Košulja srećnog čoveka

avgust


Ona stalno uzima moje majice. Ja onda idem za njom i vičem kako nisu oprane i kako ne može tek tako da mi uzima stvari. Ali ona ne želi da sačeka da ih operem, želi da ih nosi baš takve kakve jesu. Uvlači se u njih i uživa kao beba. Ja pomislim - feromoni i kažem - Hoćeš da ti kupim cuclu i ćebence?
-Ne, ne, odgovara ona, majica je sasvim dovoljna.

Sa Džonijem je druga priča. On voli da je tu. Dugo nismo bili zajedno i... Voli da je tu.

Ne znam, nekako je drugačije sada kada smo na okupu. Sada su jači kada su dvoje i vole to da koriste.
Počeli su kampanju da im pronađem oca. Ali pravog, pravcijatog. Realnog.

Ona bi da bude nečija princeza, obožavana devojčica, kontrolisana, podučavana, i ponovo obožavana. Ona bi da je on čeka u kolima, da se malo svađaju, ubeđuju, a da ga ipak voli i da on nju voli.
On bi da može da razgovara kao muškarac sa muškarcem, da se ponekad biju i koškaju onako zezanja radi, i da igraju basket, ali da je Džoni naravno bolji od njega. I da piju pivo. I želi samo i ekskluzivno oca koji je stariji više od pet godina od njega. (To je bilo na moj račun.)
Želi nekog starijeg.

-Da, da, ubacuje se ona, hoćemo nekog starijeg, velikog... Proćelavog, debelog, ružnog, ali dobrog i stabilnog. U stvari dovoljno čvrstog i dovoljno mekanog. Hoćemo oca, a ne manekena.
-Nećemo glupog manekena, dodaje on. A nećemo ni pametnog manekena. Hoćemo ružnog, dobrog, pametnog, ali pravog.
-Znam, ali meni nije do toga. Stvarno nemam kada da razmišljam i o tome.
-Pa da, uvek si ti ta, uvek sebična, odgovaraju horski. Valjda smo ti mi najpreči.
-Da, ali ja sam sada u fazi košulje srećnog čoveka i nije mi do toga. Pa, valjda osećate svih ovih letnjih meseci. Kada su konačno pronašli srećnog čoveka on nije imao košulju.
-Slušaj, mojne da nam filozofiraš, Džoni me ozbiljno pogleda i namigne, nego lepo ajd napolje i navataj jednog.
-I'm going to the man hunt... We all have our needs..., otpevam mu sprdački, pa se setim. -Ma šta hoćeš od mene, da nađem nekog gore u parku?
-Na primer da.
-Juče me je jedan startovao.
-I?
 -Šta i? Pitao me da li sme nešto da mi kaže, ja kao da, a mislim se ne davi me čoveče. Izašla sam samo napolje da mogu na miru da diktiram priču... i da se tu i tamo budalim po gelenderima izigravajući parkuristu. I on na to - da ti dam jednog svog kera? Gledam ja one kerove, gledam njega, pa kerove... I on na to kao - da ne šetaš sama. Aha (šta god) i produžim.
-I?
-Šta i? Produžila dalje... Što dalje.
-Budalo
-Sram te bilo, tako majci...

-Slušajte vas dve, da se ne gubimo na detaljima, nego... šta smo rekli.. E vidi Saša Mišić, pakleni kuvar...

I onda gledaju pet minuta paklenog, a ja se za to vreme nadam da su zaboravili. Ali jok. Pakleni se gubi iz kadra, a oni istovremeno (geni su čudo) okreću glave ka meni.

-Šta?
-Šta šta? Hoćemo paklenog kuvara!, odgovaraju horski.
-A nećete Džordža Klunija?

Odmahuju glavama.

-Nećete Bred Pita? Mileta Kitića?
-Hoćemo paklenog!
-Hm, mislim da je oženjen. A ima i troje dece... Male dece, ako niste dobro čuli.
-Ništa se ti ne sekiraj. Fini smo mi sa malom decom.
-A i ja sam čitala da se on razvodi od žene, Mili naravno ne ume da ćuti.
-Zar ti ja nisam zabranila da čitaš šarenu štampu?
-Nisi.
-...Stvarno nisam. E sad imaš zvaničnu zabranu.
-A ti imaš zvaničnu direktivu da navataš Sašu Mišića, ako je slobodan.
-I voljan, dodajem ja optimistično.
-Nema on šta da se pita, Džoni je neumoljiv. A ako jeste zauzet naći ćeš nekog tačno takvog.
-Aha. 







septembar


Pakleni dan za paklenu kuvaricu koja je upravo u ulozi tegleće marve. Nosim tašnicu na ramenu desne ruke i u ruci naravno sladoled. Onaj sladoled, samo onaj koji očajnički konzumiram svako leto. I mora se priznati da dobro izgleda. I izbegavam publiku. Ne znam zbog čega je tako, ali prizor žene koja pasionirano liže sladoled može da izazove saobraćajni kolaps. I zato se na svakom prelazu okrećem daleko od pogleda vozača.
Da, u drugoj ruci nosim letnji ceger (kao torba za plažu) u kome su voda, nunčake, pola jedne parfimerije, par kila soli iz Mrtvog mora, par kila sicilijanske gline (sve to jedem, sve osim maru-gate) i još mi samo fali parče katarke sa nekog jedrenjaka iz Punskih ratova i Kamen iz Rozete da sam mediteranski kompletirana kad kod Londona...

-Kako slatko klopaš taj sladoled, sad bih ti kupio još tri samo da te gledam.

Naravno, done deal. Što ti je žensko, hormoni se prodaju za hranu. Gledam ga, čini se ok momak. Lep, štaviše. Nije ni previše mlad. Crna kosa, plave oči. Sad bi Džoni vispreno dodao da mora da je u pitanju kombinacija Mileta i Breda, ali da ne širim priču.
I da ga ne izvrgnem ruglu, jer to zaista ne zaslužuje... Elem, u sledećih 5 minuta saznala sam njegovo ime i prezime, adresu i kvadraturu stana, marku automobila i visinu mesečnih prihoda. Nisam se suzdržala te sam primetila da mi nije podneo JMBG, broj poreske prijave i formulare za socijalno i zdravstveno osiguranje. Što ga je, uprkos mojim očekivanjima, nasmejalo i zainteresovalo dalje.
I pratio me je do stanice. I otprilike smo komšije, tu je u susednom selu zvanom Senjak, što je i njega oduševilo.
A meni neprijatno, na kraju krajeva. Zabavan je, inteligentan, bori se kao lav da me osvoji, a vidim da se plaši. Ja, sa druge strane, rado bih se smejala uz njega, ali i dalje jedem onaj sladoled. Neprijatno mi je što jedem ispred njega, a ne mogu da mu ponudim malo. Ipak nismo toliko intimni, a nešto ne osećam i da ćemo biti. Zabavan jeste, pametan jeste, ali nema munja, nema gromova, srce mi je u stanju nako/nako, a to se ne računa. Idealan je za prijatelja, a to nikako ne želim da mu kažem, jer je kristalno jasno da ga prijateljstvo ne interesuje.
Tek sve u svemu, šala šalu stiže, pa i dotični primeti usput da ne bi želeo da sutra izađe u novinama kako me je napao kao manijak. Na to je dobio moj smeh u trajanju od dva minuta i dodatak da bi to bila moja najveća sramota, to da je mene neko napao i da ga nisam polomila. Mislim, uz maru-gatu (naravno uvek na dnu torbe) i onaj Kamen iz Rozete koji teglim te imam pravo opterećenje u cegeru kao čuvari Šaolin manastira. To mu već nije bilo smešno jer se odmah ponudio da mi nosi teret (pravi mužjak), ali se i prava ženka ne odvaja od svoje maru-gate i uzoraka za geomehaničku laboratoriju.
I naravno da je uleteo u trolu sve se nadajući, i to podvlačeći svakih 2 minuta, da ipak treba da izađem stanicu ranije i da odemo u Majdan na kafu. Piće? Kasni ručak? Raniju večeru? Nije problem preneće mi torbu tu jednu stanicu kasnije, samo da skoknemo do Majdana...
Ne, nisam bila kučka. Smejala sam se onako iz dna duše, ali srce mi je ostalo nako/nako i to je to. Na kraju sam mu priznala da kod mužjaka cenim te tri krucijalne stvari, a da mi je pokazao da ima muda - pokazao je. Zahvalila sam se na hrabrosti i da, kavaljerskoj plemenitosti. I ako je karma, srešćemo se još ponekad.
I od tada nismo.

Tegleći stenske uzorke kroz park ka kući razmišljala sam ŠBB/KBB. Kako bi reagovao na to da nisam sama? Kako bi reagovao na to da sam sa decom do ušiju? Jedno drugom do ušiju, s tim da sam ja u zlatnoj sredini. Ja mu dođem otprilike kao Ceca i deca, srpska majka (kao Dafina onomadne) i u tom smislu.
Kako bi reagovao na sve moje hajp tripove, obuke, kontakte, ludilo i ludnicu na kvadrat?
Ali ŠBB/KBB, od toga leba nema.

Mislim da sam pregorela. Nekako mi se čini da će mi srce zauvek ostati u stanju nako/nako. A ima i nekog budizma u svemu tome. Moguće da sam postala za nijansu pametnija, ili verovatnije, daleko matorija.

Uostalom, kako Ceci tako i meni. To već godinama pratim i nas dve uvek vodimo neke paralelne živote.







oktobar


Čuje se bam.
To je zvuk pada moje vilice na parket.







novembar


Subota, početak meseca, haos u hipermarketu. Ali moram baš tad. Imam neku gomiletinu bonova i još gomiletinu vaučera sa kojima ne znam šta ću jer ih ne računaju kumulativno. No..
Teram tako kolica jednom rukom, kontrolišem perfirenim vidom, pošto mi je fokus na spisku u drugoj ruci. Nema vožnje zbog gužve.
A i nema pevanja naglas, isto zbog gužve.

Laura Nyro plače na klaviru i sve je sasvim ok.
Neke bitke smo prošli, neke nas čekaju.
Ja i dalje danima teglim.
I sve je ok, jer sada teram kolica u kosmičkom miru.

I okrenem iza okuke, izađem na glavnu magistralu tu između toalet papira i frižidera i produžim na dole kad...
Saša Mišić drži prezentaciju na kuvarskom ostrvcetu. Radi marketing za keramičko posuđe. Aha, ako, primetim i nastavim. Glupo žensko. Deset sekundi kasnije eto mene u rikvercu, parkiram sa strane, naslanjam se na dršku kolica i blenem.
Čekam da me udari grom, munje, fanfare, violine, ovo ono, oboa...
Ništa.
Gledam ja.
Ništa.
On secka pileće belo, pa stavlja na jedan tiganj. Na drugom je kineski kupus, malo krupnije isečenih tikvica i šargarepa. Ništa specijalni začini, magije, priče.
Ništa.
Jedno veliko budističko ništa.

Eto kao mogla bih da ga pitam kako se spremaju puževi... pa jelentina, je l' ima neka specijalna finta? Da li je čuo za hronobiotiku? Da se nalupetam malo i izzevzečim puno, da mu stvorim osmeh na licu i zainteresujem za blesavu ženu veselu, ali...
Pomirišem svoju majicu, izvezem kolica iz gomile i krenem dalje.
Tamo na štandu sa novinama samo okom okrznem naslov "Nacionalno pitanje: Da li je Ceca našla novog dečka?" i sakrijem bljesak.
I smejem se sve do stanice autobusa, i preko mosta, i sve do kuće.