleksić.

Naravoučenije: i bogati plaču.





Kada je vuk u meni konačno zaurlikao od gladi izletela sam napolje i odjurila, pa gde drugde nego u Merkur. Računala sam hipermarket, ima i od tice mleko.

I taman kada sam u naletu strasti zgrabila korpu i počela da jurcam okolo skapirala sam da sam okružena baštenskom opremom.
Odmah pitam seljaka, da ne gubim vreme, gde su gondole sa hranom. I čovek crče od smeha.
Ako nećeš da probaš lukovice lala ili ruža, ovde se nećeš najesti... Mada ima Maksi tamo samo tri dana jahanja na dobrom konju na drugoj strani... duge.





Epilog, izlećem brzinom od dva maha iz Mekura i krajem oka spazim...
I kao u crtanim filmovima kočim.
I kao u policijskim filmovima primenjujem kočenje u polukružnom skretanju.
I kao u komedijama ljudi okolo čekaju tren kada ću se sasuti zahvaljujući sili inercije.

No, ja se pobednički hvatam za ukrasno deblo, baštensko dabome, i stajem... dok mi noge i dalje lete celom dužinom. Ali stajem.

Postoji radnjica koja prodaje retka vina i kubanske cigare.

I možda bih i bila toliko očajna da pojedem koju da nisam u uglu spazila smoki i štapiće sa kikirikijem.

I onda... vratila sam se mister Binu, mojoj životnoj ulozi.
Pola sata sam na samom ulazu stajala i jela i jela i jela...
Što ti je glad.


Elem, zaključak.
Mrzim zaključke, a i nije još uvek gotovo.

1. Ljudi ne idite u Merkur, jer tamo nema ništa za jelo.

2. Preživela sam selo Bežaniju, preživela sam polaznike, preživela sam D.-a ponovo i njegovo zezanje.
Preživela sam sve.

3. I definitivno odlučila da uz bazen ipak ide ova roda.





Ali to jednog dana kada se vratim u svoje selo... u svom mercedesu.

I iz kola se neće čuti Rome wasn't built in a day.

Nego baš ovo: