-Sigurna si da ne želiš da te sačekam? -Ne, ne... Slobodno kreni, osmehujem mu se. -Pazi kako voziš, dodajem sa tonom bezobrazluka. -Aha, te tri ulice dalje, konstatuje on. -Ipak pazi kako voziš.
I gledam kako zbunjeno odlazi niz ulicu, a onda se okrećem i ulazim u šumu. Sneg škripi ispod mene, pa se utišavam u koračanju. Negde sova u blizini, neka životinjica se meškolji tamo u grmu. Idem dalje. Idem sve do moje skrivene čistine. Tu se osvrnem par puta, pa zbacim vučiju kožu sa sebe. Rastresem malo krila i uzletim ka mesečini kroz srebrnaste pahulje.
Ne proslavljam "standardne" nove godine i odavno ne razumem ljude koji se specijalno spremaju, troše, jedu u ponoć i rade svakojake budalaštine na nešto što samo ima vezu sa formalnim početkom, a ne realnim. Ne proslavljam čak ni ovaj pravi lunarni početak na taj uobičajeni opštenarodni način.
Prvi zakon Feng Šui-a je čistoća. Očistiš prostor od starih energija da bi nove mogle da dođu. Praktično, proslava se svede na mene, usisivač, cif, mer, ono za staklo, pronto, onaj penušavi za meblove, gumene rukavice, sunđere, truleks, krpe... Pa ako bolje razmislim ima nas poprilično na toj žurci.
No, metalni zec...
Prva asocijacija je trčanje, trčanje do besvesti, razvlačenje, razapinjanje međ delovima dnevnog rasporeda. Prvi deo godine toliko posla i toliko novca da nije bilo pristojno ni da primetim koliko zarađujem. Nekako sve one rezolucije iz doba tigra postale su deo stvarnosti. I naplaćivanje po satu, i prava čokolada i pravi muškarci. Ali sve ima svoju cenu. Odrekla sam se još jednog broja ljudi i mislim da sam sve ukupno potrošila čitavih 15 minuta na televiziju i novine, pa i on-line novosti u toku cele godine. Dovoljno.
Ali tu su bili Igor 1 i 2, Moma, Bojan 1 i 2, Milan 1 i 2 (Hey Miki, you're so fine... naterao me je dobro da razmislim), Kosta 1 i 2, Miloš, Šone, Ivan, Raja, Vlaja i Gaja..., sensei 1 i 2, major, Sima sa Natom, Lidija, Peđa koji đozlucima iz stana posmatra kako teglim naoružanje ka dođou, a posle me zavitlava kad god me spazi u danseriji. I gde god nađeš zgodno mesto ti Igoru 2 bečki valcer posadi, a momak je blagorodan pa će u svakoj opasnoj i zavučenoj uličici samo za mene da traži jordanske brojanice. I moja potraga za Hurtakovim Ključevima, i oni meseci kada mi se svaki od njih obratio sa Danijela, pa se posle izvinjavao jer nije znao zbog čega mu je to izletelo. I moje apsolutno razumevanje i obećanje i zaboravljanje... Sve do ponovo "Danijela". Sve dok nisam uzela i naučila napamet Knjigu proroka Danijela. I služilo mi je.
Prvi odlazak u Višnjičku banju uz najboljeg srpskog kendoku, njegovu dragu i njegov šinken. I noć kada se vraćam i kada mi je mozak u autu. I dani plakanja. Dani auta. I nekako baš u to doba demontaža Orionovog sistema sa krova naše zgrade. Uspeli smo da oteramo tu jadnu i bednu, a toliko prevarantski izverziranu firmu.
I par meseci kasnije ponovo ka istom pravcu, ovog puta u novi dođo, tamo gde se krljamo u parteru. Nebrojene modrice, podlivi, posekotine. Nagomilano naoružanje. Sati provedeni na proučavanje ovog i onog boksa, ovog i onog mačevanja, greplinga i trepinga. I onaj dan kada smo poubijali MMA ekipu, jer mi smo savršeni sa oružjem, a oni pesnicama. I onaj dan kada sam ozbiljno poremetila kičmu i iz nje oslobodila sećanje na veštinu ratovanja koju sam skupljala kroz muške živote.
Da, i dan kada unuk slavnog pjevača kroz celu školu urla Mili kako joj je video majku na Adi, sa sve perjem u kosi kako se bije sa nekim muškarcima. I njena sramota, i njegovo čuđenje, jer bi on voleo da ima baš takvu majku.
Novac koji sam pobacala na dve kozmetičke kataloške firme, ne smem ni da pomislim sada koliko ukupno. Zlatne čestice na tamnoj koži tokom leta, platinaste zimi, nisam mogla da odolim. I novac koji je otišao na premazivanje kokosovim uljem. Ali i kakao puterom. Kutija puna stiroporskih kuglica sa sve DMSO bocom, zalihama kelpa, jodom, čistim (organskim) kakao puterom veličine velikog koluta kačkavalja i basnoslovno skupom ručnopravljenom čokoladom sa ugraviranim secesija motivima koju ćemo jesti svi redom i još će ostati da probaju svi klinci u kraju i da se razvlači danima.
Počela sam da učim (od najbolje veštice) bilje i negu. O vile sam naučila kako se prave najbolja ulja, losioni i kreme za negu, i koje đubre se prodaje neupućenima. I dijamantsko pravilo nege - ono što ne sme da se pojede ne sme ni da se maže na kožu.
Red medicinskih sestara iza mene u dečijoj ambulanti, red koji mi aplaudira. Trenutak kada potpisujem oba dokumenta u kojima odbijam da moje dete primi novouvedenu vakcinu. Neka deca kojoj će pozliti u toku trostruke vakcinacije tog dana. I ona deca koja će za deset godina oboleti zbog idiotske države. Poziv za sud još nisam dobila, ali ga očekujem. Spremna.
Neka deca sa kojom sam radila, neki dobri ljudi. Neki drugi dobri ljudi koji su mi pokazali gde su mi granice. I onaj dan kada urlam na sred Bajlonijeve pijace u mobilni da je moje vreme samo moje i da ne dozvoljavam da ga bacam na prazne priče, a pogotovo ne na imbecilno prazne priče. Neočekivano prijateljstvo od Dubajia do malog kafea kod Beograđanke. I obećanje da se na proleće vidimo ponovo.
Marijana koja je dolazila i pošteno zarađivala platu tokom celog proleća sedeći sa njom uz klavir. I njen upis u srednju školu.
Marko je prohodao. I počeo da dobija na ubrzanju.
Deda koga apgrejdovasmo pejsmejkerom. Odlasci u bolnicu, veče kada on pokušava da pozove sestru, a ona ne reaguje ili dugme nad krevetom ne reaguje. Sklapam u glavi prostorni raspored telefona na odeljenju, pa zovem i probijam se. Sa dedinog mobilnog čujem kako konačno utrčavaju. Deda kog zabavljamo, kog nerviramo da je postao narkoman zbog bensića a koji neometano kruže po bolnici, deda kom pomažemo da obuče majicu i džemper i pazimo ga, podižemo, vodimo, spuštamo. Deda koji kaže da voli nas devojke. Nas tri koje mu govorimo da još nije vreme za te izjave.
Strah koji registrujem na tom mestu. Smeh koji lopatama razbacujemo po bolničkim hodnicima.
Ostali smo bez mačaka.
I taman da mi ne bi bilo ama ni malo dosadno - rat koji smo vodili sa Beogradskim elektranama. Marko bolestan, Mili slinava. Ja divlja i nepodnošljiva u hladnoći. Majstor koji mi se praktično uselio u kuću, i uopšte nije imao ambiciju da izađe. Ko je gledao Vodoinstalatera Pitera Vira, zna o čemu se radi. Mislim da je odlučio da me ženi onaj dan kada me je zatekao kako spremam ručak. A i sjaj in his eye kada je upao taman dok je iz sobe gruvao Pearl jam, a ja bila presrećna što je sve sređeno. Al' zamalo. Onda je pukao ventil u podrumu, pa je ponovo dolazio. Pa je nešto štelovao sistem, pa je opet dolazio. Onda je dolazio jer su mirisali kolači. Pa je dolazio da proveri da li je sada sve u redu. Pa je eto svratio da me pozdravi. Pa se setio da uradi probno merenje... Jedva sam ga se rešila.
Tek sve u svemu, zekajlo vredelo je. A sada idemo dalje.
Lunarna godina vodenog zmaja nastupa 22/23. januara. Taman dan pre retrogradnog Marsa. Adjungovanje matrice, to jest proračun letećih zvezda za ovu godinu kaže da su prosperitetne zvezde 1, 6, 8 i 9 zauzele južni, centralni, zapadni i severoistočni sektor, respektivno. Vojvoda vrti po istok-jugoistok pravcu. Saram Saat je smešten na jugu tokom cele godine.
Standardna procedura, zavrtim dijagram 24 planine, izračunam Pa Qua matrični raspored i pogledam Ba Zhi kartu pa za zmaja dobijam 24Fu koji se transformiše u 55Feng. Promenljive su linije 3 i 4.
Prošle zime, nekako baš u ovo vreme i uz Kalenićevu pijacu našla sam slučajno mog zmajčića. Ali žena u radnji mi je rekla da ne mogu da kupim jednog. Da idu u paru.
Dobro, udruživanje, shvatila sam. Ali... Na dan pomračenja srešće se prinčevi istog ranga. Za sada se samo igram sa njima i sa tom idejom.
Dva zmaja, zašto da ne? Možda je vreme i za ljubav. Mislim pravu. Na manje od toga neću da pristanem.
Rezolucija:
Smanjiti mesečno trebovanje čokolade sa 3kg na 1,5kg. Završiti neke repove koji se vuku po kompu. Napisati "ono". Da ne zaboravim, produženje vozačke dozvole. I skupljanje novca za pilotsku. Pokretanje centra sa Foksi. Rad. Igra. Borba.
Ovako je bilo. Naporno, ali uz užitak. Hvala zekajlo.
Noćas kada šaran star skoro 40 godina iskoči iz reke i transformiše se u zmaja osvrnuću se poslednji put i krenuti od yin metala ka yang vodi. Da se sretnem sa njim negde na pola puta.
Od Kelka do Mikro Princa, niz Bulevar. Od Kelka do Mikro Princa već treći put.
I prvi radni dan u godini dok gledam kao gladno kuče kroz izlog, a oni iznutra dovikuju da je popis. Ne odustajem. Vraćaću se danima.
Kada su izlazili iz Egipta poneli su Kovčeg. Sve je sređeno, poklopac je vraćen, ulaz zatvoren, kao da se ništa nije ni desilo. Računali su na vreme. Ono vreme dok padne napon, pa dok sveštenici ulete u postrojenje, pa dok se probiju... Dok shvate.
Od Kelka do Mikro Princa razmišljam o tome da je to u stvari i bio kondenzator. Drveni deo, pa zlato, pa ponovo drveni deo. Onda kod Đerma, preko puta "Hleb sa patosa", zavirim u parfimeriju, u moju visoku flašicu, odmantram Vejnovu Fender-Stratokaster mantru "It will be mine. Oh, it will be mine." i produžim. Tih zamalo 7 tisuća treba da bacim na hitnije stvari. Ma, mora da je kondenzator.
Kufijevo postrojenje je bilo glavno. Ostala dva su pomoćna. Ne rezervna, baš pomoćna, drugačija funkcija. A glavni štos je bio u akvaferima ispod, u slanoj vodi. Gore generator, usmerivač i to je to.
Kovčeg je razvijao svoje gravitaciono polje. Danima su ga jedva teglili, a onda kao da je podivljao, postajao je lagan, pa je uzletao i često podizao svoje nosače da izbezumljeno mlataraju nogama po vazduhu.
Takođe, On je stvorio bića da služe ove posude: svaki tron poduprt je sa četiri stuba, a šest stepenika vode do trona; sve u svemu deset. Najzad, tron je poput pehara posvećenja oko kojeg je načinjeno deset utvrđenja (u Talmudu), harmoničnih sa Torom koja je data u Deset Reči (Dekalog) i sa Deset Reči putem kojih je svet stvoren.
U Kelku sam uzela germanijumske diode, a dole elektrolitičke i keramičke kondenzatore. U obe firme imaju haos danima, država im je uvela novi "unapređeni" knjigovodstveni sistem, pa su sada spremni da me udave za primedbu tipa da ne mogu da mi uvale 10 mikroFarada na 63 Volta, kada mi treba 100 na 50.
Ramzes (drugi po redu) je shvatio šta su zdipili i zato je i poslao vojne jedinice za njima. Ali kasno. Kovčeg generiše jako polje, nije bio problem razdvojiti more. A bez srca energetike kraljevstvo nije moglo da opstane. Deset godina kasnije Egipat se urušio. Ramzesu nisu pomogli ni pohodi na Nubiju i Liban.
Bez srca energetike nema života.
Šone mi je obećao njegov voltmetar u pozajmicu, no što duže razmišljam o svemu najbolje bi bilo da imam svoj, čak i u početku. Neki baš jeftin zbog mogućeg spaljivanja. Rekao mi je da probunarim kod Kineza, sasvim su okej. Trebalo bi u stvari (po njemu) da prvo punim baterije, pa da onda napon proveravan na njima, ali magarac je u strastvenom nastupu bacanja sveg đubreta pobacao i stare punjive baterije za fotoaparat... Kao i gomiletinu upravo sada neophodnih stvari.
Imam ideju da merim svaki put kada promenim deo u čvorištu ili geometriju izvora. I zato provera preko baterija možda nije dobra stvar. Možda je zapravo najbolja, ali bi uzimala najviše vremena. A za izmenu oblika izvora su mi potrebni...
I tako idem niz Bulevar i usrdno se molim da su makar kablovi još uvek u nekom mračnom uglu plakara.
Danima je stajao u mestu. Ne danima, mesecima, godinama. Ulogorili su se i živeli tu negde u nedođiji do god se nije rodio dovoljan broj, nije umro dovoljan broj, nije ovo i ono... Tek jednog dana Kovčeg bi konačno počeo da čangrlja, da se dimi i podigao bi se u vazduh. Nosači su izbezumljeno izletali iz šatora i trčali da im ne bi pobegao.
I išli su dalje.
Kao ja niz Bulevar.
I Bog sveti zna koliko sam samo sati i dana provela sklapajući konstrukciju u glavi.
-A da nemate možda ove neodijumske u obliku piramidica sa šestostranom osnovom? -Nemamo. Ne prave takve. Gospođo, ne postoje. -A obične je l' prave sa šestougaonom...?
On duboko uzdiše, baca pogled ka plafonu. Znam, muči ga vrhunski državni program prijave prometa. A mene muči struktura. U stvari geometrija. Sada imam gomilicu neodijumskih magneta za prva čvorišta, ali nisu odgovarajućeg oblika. Bez obzira, moraće da prorade, ionako sam bacila bogatstvo za njih.
Posle rušenja Hrama Kovčeg je tajno vraćen u jedan mali manastir. Par stotina godina kasnije prenet je u Etiopiju u koptsku crkvu. Tu je ostao do danas. Svaki monah zadužen za njegovo čuvanje ubrzo bi dobio kataraktu, a onda je umirao. Nisu se pridržavali procedure, možda nisu znali da i to postoji. Premazivanje tela nekim komponentama, zato što Kovčeg razvija sopstveno polje, singularitet.
Malo crno sunce.
Ovog dana je Tora okrunjena vrhunskom slavom, u svim njenim zapovestima, u svim njenim presudama, u svim njenim prekorima grehova - krunom sa sedamdeset grana svetlosti koje zrače na sve strane. O, gledaj malene ogranke, izbijaju iz svake grane, dok pet grana stoje u samom drvetu, u kome su sadržane sve grane. O, gledaj kapije koje se otvaraju sa svih strana, odašiljuči sjaj i slavu neiscrpne svetlosti.
I niz Bulevar... a onda me povuče, samo osetim promenu frekvencije, osetim nešto čudno u stomaku, vazduh se zgusne i počnem da se odvajam od podloge.
Magnete držim u džepu, ne u torbi, da ne poremete ostale uređaje koje redovno teglim. Stisnem zube, stegnem stomak, mahinalno se uhvatim za gomilicu u džepu i vratim se tih par santimetara ka asfaltu. Prolaznici ionako samo zveraju u izloge.
Kada je cela priča postala javna tajna koptska crkva je imala samo jednu zvaničnu izjavu - Pokazaćemo ga tada kada nam Bog da znak. A onda je prošle godine procureo plafon tačno iznad njega u toj kapeli gde ga drže. Eto znaka. Sada moraju da ga iznesu, a ono makar samo dok se ne popravi krov.
I onda je naravno počelo geopolitičko/versko spekulisanje. Da li onom ko nudi više ili tamo gde treba da ide? A kome treba da ide? Gde je Kovčegu pravo mesto?
I koliko sam se samo molila da mi pokaže odakle da počnem, samo da se svaki mogući početak desi pre retrogradnog Marsa. Samo da uspem. Mi moramo da odemo odavde, ja moram da prodam tu ideju, da prodam sebe.
Što dalje odavde. Što dalje od Misira.
Ramzesa je baš bilo briga za sve njih. Posle svih onih čarobnjačkih nadmudrivanja od žaba i opstipacija do ubijanja prvorođenih jedva je čekao da im vidi leđa. Ali nije bilo ni govora da carstvo ostane bez energetike. A baš to se desilo.
Nova istorija.
Mi moramo da izađemo. I uopšte nije bitno, ništa nije bitno. Samo da izvedem dete i konstrukciju. Mogla bih da ponesem mač i brojanice, ali ni to nije važno.
Dok idem niz Bulevar, treći put za redom, x-ti put za redom razmišljam. Ili ću uspeti ili ću umreti pokušavajući. To su jedine opcije.
Možda je sada upravo pravo vreme za obnovu starog carstva. Za ulaz u podzemne komore i dešifrovanje svitaka. Možda je sada pravo vreme.
Kada počnem da lebdim stisnem zube, napnem stomak, dodirnem podlogu i nastavim dalje.
Alhemija je predstavljala istorijsku vezu sa gnosticizmom i zbog toga je bila kontinuitet između prošlosti i budućnosti. Utemeljena u prirodnoj filozofiji Srednjeg veka, alhemija je formirala most između gnosticizma sa jedne strane i moderne psihologije nesvesnog sa druge. ...Prvo je trebalo da pronađem dokaz za istorijske prefiguracije mojih sopstvenih unutrašnjih iskustava.Što će reći, morao sam da pitam sebe „Gde i kada su se određene moje pretpostavke već pojavile u istoriji?“ Da nisam uspeo u potrazi za tim dokazima nikada ne bih uspeo da oblikujem svoje ideje. Zbog toga je susret sa alhemijom bio odlučujuć za mene, jer mi je obezbedio istorijsku bazu koja mi je do tada nedostajala. („Sećanja, snovi, refleksije“ K.G.Jung)
Karl Gustav Jung (1875 - 1961) je najveći psiholog/psihijatar savremenog doba i verovatno jedan od nekoliko izabranih istraživača ljudske duše i Duha u celokupnoj istoriji zapadnog sveta. Rođen je u Švajcarskoj u imućnoj porodici, sa ocem pragmatičnim sveštenim licem i „problematičnom“ majkom koja mu je, po Jungovim rečima, obezbedila prva proučavanja duševnih problema, naročito neuroze i dodira sa onostranim. U periodu 1895 – 1900 studirao je medicinu na Univerzitetu u Bazelu, a 1902. dobio je lekarsku licencu na Univerzitetu u Cirihu. Do 1909. radio je kao psihijatar u Bolnici za mentalne bolesti u Cirihu gde se zajedno sa kolegom Eugenom Bleulerom upoznao sa Frojdovim tehnikama psihoanalize. 1912. posle 6 godina prijateljstva sa Frojdom, koji je bazirao svoja istraživanja u pravcu nagona, Jung se odvaja, krećući se ka spiritualnom u svojim istraživanjima i učenjima, i otvara novi pravac - analitičku psihologiju.
Od 1944. predavao je medicinsku psihologiju kao profesor Univerziteta u Bazelu. U braku sa Emom Raušenbah stekao je petoro dece, održavao predavanja u Evropi i Americi, bio je član naučno-istraživačke ekspedicije u Keniji i Ugandi, ali je najveći deo svog života i kolosalnog opusa proveo živeći povučeno u Kiznahtu na obali Ciriškog jezera gde je i preminuo 1961. godine. Iza njega su ostali ispisani tomovi i tomovi knjiga i radova o arhetipovima, kolektivnom nesvesnom, sinhronicitetima, analizama snova... Pored toga bavio se alhemijom, astrologijom, sociologijom, umetnošću i religijama, svim onim temama koje su simbolisale i procesirale ljudsku psihu.
Jungov rad na samom sebi, kao i na njegovim pacijentima, uverio ga je da naši životi imaju dublju značenje od samog pukog egzistiranja u materjalnom svetu. A naš osnovni zadatak je da pronađemo svoju svrhu. Uporedo proučavajući hrišćanstvo, hinduizam, budizam, gnosticizam, taoizam... Jung je shvatio da je svaki život transformativni put koji je nazvao „individuizacija“, i da se on nalazi u mističnom srcu svake religije.
Smatrao je da je neophodno proći kroz proces „individuizacije“ da bi osoba postala potpuna. Ovaj proces je zapravo i psihološki i fiziološki proces integrisanja svesnog i nesvesnog, dok oba ova dela ličnosti zadržavaju svoju relativnu autonomiju. Individuizacija je zbog toga i centralni koncept analitičke psihologije. To je put na koji polazimo da sretnemo sebe i Božansko u isto vreme. Do kraja svog života neumorno je istraživao i pisao, a u poslednjim godinama bio je iskreno zainteresovan i za koncept susreta sa vanzemaljcima i njihovim vezama i uticajima na naše duše.
Reinkarnirani alhemičar
Jungovo interesovanje za ezoterične sisteme se pojavilo ubrzo po započinjanju profesionalne kliničke prakse. Prvo ga je 1912. privukao gnosticizam i kako je sam govorio „osetio je kao da je konačno pronašao krug prijatelja koji ga razumeju“. Naravno, u to doba brojni gnostički dokumenti još uvek nisu bili otkriveni, ali i u fragmentarnim i nesigurnim spisima Irineja i Hipolita, kao i u skriptu „Pistis Sophia“ Jung je pronašao izuzetne izvore inspiracije. Kako je gnosticizam ranohrišćanski pravac koji je naizgled potpuno istorijski nestao, Junga je decenijma mučila misao kako da poveže ovu religioznu tradiciju sa vremenom u kome je živeo i u kome se gnostička simbolika i problematika (a koja je u tesnoj vezi sa religijom Egipta, Vavilona, Asirije, dakle obiljem predhrišćanskih kultova) vrlo često pojavljivala u kliničkim slučajevima koje je tretirao i u njegovom istraživanju arhetipova.
1926. sanjao je san u kome je bio vraćen u 17. vek i to u život u kome se bavio alhemijom završavajući veliki Opus. Analizirajući taj san konačno je shvatio da je veza između gnosticizma i psihologije savremenog doba zapravo alhemičarska tradicija koja se nikada nije istorijski „zagubila“. U četvrtom intervjuu po redu u serijalu za televizuju koji je snimao 1957. godine Jung je rekao: „Alhemija je, neko bi mogao i tako da kaže, sve osim hemije. To je specifičan duhovni i filozofski pokret, upravo kao gnosticizam. I zato sam pročitao svu raspoloživu literaturu, latinsku i grčku. Proučavao sam je jer je izuzetno zanimljiva.U pitanju je duhovni rad star preko hiljadu i osamsto godina, u kome je pohranjeno sve što je tada moglo da se sazna o prirodi arhetipova... Većina tih tekstova je štampana samo u periodu Srednjeg veka, većinom na latinskom. I naravno, imao sam da završim jedan beskrajno veliki posao, ali su rezultati bili vredni toga, jer su mi pokazali razvoj naših nesvesnih ličnih veza sa kolektivnom nadsvešću i različitosti naših svesti unutar nje, i zašto se podsvest bazira baš na mitološkim slikama... “
Iza najvećeg psihijatra zapadnog sveta ostala su „Psihologija i alhemija“ i „Misterium Coniunctionis“ kapitalna dela teorijske i duhovne alhemije. Štaviše, Misterium Coniunctionis („Sveto venčanje“) poslednja je njegova knjiga koja je objavljena, i koja se bavi mnoštvom mitoloških slika i situacija kroz istoriju, a koje se tiču spajanja Sunca i Meseca, muškog i ženskog principa, kao i alhemičarskih faza unutar naše svesti.
I ako je u 17. veku radio na Opusu Magnumu, a u 20. se rodio da nastavi svoj rad iznošenja Kamena mudrosti na svetlost svesti, da li ga možemo očekivati ubrzo ponovo da nastavi tamo gde je stao?... Posao još uvek nije završen, a putovanje se nastavlja.
Kratak uvod... Dejvid Vilkok je naše porodično malo kućno božanstvo. U stvari, ako bolje razmislim, on više ima status kućnog ljubimca ili homunkulusa. Nekako je uvek tu, večito svima ide na živce i uz njega se i nauče neke stvari. Ako ne nauče, a ono se barem lepo nasmeje.
On je inače autor (sada knjige, ranije samo predavanja) Source field investigations, koja je za kratko vreme postala američki bestseler i dalje stoji na listi. A ova predavanja u trajanju od samo 4 sata i siroto dete i ja (luda majka) pomno smo odslušale i pogledale tačno pre godinu dana dok nas je tresla vanzemaljska groznica u koju se i Dejvid ludaja odlično uklopio.
Elem i ukratko, za Dejvida se smatra da je inkarnacija Edgara Kejsija, čuvenog američkog hipno-proroka i čitača Akaških spisa. Originalno ovo nije bila nije njegova ideja, ali je u nju ubeđen i on (i ja) serijom dokaza, počev od poređenja fotografija, preko uporednih horoskopa do samih Kejsijevih najava.
Taj Kejsi je meni vrlo bitan zbog pomnog proučavanja drevnih energetskih sistema, a u koje je on mogao da zaviri u stanju transa i da ih uporedi sa sadašnjim. A mojoj mladunki je još bitniji pošto je u to doba tvrdio je da je on inkarnacija Pitagore i Amhotepa. Mladunka pojma nema ko je Amhotep, niti je ič briga za arhitekturu i infrastrukturu, ali ima jaku želju da u tri oka porazgovara sa dotičnim Pitagorom zbog čijih ideja mora da napne mozak, a ne da ga, je l' da, odmara na širokim pašnjacima fejsglupa.
U tom smislu primetih da je ove godine rapidno porastao broj sedmaka koji imaju jaku želju da prvom prilikom u toku stavljanja u pogon vremenske mašine sednu u istu i stanu pred Pitagoru pre onog rimskog vojnika i pre crtanja kateta i tako ognjem i mačem promene tok istorije i svog nesrećnog detinjstva.
Potpuno razumem težnju tih nežnih godina, štaviše i ja sam provela decenije mozgajući kako i koliko krvav treba da izgleda moj prvi i poslednji susret sa Snelijusom. (Snelijus je mentol koji je razvio sistem geodetskih linija, kapitalni potez u razvoju cele planete i napravio sistem razvlačenja tih istih linija po sirotom svemiru. Naša se država kao i svaka druga ravna po Snelijusovom sistemu geodetskih linija prvog reda, te se na osnovu njih razrađuje mreža drugog, pa trećeg itd reda. Što me je koštalo dve jedinice u srednjoj školi, ozbiljne traume padanja na avgust istom prilikom, premeravanja Botaničke bašte usred studentskih protesta (ajd' ti meri ko budala 8 sati po bašti gde vlada mikroklima sa temperaturom uvek nižom no preko puta zida i stoj na jednoj tački sve to minusnotemperaturno vreme, dok napolju vitlaju razdragani kolege sa pametnijim izborom fakulteta), dve upale bešike, štrajkom jajnika i dva padanja ispita.) Dakle, sada je razumljivo da su mi bile potrebne decenije ozbiljnog psihoterapeutskog rada da oprostim dotičnom Snelijusu, jer je stvarno...
Moram po čašu vode.
No, da je Snelijus nekako bih i razumela, ali zašto Pitagora? Ludi Pitagora, prvi poznati vegetarijanac zapadnog sveta, tadašnji šampion u greplingu, čovek zbog kog bi u doba Turaka imali laptopove i GPS samo da ga ona rimska seljačina nije proburazila.
OK, čini se da sam mnogo otišla u jednu stranu koja baš i nema vezu sa glavnom temom, ali... Izgleda mi da je ta i tolika, a jasno usmerena mržnja ka Pitagori (a čija bi Dejvid trebalo da bude inkarnacija) eskalirala u poslednjim nedeljama školske godine. I kao ona Homeinijeva strela mržnje svojevremeno odapela se sama i sada se i sama navodi ka meti. Jer, kad ja tamo a ono međutim...
Bejaše to par dana pre NG. Rekoh sebi, šta li je sa našom ludajom? Ima li kakvih proročanstava, možda je konačno popričao sa Anunakijima. I počnem da filterujem po Tjubu. I tako odslušam njegov intervju sa Bendžaminom Fulfordom. Intervju u kome se detaljno razrađuje poveća količina istorije i ekonomije planete. Ideja da je Svetski trgovinski centar u Njujorku raznet kao zamazivanje očiju, a zbog sedam vojnih brodova do vrha napunjenih kineskim zlatom. Istom prilikom taj maestralni potez je iskorišćen i kao opravdanje za mrcvarenje Bliskog (i srednjeg) istoka. Dve muve jednim udarcem.
Koga zanima prepis celog intervjua može se detaljno proučavati ovde:
kao i jasan opis postupka ulaza u neke zakonske i sudske procedure, a zarad provere cele priče.
Za one koji se ne razumeju u statike, dinamike i sisteme postavljanja eksploziva kao i njihovog aktiviranja - ukratko, jasno je da je 9.11. samo vrlo jadno izvedena filmska scena koja mozga nema sa početnom idejom da jedan ili dva aviona mogu da proizvedu onu vrstu zarušavanja. I koga zanima detaljnije neka gugla detaljnije.
Dakle, Fulford dade Vilkoku ozbiljan intervju, priča je proverena preko sudske tužbe i to je kao to. Mislim, šta tu ima da me toliko uzbudi? Letos je Morton najavio haos, pa se haos i desio. Zarušavanje podzemnih nuklearnih baza i gradova koje je posledično izazvalo seriju zemljotresa u Americi, kao i onu nuklearnu eksploziju u Iraku, a o kojoj nije smelo ni da se zucne do skoro. Šta više može da me uzbudi? Rapidan pad cena nekretnina Evrope i masovno iseljavanje, a zbog nuklearno/hemijsko/biološkog ratovanja u komšiluku? Mislim da sam guglajući sve to poprilično oguglala.
Tako oguglana nastavim svoj život sve do subote kada me na fejsglupu sačeka obaveštenje da je Dejvid živ (za sada) i da će treći deo teksta uskoro. Šta bre? Šta živ? Šta se dešava?
Odem na glavni sajt, mučno se probijem kroz osnovni tekst koji sam naučila napamet u međuvremenu i odslušam intervju koji je on dao Keri Kesidi.
Zainteresovanima da olakšam.
Keri Kesidi je žena koja je vodila "Project Camelot" godinama i širom sveta. Snimala je i normalne i nenormalne likove sa željom da otkrije šta se krije a u vezi vanzemaljaca, tajnih društava i svega redom. I za toliko godina i putovanja ovaj projekat je postao ozbiljna stvar.
Bendžamin Fulford je vojni i politički analitičar, dobar deo svog života proveo je u Japanu gde je izuzetno poštovan i par dana po intervjuu sa Vilkokom trebalo je da gostuje u nekoj ultradosadnoj japanskoj političko/ekonomskoj emisiji. No, nije se pojavio. Nije se ni javio, iako je do tada uvek smatran odgovornim čovekom. Javio se par sati kasnije da kaže da je zatvoren u hotelskoj sobi i da ga ispituju. Kasnije svaki trag se gubi.
Par dana kasnije Fulford se ponovo pojavljuje sada sa pričom da je nešto kao bio umoran, pa je kao malo otišao u planine, tako šetao, meditirao, slušao ptice, mirisao cveće itd. Te je sasvim slučajno zaboravio da se javi zbog emisije, a bogami je zaboravio i da se javi sopstvenoj ženi. Ali i da je trenutno jaaako umoran od tolikog planinarenja te ceni želju javnosti da ga malo ostavi na miru... da mu se sve slegne.
Maksin Tejlor gospođa astrolog koja je to veče trebalo da Keri Kesidi da intervju za neki tamo američki radio, a koja to nije učinila. (Kamo elekciona i horarna karta draga gospođo?) Ali je prisustvovala ozbiljnom događaju, lupila par stvari o Dejvidovoj karti, koji je 20 godina svog života proveo zarađujući za isti baš kao astrolog i što je najvažnije ustupila je svoj termin da bi on mogao da kaže šta ima javno.
I kao poslednjeg imamo Anonimnog. Negde tamo pred svoje isključenje Anonimni je rekao jednu rečenicu od koje se meni momentalno podigla kosa na glavi i znala sam da nije fejk. A usput sam shvatila i još par stravičnih stvari. I sada godinu i po dana kasnije po onom avgustovskom pozivu jasno mi je sve.
To su glavni likovi ovog intervjua, a suština se svodi na ovo.
Par dana po Fulfordovom povratku među žive Dejvid je primio ozbiljnu pretnju smrću i mučenjem i to sa dve strane.
U momentu dok se tresao u strahu, razmišljao da li da beži odmah ili sad, ili da deluje preko socijalnih mreža, setio se Keri Kesidi, nazvao je i ona ga je momentalno uključila u radijsku emisiju. U toku emitovanja ove emisije čitava mreža malih nezavisnih radio stanica preuzela je ovaj razgovor i priča se raširila.
I može da se čuje ovde:
Mučno mi je bilo da slušam na početku kako naš mali kućni homunkulus plače i rida i drago što se pred kraj primirio i konsolidovao. Taj mitski drugi deo teksta je ruku na srce samo tralala, ništa više od toga. Kao što je trebalo da bude i treći. Više kao potvrda da je živ. Ali od subote 8. januara od njega ni traga ni glasa.
Hjuston, mi ne da imamo problem, nego smo do guše u njemu. Nije mi samo jasno da li potiče od našeg urođenog narcizma ili tu postoji i trunka lucidnosti?
Nemoj da mi ponavljaš stare citate. Da znam. Nisam zaboravila, to ti je omiljeni. "Ja zavidim svakom bračnom paru...". Možda to ovde ne sme da se kaže, to sigurno tebi ne sme da se kaže, ali... Meni taj Kafka ide na svaki akson na sinapsi, na svaku gangliju, na svaki električni prenos u mom telu. haishu-uke I hvala Bogu, obrisala sam ga, onomad skoro kada sam spalila celu Aleksandrijsku biblioteku u glavi. Otišao je i on, sa sve mojim pobedničkim pokličima. I možeš da se ljutiš do sutra, do prekosutra, baš me briga. Te priče, žal za mlados' i ostale budalaštine nemoj meni, samo me zaobiđi. empi-gachi Samo walk on by... Ne zavidim tebi i iskreno apsolutno me ne zanima da li tvoja porodično/bračna harmonija postoji ili je samo umazano roze staklo za nas posmatrače. Ja zavidim tvojim roditeljima. Kad god ih sretnem negde ili vidim u daljini oni koračaju zagrljeni. On njoj bira mesto u troli gde da sedne. On se sekira da li joj je hladno, možda duva promaja, da li je sve u redu. nagashi-uke Ja stojim u daljini, neprimećena i sa osećajem nadiruće praznine, sa otvaranjem ponora u grudima. Osećam se sitno. Kao ono veče. Nije ni trebalo da ulazim u taj klub, da gledam kako plešu, kako je on posle vodi ka stolu, namešta joj šal, hrani je, nudi piće, da izađem na kišu koja se pretvara u susnežicu i razmišljam o gedan-barai.
Napolju se kiša pretvara u susnežicu.
I imam sve kao da imam tu uzvišenu bračnu sreću. Vođena sam na ručkove i večere, na pića sa prijateljima i prijateljevim prijateljima. Vožena sam odličnim kolima i tretirana kao kraljica, dok se svaka moja mudra, ma solomonska rečenica upija sa strahopoštovanjem, a šala sa sjajem u očima. Mogu da biram da li da uzmem onog 17 godina mlađeg ili 11 godina starijeg i ceo spektar između. kagi-tsuki Nema drugog objašnjenja, verovatno je neki virus ili PMS, najverovatnije je to. Jer, tad kada se otvori praznina, pukotina u meni, ja se onda vispreno razmašem mačem/ne-mačem i umesto razjarenog vuka proburazim sokola, a onda plačem pred tom jadnom pticom, pred tim krvavim bednim paperjem uchi ude-uke. Ništa bolje ne umem. Briga me za bračne sreće, zabole me. Zavidim parovima koji se vole. Verovatno sam ostala uskraćena u ranim fazama, mora da je to. Meni je potreban zagrljaj u trajanju od samo stotinak godina. Verovatno sam izuzetno bila uskraćena. I da, do besvesti zavidim ljudima koji se zaista vole sokumen chudan-uke. Potreban mi je neko ko će, u momentu pošto izvučem svoj mač/ne-mač da me zagrli jako i ne pušta do god vuk divlja u meni ura-tsuki i do god nadire hladnoća rio-ken koshi-kamae. Neko ko mi neće dozvoliti da odem, da se sama nosim sa svojim demonima.
Čak i u onoj večeri kada partneri u danseriji sumnjivo gledaju moje noge u kratkoj suknji. Noge prekrivene modricama. Verovatno misle da uživam u čarima besnog seksa, a pojma nemaju da sve moje prosvetljenje, osmeh i sigurnost stižu od gomiletine batina.
Kako nas je glavni spojio sa MMA ekipom svi smo ljudski izudarani. I mrzim te trenutke kada nas obavesti da stavimo rukavice i da sparingujemo redom, svako sa svakim.
A onda naletim na onu drugu gomilu tzv. spiritualnih tragalaca i odjednom sam srećna što radim sa sjajnim muškarcima. Sa ljudima.
Nema ničeg od filozofiranja, ničeg za mene. Uran mi već poduže vreme diktira akciju. A i kako da se bavim lečenjem, ako nisam prošla kroz sve vrste energija.
I pronađem se u trenutku tamo u danseriji kako očekujem da neko bude povređen, laktom, štiklom, bezobrazlukom, čime god dok igramo ruedu, jer povrede su tamo gde se ne očekuju u toku kvadrata Marsa i Merkura; povrede su na finim mestima, kao što je danserija, a ne dođo, jer u dođou pazimo.
I samo se desilo. Poslednje čega se sećam bila je njegova crna rukavica sa ogromnim printom PRIDE. I osećaj u desnom oku. I prekid toka...
Sledeća scena je kako se on bezumi, izvinjava, a ja razmišljam da li je oko i dalje u funkciji, i zašto me nije gađao u levo, kad na njega slabije vidim (podmisao: amaterko astrološka izlapela: imaš opoziciju Marsa i Meseca, Sunce je zaštićeno, si zaboravila?), i fleka na onoj istoj rukavici od moje gold glitter 315 senke.
Ujutru sam srećna. (Srećna sam i zahvalna...) Zahvalna što se nije pojavila šljiva. I što ponovo, a bez dodatnog toniranja, mogu da stavim gold glitter 315 i vanila rose fantasy i sve redom. I da budem nežna... na putu Marsa i Urana.
I taman pola sata po postavljanju snimka na tjub (jeste sa sve: - ajde kukavice! - šta "kukavice"? mama ti je kukavica!) stigao mi je poziv za 5 dana maja na ostrvu Mrčara. Fajt kamp, bivša YU mornarička baza. Najgrdnije od svega je što je moje ime na spisku pre nekih zvučnih muških imena. A i koliko sam prebrojala kanda sam i retko žensko ime na toj listi.
Ovako će izgledati u to doba u okviru nekog reality serijala.
No, mi smo van te priče. Za nas će važiti vojna obuka plus ovo:
Gospode Bože, sve je počelo pre manje od godinu dana kada sam u toku trenažnog napredovanja bila toliko sposobna da sama sebi odsečem uvo.
Sada - razmišljam da li Karlos Njutn ume da odigra sambu ili salsu, nešto latino, šta god, tamo na doku u prolećnoj noći. Za braću Mačado ne sumnjam.
Jednom davno živeo je na povučenom hrvatskom otoku najbolji balkanski horoskopdžija, istraživač vinskih burića i skroz renesansni lik Mile. Elem, taj Mile je svojevremeno izjavio, citiram - Mars u 8. kući je najhrabriji, zato što se najviše boji.
Kada bih mogla da otvorim kategoriju U cara Trojana u sopstvenoj glavi.
Jer... kada uđosmo, onda cenzurisano. I posle... cenzurisano.
I... cenzurisano.
Ah da, tu gde snaga i veličina ne pomažu odlično ide fleksibilnost i najmanje telo u ekipi. (Ako može da mi prođe glava kroz otvor, proći će i sve ostalo.) Posle nek se samo sprdaju kad god radim parkour u toku zagrevanja.
I ah da, počela sam da pevam dok radim kao pravi majstor. Istina u sebi.
Sadržaj ovog bloga je zaštićen Zakonom o autorskim i srodnim pravima.Zabranjeno je kopiranje sadržaja sa ovog bloga na druge on line lokacije, kao i bilo koja dalja distribucija i prerada tekstova.
Autor jedino dozvoljava postavljanje linka.
Kršenjem gore pomenutih pravila stiče se uslov za pokretanje krivičnog postupka.
