Shamrock diaries 20 - popodne u kafani

I konačno posle ručka sedosmo da nešto popijemo





i da se malo prijateljski porazgovaramo.





Nekako su mi strane te kafanske dogodovštine, ali moram i to da znam.





A pogotovo što sam žensko lepo je da brzo smotam stolnjak sa sve aksesoarima na njemu





i vispreno ga upotrebim.





Vežbali smo do besvesti.
Jedan zamajava kibicere, a ostalo dvoje rade radnju.
I prelaz na lance, kaiševe i noževe.






Nedelju dana ranije dobila sam par komada pravim pravcijatim bičem, i nije bio iz seksi šopa.
Onim za konje, a i ljude ponekada.
Na moju primedbu da svaka pametna žena ima po jedno takvo didaktičko nastavno sredstvo, a zarad vaspitavanja muža, rečeno mi je da stanem na liniju i da se spremim.
Nije strašno, stvarno nije.
Ima momenata u toku depilacije gde takav udarac deluje kao trlababalan. Žensko telo može svašta da izdrži.

Teže mi je bilo kada je trebalo da ja udaram.
I niko se nije osvrnuo na moje pritužbe da je u tom filmu meni trebalo da pripadne uloga ćerke plantažera ili makar glavne sluškinje, a nikako ne goniča robova.
U svakom slučaju, ako se ikad prevarim da se ponovo udam - spremna sam.

A sada sam i znanje produbila korišćenjem lanaca.
Eto, iz svega se uči.





I nastavismo kafansko krljanje.





Posle se prešlo na zaključavanje ruke napadača kaišem ili onim gore omenutim lancem.
I zmajčice su se razgoropadile.





Ali uvek lepo doterane i fino vaspitane, nego šta.





I pređosmo na priručno oružje.
Svega je bilo, od opako ispresovane folije od čokolade i dovedene u stanje oštrice, preko ventila za bojler, kablova uvezanih izolir trakom te se dobije pendrek, kablova za mobilni, polomljenog diska, telefona u čarapi, rolne fiskalnog računa, ma kao na buvljaku.
Naša kuća se pokazala u finom damskom i istočnjačkom stilu. Mi koljemo šnalama, iglama za kosu i štapićima za jelo. I normalno, moj stolarski santimetar je zbog primene 3 u 1 osvojio drugo mesto. Prvo je zauzela džezva. I ovo nekako nije toliko srahotno mesto da bih sada potanko opisivala kako tom alatkom može da se ubogalji napadač. 





Sledeći sati su prolazili u proučavanju olovki, rokovnika, pogotovo onih kožnih, stilova mlaćenja knjigom (eto zašto uvek, ali uvek, treba uz sebe nositi po neko tvrdo koričeno izdanje), kišobranima (ručnim i poluautomatskim), oklagijama (to je bar lako).

I dan je prošao.

Mili je bila izubijana, ali srećna.
Do tada je bila apsolutno nezainteresovana za moja "bivenja" i samo sam mogla da je odvučem da igra, ali posle tog dana...

Želela je da se kreće, da skače, da napada, da urla.
U njoj se probudila zverčica.





Sutradan će jedva ustati iz kreveta i sve do polaska u školu prebrojavati modrice.
A u povratku ispričaće mi kako joj je Vukašin na velikom odmoru uzeo ranac i kako mu je rekla - kajaćeš se.
On se na to nasmejao i pitao - kako ?

Pokazala mu je.
I kajao se.