Nadica me je, kako sam u zoru uletela u salu, odmah angažovala da prebacujem stolice.
Možda sam se i nadala lovorikama i odama, ali džabe. Bila im je potrebna samo sirova sila i ništa više.
I to je meni podsetnik da se malo više bavim vežbama snage, a malo manje onim koje se tiču izdržljivosti i pokretljivosti.
I posle... nije bilo odmora. Trebalo je rasklopiti stolove.
Jeste, mojih deset prsta.
Uostalom, zašto se uopšte bunim? Od mene je i počelo i to prošlog proleća. Nekako u doba Đurđevdana i to kada se na moje oči desio pa... matematičko geometrijski fenomen.
I kada se pojavio čovek koga sam čekala hiljadama godina.
Situacija se ponovila godinu dana kasnije zahvaljujući nekim aspektima na nebu, ali ovog puta moja uloga je bila malo drugačija.
I ono što sam tada počela da shvatam polako se realizovalo u ovim danima.
I prof se pojavio, sa sve skalamerijama.
Malo je poludeo kada sam počela da ga ispitujem u vezi čoveka koji se tim stvarima bavi u Petrogradu, ali je preživeo.
Njegov čovek za to je u Londonu.
A ja se još uvek nadam da će ljudi jednom početi da sarađuju, pa će sve ići daleko brže.
Prof nas je snimao.
I smenjivala su se jutra i večeri, a ja sam morala da kontrolišem ljude.
I da im pokazujem kako nema straha, ali nema ni predstave.
Kako možeš da budeš apsolutni gospodar prostora i energija, ali kako si u isto vreme samo najbedniji sluga.
I šta sve možeš sa svojih deset prsta.
No comments:
Post a Comment