Ovog puta u gomili je i moje pravo dete.
Iznenađujuće, ali istinito.
I moram da ovekovečim... osobe koje mi znače.
I celo jutro ko šta radi mi samo skidamo i oblačimo jakne u hodu, dodajemo jakne, dobacujemo se... jaknama, prevrćemo jakne... Muka mi je od bilo koje i bilo čije jakne, a Mili bukvalno živi film Karate kid, verzija sa Džeki Čenom i Džejdanom Smitom.
Vidim da uživa.
I konačno prelazimo na odbranu od noža... naravno jaknom.
I svako se brani i svako napada.
I jedva čekam da pređemo na nešto drugo, pošto sam izudarana dugmićima, rajsfešlusima, ivicama..
I prelazimo.. na majice.
Svoju staru dajem detetu, mi imamo samo jednu, a ja se hvatam fotoaparata.
Davljenje majicom.
Simetrično i asimetrično.
Sunce i Mili se krljaju kao zmajčići, ali je najvažnija stvar u svemu da su uvek lepe.
I u sveopštem haosu.
I nije gotovo, urlam sa strane, ne daj joj maunt poziciju, zbaci je sa sebe!
Toliko su se okuražile da su uletele u "ćoravu" gomilu i istraživale kako se snalaze.
Svidelo mi se što su odmah počele da pomažu jedna drugoj,
pošto u toj ekipi ništa nije bilo naivno.
Ni sudaranja, a ni udarci.
Njih dve su se generalno izvukle, a ostatak je promovisao modu za jesen/zimu tekuće godine.
I dan je odmicao...
No comments:
Post a Comment