Ovog puta u gomili je i moje pravo dete.
Iznenađujuće, ali istinito.

I moram da ovekovečim... osobe koje mi znače.

I celo jutro ko šta radi mi samo skidamo i oblačimo jakne u hodu, dodajemo jakne, dobacujemo se... jaknama, prevrćemo jakne... Muka mi je od bilo koje i bilo čije jakne, a Mili bukvalno živi film Karate kid, verzija sa Džeki Čenom i Džejdanom Smitom.
Vidim da uživa.

I konačno prelazimo na odbranu od noža... naravno jaknom.

I svako se brani i svako napada.
I jedva čekam da pređemo na nešto drugo, pošto sam izudarana dugmićima, rajsfešlusima, ivicama..

I prelazimo.. na majice.
Svoju staru dajem detetu, mi imamo samo jednu, a ja se hvatam fotoaparata.

Davljenje majicom.
Simetrično i asimetrično.

Sunce i Mili se krljaju kao zmajčići, ali je najvažnija stvar u svemu da su uvek lepe.

I u sveopštem haosu.
I nije gotovo, urlam sa strane, ne daj joj maunt poziciju, zbaci je sa sebe!

Toliko su se okuražile da su uletele u "ćoravu" gomilu i istraživale kako se snalaze.
Svidelo mi se što su odmah počele da pomažu jedna drugoj,

pošto u toj ekipi ništa nije bilo naivno.

Ni sudaranja, a ni udarci.

Njih dve su se generalno izvukle, a ostatak je promovisao modu za jesen/zimu tekuće godine.

I dan je odmicao...
No comments:
Post a Comment