Vašarske narodne igre

Hm... ove godine smo zaobišle otvaranje vašara, a kako vidim i ostale dane njegovog gostovanja.
Umesto toga na njeno pitanje: - A zašto to radiš? Samo hraniš tamo neke muškarce.
Odgovorila sam filozofski: - Zato što je zabavno.
-Zabavno?
-Zabavno. Hajd pokušaj i ti.

I onda smo (sam ja) umesila testo za perece i slane štapiće.
Potrebno je:
500gr brašna, 500gr slanog suvog sira (kod nas feta), 250gr margarina (po receptu, u nas putera), 1 jaje, kašičica soli, kašičica sode bikarbone,  i za premazivanje pre pečenja + 1 jaje i kašika ulja.

Umešati dobro sve sastojke (osim poslednja dva) i ostaviti u frižideru da odstoji 2 sata.
Zatim razvući oklagijom i vaditi oblike.





Sa perecama smo se spetljale, te smo se vratile na profi štapiće, to jest kriškice.

Zatim premazati jajetom razmućenim sa kašikom ulja.
A mi smo posule kimom, pošto svi posipaju susamom.

Peći u zagrejanoj rerni na 180 C oko 20 minuta.






Seljački keks, gurabije, provansalski ili dečiji keks je išao uz njeno držanje predavanja (meni) kako postupka treba da se držim kao Svetog pisma, te je ona umesila ovo testo.

Potrebni sastojci: 300gr brašna (koristile smo tip T - 400 meko i to je tačno to, začudo ne oštro), pola kašičice soli, 180gr putera, 200gr šećera, 1 ulupano jaje, 60gr čokolade za kuvanje.
Elem, za ovu vanglicu išle su te mere i plus 2/3 i to je onda ispalo 2 puna pleha za pečenje.





Dobro umutiti puter, pa postepeno dodavati šećer da se dobije gladak krem. Umešati zatim dobro jedno ulupano jaje i pomešati sve to sa mešavinom brašna i soli.
Na drugoj strani otopiti čokoladu na pari.

Testo podeliti u tri dela. U jedan dobro umešati čokoladu, a u drugi (naš primer) cimet. Dodavale smo po osećaju i probanju, i nismo omašile.
Sve tri loptice uvijene ostaviti u frižideru na 15 minuta.





Po isteku čuvenih 15 minuta koje provedosmo u nekim tajnim razovorima i javnim smejanjima i zaključnim pitanjem: - A kad ćemo ponovo ovako da pravimo?
-Ha, šta sam ti rekla? Vidiš da jeste zabavno...

Razvući loptice testa pa vaditi oblike. Mi smo ovde kombinovale cimet sa belim, i beli i crni deo. I svašta se tu dobilo.
Peći na 10 minuta na 180 C.





A onda se spakovasmo i po onoj prelepoj kiši (pun Mesec na 8 Raka aktivan od 10:21am GMT i taman mi je vrlo lepo pao na onaj moj mučeni Mesec po kom trenutno ore Saturn) odosmo na naš vašar.





I ja još u fazonu neće mene, jer biraju ekipe za natezanje konopca.





Kad ono hoćeš cvrc. Posle Žaretovog izbora Šuki me uze kod sebe.





Nisu mužjaci baš normalni.
Ali zato ih i volim.





I naravno, rođeno dete me je ovekovečilo taman ispred Urketa i malog Vukana sa kojima zajedno ne mogu da dostignem ni 120 kila (žive vage). E mudri Šuki, našao si da sastavljaš najlakšu ekipu za najzahtevniji posao.
Malog Vukana ću inače pamtiti i po tome što me je prostro u sekundi na parket pre nedelju dana i tako mi omogućio da osetim sve svoje lumbalne i cervikalne pršljenove, te sve trase rebara pozadi.
Šta zna dete šta je žensko telo.





I kao što je i red na svakom narodnom okupljanju zapevao je i guslar.
Ovaj ima 12 godina i određenu vrstu časti, što je vrlo lepo.
I retko.





I tu negde iz pozadine ukapirah da peva pesmu o našem čoveku koji je posekao samuraja.
I o Rusko-japanskom ratu.
Eh... Kamui, koliko je vremena prošlo.
Koliko "hoshi no suna" faza pored nas.





Posle je išao napad na jednog u krugu.
Noževima, motkama, pesnicama, čime god poželimo.
S leđa ili otvoreno, svejedno.
Sve dok nisu poželeli da gledaju kako se kolju dve žene.
Odradila sam to sa Sandrom.

Te sedosmo da podelimo nagrade.





I za kraj da probijemo zid.
Nije mi baš bilo najjasnije o čem se radi, te mi je objašnjeno zašto je slobodna desna ruka, a levom treba da zaglavim o struk partnera. Na sreću (i na iskustvo u tim situacijama) stala sam s kraja ekipe. I tek sada shvatila koliko sam manja i uža od svih njih.





I par sekundi kasnije kazalo mi se šta znači probijanje zida.





Preživela sam.

I time je zaključena ova godina.





Posle smo nastavili u kafani.
Vangle su vraćene prazne.
I to bi bilo to.

Sada se spremamo za nobles proslavu,
gde fotografisanje nije dozvoljeno.

I to bi onda zaista bilo to.
Za ovu, onu, bivšu i smaknutu godinu.

P.S. Dodatak od 01.01.2013.
Kada se već blamiramo - idemo do kraja.


Kolegine fotografije sa G+ albuma i naravno...

Na Tvoj dan

Oduvek Te volim.






I koju god ulogu da mi dodeliš izvršavam.






Poslednjih par godina sklonio si od mene neke stare težnje i učenja.

Deca su velika, briga o njima je iza mene.
Molitva i fokus su iza mene, tamo ispod drveta.
Kao i prosute posudice sa povrćem i pirinčem.

Dao si mi živo meso.
Uzela sam živo meso.

I nisam se otrovala.

Uvukao si me u sve tri gune.
Preživela sam.
I dalje Te volela.

I sada, tu negde pozadi formacija oklopljenih slonova, konjičkih jedinica, pešadije, i ja koračam.
Nekako naoružana.
Služim Tebi iz crvene gune.

I misli su mi čiste.
I misli su mi usmerene na čisto.
I misli su mi u beloj guni.


I dok koračam u formaciji smrt korača uz mene.
Ali i život.
I umem da sprečim, umem da izlečim.
To je Tvoj poklon u crnoj guni.

Moje srce pripada Tebi, i jetra, i oba bubrega, i mozak, i creva.
I sve iluzije.

Ti jesi ja.
I ja ne postoji ako nije Ti.


Oduvek Te volim.
Samo to i umem.

mayday... mayday... mayday...

samo mi javi broj leta
čekaću




potreban si mi

Smak

Svet se smaknuo samo malo.
Samo za taj jedan milimetar unutar mog srca.

Ona priča i dalje i ja je slušam, kao pažljivo. Odgovaram, duhovito upadam, ali deo tog smicanja boli negde unutra.

-...Jesi ti bila tog dana?
-Nisam. Bila sam u ponedeljak, četvrtak i petak. Radili smo dubinske udarce.
-E pa, radili su i u utorak.. I kažem ti, došli su ti likovi, njih osam, u nekim nazovi patriotskim majicama. I počeli da se kurče.
-Kako misliš - kurče?
-Ma, izazivali su tuču. Pusti, debili. E onda ih je izmešao sa našima i uglavio u dubinske udarce. Pet minuta kasnije samo su se pokupili i nestali.
-Aha.. Ček samo da navučem košulju pa idemo.

Ali ja nemam košulju.. srećnog čoveka.
I tako će i ostati makar do proleća.

I u tom trenutku shvatam kako sam prosula vreme, izuzetno dragoceno vreme.
Da je trebalo da se nađem na tom mestu tačno tada kada mi je srce diktiralo. Ali ne, ja sam morala da vagam, da procenjujem, da se srceparajuće opraštam, da budalim...
I prošlo je kritično vreme.
A ostala je košulja srećnog čoveka.

Samo što su te košulje nevidljive.

Saturn mi stoji na Mesecu i radi egzaktnu opoziciju na Mars.
Izdržavala sam pritisak, bila hrabra i duhovita.
Dan pre samog aspekta imali smo ozbiljnu povredu u dođou, i jednim krajem svesti bila sam zahvalna što taj moj aspekt nije udario baš mene.
Drugim krajem svesti - bilo mi je žao.
I prišla sam da pomognem. Valjda me je Susun do sada dovoljno izdresirala.
Par minuta kasnije prišla mi je mala, sela do mene i ozbiljno upitala:
-Jesi ti zaljubljena u njega?
Okret ka momku, on se zbunjuje, gleda jednu, pa drugu.
-Nisam sunce, ali ko zna.., nasmejala sam se.
Nasmejao se i on, i bilo mu je lakše.
Ženska medicina.


I razmišljala o tome kako će na proleće kada Soni ubica stigne u ove krajeve taj aspekt ponovo biti na nebu, na svačijem nebu. I kako treba da im najavim i da angažujemo neku kliniku da dežura u toku obuke. Biće ozbiljnih povreda.

I razmišljala sam o tome kako više ne mogu da izdržim. Kako mi je teško, kako me pritiska.
I kako imam samo tu jednu nevidljivu košulju.

Brat mi umire.
Otac mi umire.
Onaj čovek nije moj čovek.
Onaj posao snova nije moj posao.
I ovaj život je baš takav kao kad ti Saturn sedne na Mesec pa dubinski zvizne Marsa preko puta.
I to baš na datum smaka sveta.

I smakne mi svet.
Za milimetar.
Ali duboku u srcu.

Hrast

Osvrnem se na čas, uprkos onom "ne okreći se sine".
Osvrnem se na čas, na sekundu kraće od Lotove žene.
I preživim.


Lepo je bilo.
Krvavo, ali lepo.

Sklekoviti dani

Tražila sam ekskluzivno pravo da ja radim samo upola sklekova u odnosu na mužjake.
I dobila svoje ekskluzivno pravo.

Stvari su se izmicale kontroli.
U danseriji sam, ako zaobiđem Životinju, bila najopasnija i vala najjača.
Nijedan partner više nije mogao da me vodi, a da ne počnem da mu se najstrašnije otimam.
Neki dugogodišnje bezobrazni likovi su dobili i tu čuvenu škorpionsku (hladno serviranu  "ko čeka taj dočeka, a em se i najslađe smeje") osvetu i to je to.

Red je pronaći ženstvenu haljinu za onu zgradu iza debele ograde sa bodljikavom žicom i kamerama po obodu.
Red je obući sebe u nešto lepo električno plavo i dugačko, sečeno ispod grudi sa lepršavom suknjom.
I red je obući mladunče u nešto isto tako lepršavo, ali možda u boji prolećne trave ili graška, sa naglašenim strukom i starinskom šnalom u kosi.
I biti žensko.
I igrati valcere sa ekselencijama.
Nežno.

Par dana pre toga bio bi red da napravim vanglu mojih omiljenih provansalskih božićnih kolača i da ih odnesem na opuštenu (-Imamo gitaru, živu muziku. -A ko peva? - Pa mi, normalno.) "momci i ko uspe da navata neku ženku" žurku i da se smejem, igram salsu sa klincem koji me je lomio ovih nedelja i da hmmm... uživam u još...

Odličan kraj godine, nikad bolji.

Sutra je i Džoniju rođendan, baš na svetog Nikolu.
I taj će biti odličan.


Biram haljinu, sklekova sam se kurtalisala na pola i više ne razmišljam da li ću početi da izgledam ovako.
Samo pevam.

U banana republici

Čika Nikola je osuđen na 3 meseca (godinu dana uslovno).

Za one koji ne znaju ko je Nikola Aleksić i kojim krvavim poslom se bavi u ovoj traljavoj državici postoji moj tekst o Kodeksu alimentarijusu i njegov intervju o poraznoj situaciji u Srbijici.

Ok, razumem da velika firma štiti velike interese, ali državu ne razumem.
I posle neka mi samo neko kaže da treba da se ponosim činjenicom što sam pripadnik ovog naroda.

Čika Nikola je u zatvoru.
Neko je za to uzeo kesu sa 30 srebrnjaka.
I to je sve.

The Phaselock Code

U ekspediciji koja treba da se penje na Mont Everest nalazi se i geofizičar Hart. Malo je uplašen i uzbuđen, ali se sve čini sasvim u redu.
I onda počinju da se dešavaju haosi raznih vrsta. Serija vrlo-bliskih-smrti dešavanja odvešće ga u neke pećine, u neke budističke manastire i u neka, vrlo specifična stanja svesti. Tu na graničnom prelazu "bardo" Hartu će se obratiti i sama planina kao živo biće.

Knjiga Phaselock code je pisana sa vrlo jakom naučnom pozadinom, no priča vrlo brzo prelazi u paranormalni manir, i u to u trenutku priznanja sposobnosti uma da menja realitet koristeći telekinezu i prekogniciju. Hart očajnički u toku svoje borbe na život i smrt traži i objašnjenja pokušavajući da uklopi misticizam sa kvantnom fizikom.

Rodžer Hart je bio profesor na Oregonskom univerzitetu i to na fakultetu za istraživanje okeana i atmosfere. Radio je kao istraživački geofizičar u kišnim šumama Ekvadora i Brazila, i bio član američke ekspedicije na Mont Everest. Jedan glečer na Antarktiku nosi njegovo ime, a u međuvremenu je živeo i radio u preko četrdeset država sveta. Takođe je napisao veliki broj stručnih radova, kao i mnogobrojne novinske članke.

Moglo bi se reći ozbiljno-neozbiljan čovek.


I kako na sajtu Amazona, gde se prodaje njegova knjiga Phaselock code, kažu - autor je vrlo jasan gde je bio, ali čitaoci nikada ne mogu da budu sigurni gde ide.

Odlično štivo za ledene zimske dane i šoljicu čaja od đumbira. 

 

Magix

Upravnik vremenom

Razmišljam o onima koji su mi prethodili.
I o onima koji treba da se rode.

Staviš jedan krst uz poznato ime,
dodaš prostor za nepoznato.

"I svemiri narastaju kao mehurići i ponovo nestaju u moru uzročnosti..."

A za svaki svemir kreira se i posebno vreme.
I poseban upravnik - Kala Bhairava.

Život 19

kod nas je uvek veselo

Shamrock diaries 20 - popodne u kafani

I konačno posle ručka sedosmo da nešto popijemo





i da se malo prijateljski porazgovaramo.





Nekako su mi strane te kafanske dogodovštine, ali moram i to da znam.





A pogotovo što sam žensko lepo je da brzo smotam stolnjak sa sve aksesoarima na njemu





i vispreno ga upotrebim.





Vežbali smo do besvesti.
Jedan zamajava kibicere, a ostalo dvoje rade radnju.
I prelaz na lance, kaiševe i noževe.






Nedelju dana ranije dobila sam par komada pravim pravcijatim bičem, i nije bio iz seksi šopa.
Onim za konje, a i ljude ponekada.
Na moju primedbu da svaka pametna žena ima po jedno takvo didaktičko nastavno sredstvo, a zarad vaspitavanja muža, rečeno mi je da stanem na liniju i da se spremim.
Nije strašno, stvarno nije.
Ima momenata u toku depilacije gde takav udarac deluje kao trlababalan. Žensko telo može svašta da izdrži.

Teže mi je bilo kada je trebalo da ja udaram.
I niko se nije osvrnuo na moje pritužbe da je u tom filmu meni trebalo da pripadne uloga ćerke plantažera ili makar glavne sluškinje, a nikako ne goniča robova.
U svakom slučaju, ako se ikad prevarim da se ponovo udam - spremna sam.

A sada sam i znanje produbila korišćenjem lanaca.
Eto, iz svega se uči.





I nastavismo kafansko krljanje.





Posle se prešlo na zaključavanje ruke napadača kaišem ili onim gore omenutim lancem.
I zmajčice su se razgoropadile.





Ali uvek lepo doterane i fino vaspitane, nego šta.





I pređosmo na priručno oružje.
Svega je bilo, od opako ispresovane folije od čokolade i dovedene u stanje oštrice, preko ventila za bojler, kablova uvezanih izolir trakom te se dobije pendrek, kablova za mobilni, polomljenog diska, telefona u čarapi, rolne fiskalnog računa, ma kao na buvljaku.
Naša kuća se pokazala u finom damskom i istočnjačkom stilu. Mi koljemo šnalama, iglama za kosu i štapićima za jelo. I normalno, moj stolarski santimetar je zbog primene 3 u 1 osvojio drugo mesto. Prvo je zauzela džezva. I ovo nekako nije toliko srahotno mesto da bih sada potanko opisivala kako tom alatkom može da se ubogalji napadač. 





Sledeći sati su prolazili u proučavanju olovki, rokovnika, pogotovo onih kožnih, stilova mlaćenja knjigom (eto zašto uvek, ali uvek, treba uz sebe nositi po neko tvrdo koričeno izdanje), kišobranima (ručnim i poluautomatskim), oklagijama (to je bar lako).

I dan je prošao.

Mili je bila izubijana, ali srećna.
Do tada je bila apsolutno nezainteresovana za moja "bivenja" i samo sam mogla da je odvučem da igra, ali posle tog dana...

Želela je da se kreće, da skače, da napada, da urla.
U njoj se probudila zverčica.





Sutradan će jedva ustati iz kreveta i sve do polaska u školu prebrojavati modrice.
A u povratku ispričaće mi kako joj je Vukašin na velikom odmoru uzeo ranac i kako mu je rekla - kajaćeš se.
On se na to nasmejao i pitao - kako ?

Pokazala mu je.
I kajao se.

Shamrock diaries 19 - prepodne

Ovog puta u gomili je i moje pravo dete.
Iznenađujuće, ali istinito.






I moram da ovekovečim... osobe koje mi znače.





I celo jutro ko šta radi mi samo skidamo i oblačimo jakne u hodu, dodajemo jakne, dobacujemo se... jaknama, prevrćemo jakne... Muka mi je od bilo koje i bilo čije jakne, a Mili bukvalno živi film Karate kid, verzija sa Džeki Čenom i Džejdanom Smitom.
Vidim da uživa.





I konačno prelazimo na odbranu od noža... naravno jaknom.





I svako se brani i svako napada.
I jedva čekam da pređemo na nešto drugo, pošto sam izudarana dugmićima, rajsfešlusima, ivicama..





I prelazimo.. na majice.
Svoju staru dajem detetu, mi imamo samo jednu, a ja se hvatam fotoaparata.





Davljenje majicom.
Simetrično i asimetrično.





Sunce i Mili se krljaju kao zmajčići, ali je najvažnija stvar u svemu da su uvek lepe.





I u sveopštem haosu.
I nije gotovo, urlam sa strane, ne daj joj maunt poziciju, zbaci je sa sebe!





Toliko su se okuražile da su uletele u "ćoravu" gomilu i istraživale kako se snalaze.
Svidelo mi se što su odmah počele da pomažu jedna drugoj,





pošto u toj ekipi ništa nije bilo naivno.





Ni sudaranja, a ni udarci.





Njih dve su se generalno izvukle, a ostatak je promovisao modu za jesen/zimu tekuće godine.





I dan je odmicao...

Shamrock diaries 18 - sistematično i disciplinovano

Isti musavi prozori





u musavu novembarsku zoru.




I sve je isto, osim što su izneli stolove.
Stolice stoje tačno onako kako sam ih ostavila dve godine ranije.

Ali ekipa je nova.





Uigrana.
Jer nije borba samo borba, već i priprema za nju i odmor posle nje.





I nije grepling, samo osećamo tela. Izgleda slično, ali ovde je suština na kinestetici i psihodinamici.





I zato kotrljam preko njenog tela.





I dok se napolju podiže dan, mi stvarno počinjemo naše zagrevanje.





I na ovom mestu ponovo učim koliko je važna saradnja. I poverenje u partnere.





I radimo, bez pogovora, inače nam sleduje serija sklekova, pa trbušnjaka, pa čučnjeva.
Ali uz disciplinu ili bez isto nam se hvata. Uvek nam sleduje trocifren broj vežbi.





I nemam kada da fotografišem, jer moram da radim.





Sutradan će se situacija promeniti, ali do tada pažljivo slušamo predavanje o hemijskim reakcijama tela u toku kratkotrajnih sukoba.
I vrlo obraćam pažnju na priču o padu kreatina i potrošnji glukoze.





U toku pauze za ručak upoznajem bolje neke ljude koji su proputovali pola države da bi prisustvovali obuci.
I onda raspravljamo o tipovima obuka, jer ne možeš isto trenirati kaluđera i ratnika.
A možda i možeš i moraš, u isto vreme na različite načine.
A onda... Ako još imaš ženu koja je i ratnik i kaluđer u isto vreme spojio si sve tri gune i dobio čudo, nadljudsko biće.

Sveštenik u našim redovima ćuti na to.

Vežbe su, kao i prošle godine uz majora, "nestandardne". Mi se ne krećemo kao mašine na j'en, dva, tri, to je za retarde. Ili kako bi major primetio da ne idemo u teretanu jer je to "too gay for us". I moj mozak lagano menja frekvenciju dok ponovo radim šamanska zagrevanja.
I nemam kad.
Ulazim u tok i fotografisanje me ič ne interesuje.

Posle prelazimo na terapeutski deo...
I kažem joj:
-Sine, ne boj se.

I kažem joj:
-Sine, paziću te kao moje dete.
I onda je ona moje dete.

I kažem joj:
-Pusti me.
I ona me pušta.

Poverenje.

I puštam ja nju.
 




I lice mi se ponovo menja u azijsko i ponovo sanjam tundre i vučije čopore, dok sećanje sija iz mene.





I ništa se ne dešava slučajno.





Napolju je noć dok držimo plemenski zbor i dogovaramo se za sutrašnji dan.





Dete je uz mene.
Uvek neko.