Posle ljubavi...

Ugrabljen trenutak u rasporedu i odlazim u danseriju.
U očito pogrešnoj majici, onoj crnoj sa sekiricama na leđima.

I tamo... Pera, Mika, Laza, a naročito Pera... Smeh, pozdravljanje, komentarisanje, fotografisanje, dve će otići na FB i videće se sutradan. Jocino strahotno zagrevanje gde ja svakih dva minuta vrištim od smeha i normalno dobacujem bezobrazluke. I negde pola sata kasnije ulazi on.
Krajem oka konstatujem dok skida kapu i raskopčava crnu vijetnamku.
Okreće se i oči nam se sreću.

Popodne dan ranije razgovarali smo telefonom, bila sam mu potrebna za malu pomoć oko sajta i sve je bilo u stilu retrogradnog Merkura. Tada mi je rekao - vratićeš se nama. I na to ništa nisam odgovorila.
Ne vraćam se, to nije moj stil.

Trebalo je da to veče ima eskrima trening.
I da se ne sretnemo.

I bio je sam.
Posle mi je rekao da ona više ne dolazi.
Nisam ga pitala šta se to dešava između njih dvoje, ali bilo mi je žao. Izgledali su kao idealan par.

Nisam očekivala, ali čim je moj stalni partner za to veče otrčao da uzme nešto on mi je prišao i posle sam morala da ostanem i u njegovoj grupi. I na svaku komadu zamene partnera pravio se blesav.
Ne zato što je zanet, zaljubljen ili šta god.
Zato što smo prijatelji.

Dve vrlo nepoverljive životinje koje su prošlih par godina zajedno prošle sito i rešeto.
Životinja i ja.
Jedini muškarac zbog kog sam u životu redovno sekla nokte, bio je neverovatno sposoban da mi ubogalji prste u svakom sparingu.
Životinja i ja, odlasci i dolasci. Pomoć u pravi čas.
Skriveno dodat nož.
U idealnom trenutku prelet pištolja.
Životinja i ja.
Poverenje.

Nisam imala srca da mu kažem da mu nadimak koji sam mu odavno dala više ne pristoji. U odnosu na ove momke sada bezazlen je kao zamorac. Ali mu argentinski tango ide neverovatno dobro. I uživam dok me vodi.

-Vrati se, kaže mi ponovo.

Ne mogu, pripadam drugima.
Moje srce već odavno zna gde mi je mesto.

-Vratićeš se, okreće se dok se spremam da odem.


Napolju miriše zima dok koračam.