Shamrock diaries 20 - popodne u kafani

I konačno posle ručka sedosmo da nešto popijemo





i da se malo prijateljski porazgovaramo.





Nekako su mi strane te kafanske dogodovštine, ali moram i to da znam.





A pogotovo što sam žensko lepo je da brzo smotam stolnjak sa sve aksesoarima na njemu





i vispreno ga upotrebim.





Vežbali smo do besvesti.
Jedan zamajava kibicere, a ostalo dvoje rade radnju.
I prelaz na lance, kaiševe i noževe.






Nedelju dana ranije dobila sam par komada pravim pravcijatim bičem, i nije bio iz seksi šopa.
Onim za konje, a i ljude ponekada.
Na moju primedbu da svaka pametna žena ima po jedno takvo didaktičko nastavno sredstvo, a zarad vaspitavanja muža, rečeno mi je da stanem na liniju i da se spremim.
Nije strašno, stvarno nije.
Ima momenata u toku depilacije gde takav udarac deluje kao trlababalan. Žensko telo može svašta da izdrži.

Teže mi je bilo kada je trebalo da ja udaram.
I niko se nije osvrnuo na moje pritužbe da je u tom filmu meni trebalo da pripadne uloga ćerke plantažera ili makar glavne sluškinje, a nikako ne goniča robova.
U svakom slučaju, ako se ikad prevarim da se ponovo udam - spremna sam.

A sada sam i znanje produbila korišćenjem lanaca.
Eto, iz svega se uči.





I nastavismo kafansko krljanje.





Posle se prešlo na zaključavanje ruke napadača kaišem ili onim gore omenutim lancem.
I zmajčice su se razgoropadile.





Ali uvek lepo doterane i fino vaspitane, nego šta.





I pređosmo na priručno oružje.
Svega je bilo, od opako ispresovane folije od čokolade i dovedene u stanje oštrice, preko ventila za bojler, kablova uvezanih izolir trakom te se dobije pendrek, kablova za mobilni, polomljenog diska, telefona u čarapi, rolne fiskalnog računa, ma kao na buvljaku.
Naša kuća se pokazala u finom damskom i istočnjačkom stilu. Mi koljemo šnalama, iglama za kosu i štapićima za jelo. I normalno, moj stolarski santimetar je zbog primene 3 u 1 osvojio drugo mesto. Prvo je zauzela džezva. I ovo nekako nije toliko srahotno mesto da bih sada potanko opisivala kako tom alatkom može da se ubogalji napadač. 





Sledeći sati su prolazili u proučavanju olovki, rokovnika, pogotovo onih kožnih, stilova mlaćenja knjigom (eto zašto uvek, ali uvek, treba uz sebe nositi po neko tvrdo koričeno izdanje), kišobranima (ručnim i poluautomatskim), oklagijama (to je bar lako).

I dan je prošao.

Mili je bila izubijana, ali srećna.
Do tada je bila apsolutno nezainteresovana za moja "bivenja" i samo sam mogla da je odvučem da igra, ali posle tog dana...

Želela je da se kreće, da skače, da napada, da urla.
U njoj se probudila zverčica.





Sutradan će jedva ustati iz kreveta i sve do polaska u školu prebrojavati modrice.
A u povratku ispričaće mi kako joj je Vukašin na velikom odmoru uzeo ranac i kako mu je rekla - kajaćeš se.
On se na to nasmejao i pitao - kako ?

Pokazala mu je.
I kajao se.

Shamrock diaries 19 - prepodne

Ovog puta u gomili je i moje pravo dete.
Iznenađujuće, ali istinito.






I moram da ovekovečim... osobe koje mi znače.





I celo jutro ko šta radi mi samo skidamo i oblačimo jakne u hodu, dodajemo jakne, dobacujemo se... jaknama, prevrćemo jakne... Muka mi je od bilo koje i bilo čije jakne, a Mili bukvalno živi film Karate kid, verzija sa Džeki Čenom i Džejdanom Smitom.
Vidim da uživa.





I konačno prelazimo na odbranu od noža... naravno jaknom.





I svako se brani i svako napada.
I jedva čekam da pređemo na nešto drugo, pošto sam izudarana dugmićima, rajsfešlusima, ivicama..





I prelazimo.. na majice.
Svoju staru dajem detetu, mi imamo samo jednu, a ja se hvatam fotoaparata.





Davljenje majicom.
Simetrično i asimetrično.





Sunce i Mili se krljaju kao zmajčići, ali je najvažnija stvar u svemu da su uvek lepe.





I u sveopštem haosu.
I nije gotovo, urlam sa strane, ne daj joj maunt poziciju, zbaci je sa sebe!





Toliko su se okuražile da su uletele u "ćoravu" gomilu i istraživale kako se snalaze.
Svidelo mi se što su odmah počele da pomažu jedna drugoj,





pošto u toj ekipi ništa nije bilo naivno.





Ni sudaranja, a ni udarci.





Njih dve su se generalno izvukle, a ostatak je promovisao modu za jesen/zimu tekuće godine.





I dan je odmicao...

Shamrock diaries 18 - sistematično i disciplinovano

Isti musavi prozori





u musavu novembarsku zoru.




I sve je isto, osim što su izneli stolove.
Stolice stoje tačno onako kako sam ih ostavila dve godine ranije.

Ali ekipa je nova.





Uigrana.
Jer nije borba samo borba, već i priprema za nju i odmor posle nje.





I nije grepling, samo osećamo tela. Izgleda slično, ali ovde je suština na kinestetici i psihodinamici.





I zato kotrljam preko njenog tela.





I dok se napolju podiže dan, mi stvarno počinjemo naše zagrevanje.





I na ovom mestu ponovo učim koliko je važna saradnja. I poverenje u partnere.





I radimo, bez pogovora, inače nam sleduje serija sklekova, pa trbušnjaka, pa čučnjeva.
Ali uz disciplinu ili bez isto nam se hvata. Uvek nam sleduje trocifren broj vežbi.





I nemam kada da fotografišem, jer moram da radim.





Sutradan će se situacija promeniti, ali do tada pažljivo slušamo predavanje o hemijskim reakcijama tela u toku kratkotrajnih sukoba.
I vrlo obraćam pažnju na priču o padu kreatina i potrošnji glukoze.





U toku pauze za ručak upoznajem bolje neke ljude koji su proputovali pola države da bi prisustvovali obuci.
I onda raspravljamo o tipovima obuka, jer ne možeš isto trenirati kaluđera i ratnika.
A možda i možeš i moraš, u isto vreme na različite načine.
A onda... Ako još imaš ženu koja je i ratnik i kaluđer u isto vreme spojio si sve tri gune i dobio čudo, nadljudsko biće.

Sveštenik u našim redovima ćuti na to.

Vežbe su, kao i prošle godine uz majora, "nestandardne". Mi se ne krećemo kao mašine na j'en, dva, tri, to je za retarde. Ili kako bi major primetio da ne idemo u teretanu jer je to "too gay for us". I moj mozak lagano menja frekvenciju dok ponovo radim šamanska zagrevanja.
I nemam kad.
Ulazim u tok i fotografisanje me ič ne interesuje.

Posle prelazimo na terapeutski deo...
I kažem joj:
-Sine, ne boj se.

I kažem joj:
-Sine, paziću te kao moje dete.
I onda je ona moje dete.

I kažem joj:
-Pusti me.
I ona me pušta.

Poverenje.

I puštam ja nju.
 




I lice mi se ponovo menja u azijsko i ponovo sanjam tundre i vučije čopore, dok sećanje sija iz mene.





I ništa se ne dešava slučajno.





Napolju je noć dok držimo plemenski zbor i dogovaramo se za sutrašnji dan.





Dete je uz mene.
Uvek neko.

Deset vrsta platonskih kretanja

U Zakonima se nabrajaju sve vrste kretanja i kaže se da ima ukupno deset kretanja. Prvih osam kretanja (mada se iz Platonovog teksta ne vidi jasno šta bi moglo biti svako od tih osam) pripadaju onome što se modernom terminologijom može svrstati u tri sledeće vrste kretanja: (I) rotaciono, (II) translatorno i (III) hemijsko. Rotaciono je kretanje nalik na obrtanje točka, pa se iz Platonovog teksta može razabrati da ta vrsta kretanja obuhvata bar dve podvrste: periferno i centralno. Ovima bi se, kako se čini, mogle dodati još dve podvrste: kretanja po velikoj i kretanja po maloj orbiti, čime se nagoveštava ono što nam je preko Ptolomeja poznato kao "epicikl" (mali krug čije se središte kreće po velikom krugu). Tako bi ono što mi nazivamo "rotacionim" kretanjem u Platonovom nabrajanju obuhvatilo četiri vrste planetarnih kretanja. O ovima je u Državi dat još manje jasan opis. Ostale četiri podvrste pripadale bi translatornom i hemijskom kretanju, svakom po dve. U translatornom jedno bi jednostavno bilo klizanje, a drugo valjanje, kao u kretanju nekog cilindra. U hemijskom jedna podvrsta bi bila sjedinjavanje i mešanje, a druga razlaganje na sastavne delove. Sve u svemu, ukupno osam vrsta kretanja.

Preostale dve, koje Platon imenuje kao "deveto" i "deseto" kretanje, obuhvataju: (I) ono što pokreće nešto drugo, a samo biva pokretano nečim drugim; (II) ono što samo sebe pokreće i nešto drugo. Ono prvo ili "deveto" moglo bi biti kretanje živog tela, ali isto tako i kretanje planeta i zvezda. Ovo poslednje ("deseto"), koje je za Platona ujedno i prvo u smislu izvornog, iskonskog, čini srž svega što je živo, odnosno glavnu karakteristiku onoga što Platon naziva psyhē (duša).

Komentari na Platonovu državu

Radimo

...ovih dana

Posle ljubavi...

Ugrabljen trenutak u rasporedu i odlazim u danseriju.
U očito pogrešnoj majici, onoj crnoj sa sekiricama na leđima.

I tamo... Pera, Mika, Laza, a naročito Pera... Smeh, pozdravljanje, komentarisanje, fotografisanje, dve će otići na FB i videće se sutradan. Jocino strahotno zagrevanje gde ja svakih dva minuta vrištim od smeha i normalno dobacujem bezobrazluke. I negde pola sata kasnije ulazi on.
Krajem oka konstatujem dok skida kapu i raskopčava crnu vijetnamku.
Okreće se i oči nam se sreću.

Popodne dan ranije razgovarali smo telefonom, bila sam mu potrebna za malu pomoć oko sajta i sve je bilo u stilu retrogradnog Merkura. Tada mi je rekao - vratićeš se nama. I na to ništa nisam odgovorila.
Ne vraćam se, to nije moj stil.

Trebalo je da to veče ima eskrima trening.
I da se ne sretnemo.

I bio je sam.
Posle mi je rekao da ona više ne dolazi.
Nisam ga pitala šta se to dešava između njih dvoje, ali bilo mi je žao. Izgledali su kao idealan par.

Nisam očekivala, ali čim je moj stalni partner za to veče otrčao da uzme nešto on mi je prišao i posle sam morala da ostanem i u njegovoj grupi. I na svaku komadu zamene partnera pravio se blesav.
Ne zato što je zanet, zaljubljen ili šta god.
Zato što smo prijatelji.

Dve vrlo nepoverljive životinje koje su prošlih par godina zajedno prošle sito i rešeto.
Životinja i ja.
Jedini muškarac zbog kog sam u životu redovno sekla nokte, bio je neverovatno sposoban da mi ubogalji prste u svakom sparingu.
Životinja i ja, odlasci i dolasci. Pomoć u pravi čas.
Skriveno dodat nož.
U idealnom trenutku prelet pištolja.
Životinja i ja.
Poverenje.

Nisam imala srca da mu kažem da mu nadimak koji sam mu odavno dala više ne pristoji. U odnosu na ove momke sada bezazlen je kao zamorac. Ali mu argentinski tango ide neverovatno dobro. I uživam dok me vodi.

-Vrati se, kaže mi ponovo.

Ne mogu, pripadam drugima.
Moje srce već odavno zna gde mi je mesto.

-Vratićeš se, okreće se dok se spremam da odem.


Napolju miriše zima dok koračam.

Vikend dokolica

Okrenem se i pola subote je prošlo.
Ručak, pa malo prozori, prašina, usisavanje.
Treba da operem kupatilo. A i ja da se malo sredim.

I tu negde u međupredahu pročitam tekst Sanje Perić o simbolici, odličan kao i uvek.
I setim se sinoć...

Dvojica me istovremeno peglaju pesnicama i nogama, a treći nožem.






Preletala sam salu samo po sto puta kao bez duše. Da bi na kraju lokalni Baster Kiton samo uzgred primetio kako obožava tako vatrene žene.

Mars je na prvom stepenu Jarca.
U sazvežđu gde je najjači.

I nije to priča o klasičnom ratovanju, mada...
To je priča o ideji i samoći.

I dok razmišljam da li da prvo sredim nokte ili spakujem oružje za sledeći vikend, jer taj će biti krvav, a i naoružanje valja preneti neprimetno kroz grad, i dalje razmatram kombinacije sa treninga.

Vrlo skoro Venera ulazi u Škorpiju, tu gde oblači nešto erotično i krije nož ispod podvezice.
Lepa ratnička kombinacija.

Biće strasti i krvi.
I krvi i strasti.

Totalna solarna eklipsa 13.-14. novembar 2012.

Potpuno pomračenje Sunca (totalna solarna eklipsa) se dešava na 22. stepenu Škorpije i to u 10:08 pm po Griničkom meridijanu.
(Za spiritualne tragaoce u ovim krajevima ponovo imam lošu vest, sve i da hoćete nećete moći da je vidite. Te se u tom smislu manite amaterskih saveta da u pomračeno Sunce nikako ne gledate, ali da, elem, sakupljate kiše fotona i svih ostalih drangulija neophodnih za preživljavanje smaka sveta i evoluciju svesti - 2 u 1.)

Bez obzira na prethodni pasus ova eklipsa će imati veliki značaj u našim životima sledeće 3 i po godine ili preciznije rečeno 38 meseci. Pogledajte u sopstvenu kartu i proučite u tačno kojoj kući horoskopa (i gde pada poslednji dekan Škorpije) se dešava ovo pomračenje
Škorpija je znak eliminacije i regeneracije moći. To je način na koji se sazvežđe Bika, znak vrednosti, izvora, prihoda..., eksternalizuje, pokazuje u svojoj spoljašnjosti. Računajte da će se ovim neki delovi naših ličnosti kojima magnetski privlačimo druge osobe ili događaje završiti, ugasiti na neki način, i naravno, otvorićemo se ka novom.

Da vidimo šta kaže NASA...
Mesečeva umbralna senka će proći preko južnog Pacifika dodirujući samo vrlo mali deo severne Australije. Penumbralna Mesečeva senka (koju možete videti kao parcijalno pomračenje Sunca) će biti vidljiva preko šire regije Australije, Novog Zelanda, Južne Amerike i dela Antarktika... 

Dakle, daleko od spektakularnog, zar ne?

Ali u suštini nije tako. Ako se prisetimo Solarne eklipse 2009. na 30. stepenu Raka, najduže od početka ovog veka i koja je još uvek na snazi, možemo da shvatimo koliki je uticaj imala na naše živote. Neke je sačuvala grubo ih odvajajući, a druge je bukvalno ubogaljila. No, sve uvek ima smisao.
Pa se setite i one junske iz 2011. u Blizancima koja nas je poslednji put suočila sa duhovima prošlosti i konačno oslobodila. A u međuvremenu su se dešavale još kojekakve.
Za mundanu astrologiju je, na primer, izuzetno važna ona iz januara 2011. koju smo pažljivo pratili kako se pomera preko severa Afrike i Bliskog istoka najavljujući krvavo "arapsko proleće". I tako je, na žalost, i bilo.

Bez obzira na to gde senka Meseca zapravo pada za pomračenja je bitna pozicija u horoskopskoj karti. Ako pada u blizini ascedenta, Sunca, Meseca, MCa, ICa ili neke natalne planete očekujte promene baš tu. I uvek važi ona mudra izreka da nešto mora da se izgubi da bi se nešto dobilo.
I ne samo to. Ova eklipsa pada u treći dekan Škorpije kroz koji je svojevremeno 2006. prošao Jupiter i to vrlo dramatično napuštajući dugi kvadrat sa Saturnom u Lavu. Sada se istom stazom vraća retrogradni Merkur podsećajući nas na događaje iz jeseni te godine, promene kroz koje smo prošli i lekcije koje smo tada naučili. I obećanje o snovima koja smo imali tada se konačno ispunjava upravo od sada do decembra. Prvo prolaskom Merkura 2. i 3. decembra, a zatim 8., 9. i 10. decembra prolaskom Venere preko istog lučnog puta na karti neba, a to je 19. - 30. stepen Škorpije. Do 17. decembra već ćemo usvojiti venerijanski ritam i prilagoditi se. 

I naravno, ne zaboravite da će promene kroz koje prolazite i koje su vezane za ovu eklipsu postati stabilne i kristalizovane ili u majstorstvo ili u potpuni gubitak između decembra 2013. - 2014. kada Saturn bude prolazio istim putem. Zato obratite pažnju na tranzite koji se dešavaju upravo sada i traju do sredine decembra, jer upravo one nose ključ događaja koji će uslediti, zbog čega ili zbog koga smo morali da se odreknemo dela svoje ličnosti, a šta novo dobijamo zauzvrat.

I malo matematičko astrološke kombinatorike...
Pošto pomračenje pada u Škorpiju vladari su Mars i Pluton. S obzirom da imamo retrogradni Merkur na putu od Strelca do Škorpije, Mars je vladar pomračenja i Saturna, a Jupiter Marsa. A pošto Merkur vrti unazad iz Strelca ovo pozicioniranje se zove uzajamna recepcija Merkura i Jupitera i stavlja ih time u posebno snažne pozicije. Pošto su oba nebeska tela retrogradna, gledaju "unazad" i mi gledamo unazad. I šta je bilo aktivno te 2006. godine može se ponovo reaktivirati, ali na malo drugačiji način.
Planete koje su takođe vrlo jake u toku eklipse su Venera i Neptun stabilno smeštene u sopstvenim kućama i zanete sopstvenim poslovima i interesovanjima. Neptun tu ima specijalnu ulogu jer preko kvadrata oslobađa merkurijansku energiju. Obratite pažnju na laži, zamajavanja, besplodno zanešenjaštvo, na laži, zamajavanja, i ako nisam već rekla, na laži i zamajavanja.

Možda je pravo vreme da se ono nešto bitno iz onog vremena aktivira upravo sada, ali pametnije, mudrije, sa novim ljudima i u novim okolnostima.

Zver

Ima tamo u jednoj Jorginoj knjizi kako je defanzivna distanca ona koju čini zbir dužine oružja i izvesnog individualnog faktora sigurnosti.

Neće mene izvući ni Jorga ni zbir dužina.
Nema mi pomoći.





I tako i treba da bude.

MMA seminar Carlos Newton Beograd novembar 2012.

Ovo je prilika koja se ne propušta - prvi put u Srbiji jedan bivši UFC šampion drži MMA seminar.

Carlos „The Ronin“ Newton će održati dvodnevni MMA seminar u Beogradu 24.-25. novembra 2012. godine.
Carlos Newton je postao UFC šampion u velter kategoriji na UFC 31, kada je „buldog“ davljenjem savladao Pata Mileticha. Pre toga je bio vicešampion na UFC 17.  Uspešno se borio i na Pride FC u Japanu.






Najveće pobede ostvario je protiv boraca kao što su Pat Miletich, Erik Paulson, Renzo Gracie, Jose Pele Landi Jones, Dajiro Matsui, Johil De Oliveira i Shonie Carter.
Carlos Newton je crni pojas u RCJ-Machado BJJ i Judou, trostruki Jiu-Jitsu šampion Kanade, dvostruki Pankration šampion Kanade.





Seminar će trajati dva dana, a svi učesnici seminara ce dobiti sertifikate o učešću.
Sve informacije i prijave na:
064/25-89-756 ~ Igor Sučević
srbjkd@yahoo.com
www.cfc-jkd.org.rs

Košulja srećnog čoveka

avgust


Ona stalno uzima moje majice. Ja onda idem za njom i vičem kako nisu oprane i kako ne može tek tako da mi uzima stvari. Ali ona ne želi da sačeka da ih operem, želi da ih nosi baš takve kakve jesu. Uvlači se u njih i uživa kao beba. Ja pomislim - feromoni i kažem - Hoćeš da ti kupim cuclu i ćebence?
-Ne, ne, odgovara ona, majica je sasvim dovoljna.

Sa Džonijem je druga priča. On voli da je tu. Dugo nismo bili zajedno i... Voli da je tu.

Ne znam, nekako je drugačije sada kada smo na okupu. Sada su jači kada su dvoje i vole to da koriste.
Počeli su kampanju da im pronađem oca. Ali pravog, pravcijatog. Realnog.

Ona bi da bude nečija princeza, obožavana devojčica, kontrolisana, podučavana, i ponovo obožavana. Ona bi da je on čeka u kolima, da se malo svađaju, ubeđuju, a da ga ipak voli i da on nju voli.
On bi da može da razgovara kao muškarac sa muškarcem, da se ponekad biju i koškaju onako zezanja radi, i da igraju basket, ali da je Džoni naravno bolji od njega. I da piju pivo. I želi samo i ekskluzivno oca koji je stariji više od pet godina od njega. (To je bilo na moj račun.)
Želi nekog starijeg.

-Da, da, ubacuje se ona, hoćemo nekog starijeg, velikog... Proćelavog, debelog, ružnog, ali dobrog i stabilnog. U stvari dovoljno čvrstog i dovoljno mekanog. Hoćemo oca, a ne manekena.
-Nećemo glupog manekena, dodaje on. A nećemo ni pametnog manekena. Hoćemo ružnog, dobrog, pametnog, ali pravog.
-Znam, ali meni nije do toga. Stvarno nemam kada da razmišljam i o tome.
-Pa da, uvek si ti ta, uvek sebična, odgovaraju horski. Valjda smo ti mi najpreči.
-Da, ali ja sam sada u fazi košulje srećnog čoveka i nije mi do toga. Pa, valjda osećate svih ovih letnjih meseci. Kada su konačno pronašli srećnog čoveka on nije imao košulju.
-Slušaj, mojne da nam filozofiraš, Džoni me ozbiljno pogleda i namigne, nego lepo ajd napolje i navataj jednog.
-I'm going to the man hunt... We all have our needs..., otpevam mu sprdački, pa se setim. -Ma šta hoćeš od mene, da nađem nekog gore u parku?
-Na primer da.
-Juče me je jedan startovao.
-I?
 -Šta i? Pitao me da li sme nešto da mi kaže, ja kao da, a mislim se ne davi me čoveče. Izašla sam samo napolje da mogu na miru da diktiram priču... i da se tu i tamo budalim po gelenderima izigravajući parkuristu. I on na to - da ti dam jednog svog kera? Gledam ja one kerove, gledam njega, pa kerove... I on na to kao - da ne šetaš sama. Aha (šta god) i produžim.
-I?
-Šta i? Produžila dalje... Što dalje.
-Budalo
-Sram te bilo, tako majci...

-Slušajte vas dve, da se ne gubimo na detaljima, nego... šta smo rekli.. E vidi Saša Mišić, pakleni kuvar...

I onda gledaju pet minuta paklenog, a ja se za to vreme nadam da su zaboravili. Ali jok. Pakleni se gubi iz kadra, a oni istovremeno (geni su čudo) okreću glave ka meni.

-Šta?
-Šta šta? Hoćemo paklenog kuvara!, odgovaraju horski.
-A nećete Džordža Klunija?

Odmahuju glavama.

-Nećete Bred Pita? Mileta Kitića?
-Hoćemo paklenog!
-Hm, mislim da je oženjen. A ima i troje dece... Male dece, ako niste dobro čuli.
-Ništa se ti ne sekiraj. Fini smo mi sa malom decom.
-A i ja sam čitala da se on razvodi od žene, Mili naravno ne ume da ćuti.
-Zar ti ja nisam zabranila da čitaš šarenu štampu?
-Nisi.
-...Stvarno nisam. E sad imaš zvaničnu zabranu.
-A ti imaš zvaničnu direktivu da navataš Sašu Mišića, ako je slobodan.
-I voljan, dodajem ja optimistično.
-Nema on šta da se pita, Džoni je neumoljiv. A ako jeste zauzet naći ćeš nekog tačno takvog.
-Aha. 







septembar


Pakleni dan za paklenu kuvaricu koja je upravo u ulozi tegleće marve. Nosim tašnicu na ramenu desne ruke i u ruci naravno sladoled. Onaj sladoled, samo onaj koji očajnički konzumiram svako leto. I mora se priznati da dobro izgleda. I izbegavam publiku. Ne znam zbog čega je tako, ali prizor žene koja pasionirano liže sladoled može da izazove saobraćajni kolaps. I zato se na svakom prelazu okrećem daleko od pogleda vozača.
Da, u drugoj ruci nosim letnji ceger (kao torba za plažu) u kome su voda, nunčake, pola jedne parfimerije, par kila soli iz Mrtvog mora, par kila sicilijanske gline (sve to jedem, sve osim maru-gate) i još mi samo fali parče katarke sa nekog jedrenjaka iz Punskih ratova i Kamen iz Rozete da sam mediteranski kompletirana kad kod Londona...

-Kako slatko klopaš taj sladoled, sad bih ti kupio još tri samo da te gledam.

Naravno, done deal. Što ti je žensko, hormoni se prodaju za hranu. Gledam ga, čini se ok momak. Lep, štaviše. Nije ni previše mlad. Crna kosa, plave oči. Sad bi Džoni vispreno dodao da mora da je u pitanju kombinacija Mileta i Breda, ali da ne širim priču.
I da ga ne izvrgnem ruglu, jer to zaista ne zaslužuje... Elem, u sledećih 5 minuta saznala sam njegovo ime i prezime, adresu i kvadraturu stana, marku automobila i visinu mesečnih prihoda. Nisam se suzdržala te sam primetila da mi nije podneo JMBG, broj poreske prijave i formulare za socijalno i zdravstveno osiguranje. Što ga je, uprkos mojim očekivanjima, nasmejalo i zainteresovalo dalje.
I pratio me je do stanice. I otprilike smo komšije, tu je u susednom selu zvanom Senjak, što je i njega oduševilo.
A meni neprijatno, na kraju krajeva. Zabavan je, inteligentan, bori se kao lav da me osvoji, a vidim da se plaši. Ja, sa druge strane, rado bih se smejala uz njega, ali i dalje jedem onaj sladoled. Neprijatno mi je što jedem ispred njega, a ne mogu da mu ponudim malo. Ipak nismo toliko intimni, a nešto ne osećam i da ćemo biti. Zabavan jeste, pametan jeste, ali nema munja, nema gromova, srce mi je u stanju nako/nako, a to se ne računa. Idealan je za prijatelja, a to nikako ne želim da mu kažem, jer je kristalno jasno da ga prijateljstvo ne interesuje.
Tek sve u svemu, šala šalu stiže, pa i dotični primeti usput da ne bi želeo da sutra izađe u novinama kako me je napao kao manijak. Na to je dobio moj smeh u trajanju od dva minuta i dodatak da bi to bila moja najveća sramota, to da je mene neko napao i da ga nisam polomila. Mislim, uz maru-gatu (naravno uvek na dnu torbe) i onaj Kamen iz Rozete koji teglim te imam pravo opterećenje u cegeru kao čuvari Šaolin manastira. To mu već nije bilo smešno jer se odmah ponudio da mi nosi teret (pravi mužjak), ali se i prava ženka ne odvaja od svoje maru-gate i uzoraka za geomehaničku laboratoriju.
I naravno da je uleteo u trolu sve se nadajući, i to podvlačeći svakih 2 minuta, da ipak treba da izađem stanicu ranije i da odemo u Majdan na kafu. Piće? Kasni ručak? Raniju večeru? Nije problem preneće mi torbu tu jednu stanicu kasnije, samo da skoknemo do Majdana...
Ne, nisam bila kučka. Smejala sam se onako iz dna duše, ali srce mi je ostalo nako/nako i to je to. Na kraju sam mu priznala da kod mužjaka cenim te tri krucijalne stvari, a da mi je pokazao da ima muda - pokazao je. Zahvalila sam se na hrabrosti i da, kavaljerskoj plemenitosti. I ako je karma, srešćemo se još ponekad.
I od tada nismo.

Tegleći stenske uzorke kroz park ka kući razmišljala sam ŠBB/KBB. Kako bi reagovao na to da nisam sama? Kako bi reagovao na to da sam sa decom do ušiju? Jedno drugom do ušiju, s tim da sam ja u zlatnoj sredini. Ja mu dođem otprilike kao Ceca i deca, srpska majka (kao Dafina onomadne) i u tom smislu.
Kako bi reagovao na sve moje hajp tripove, obuke, kontakte, ludilo i ludnicu na kvadrat?
Ali ŠBB/KBB, od toga leba nema.

Mislim da sam pregorela. Nekako mi se čini da će mi srce zauvek ostati u stanju nako/nako. A ima i nekog budizma u svemu tome. Moguće da sam postala za nijansu pametnija, ili verovatnije, daleko matorija.

Uostalom, kako Ceci tako i meni. To već godinama pratim i nas dve uvek vodimo neke paralelne živote.







oktobar


Čuje se bam.
To je zvuk pada moje vilice na parket.







novembar


Subota, početak meseca, haos u hipermarketu. Ali moram baš tad. Imam neku gomiletinu bonova i još gomiletinu vaučera sa kojima ne znam šta ću jer ih ne računaju kumulativno. No..
Teram tako kolica jednom rukom, kontrolišem perfirenim vidom, pošto mi je fokus na spisku u drugoj ruci. Nema vožnje zbog gužve.
A i nema pevanja naglas, isto zbog gužve.

Laura Nyro plače na klaviru i sve je sasvim ok.
Neke bitke smo prošli, neke nas čekaju.
Ja i dalje danima teglim.
I sve je ok, jer sada teram kolica u kosmičkom miru.

I okrenem iza okuke, izađem na glavnu magistralu tu između toalet papira i frižidera i produžim na dole kad...
Saša Mišić drži prezentaciju na kuvarskom ostrvcetu. Radi marketing za keramičko posuđe. Aha, ako, primetim i nastavim. Glupo žensko. Deset sekundi kasnije eto mene u rikvercu, parkiram sa strane, naslanjam se na dršku kolica i blenem.
Čekam da me udari grom, munje, fanfare, violine, ovo ono, oboa...
Ništa.
Gledam ja.
Ništa.
On secka pileće belo, pa stavlja na jedan tiganj. Na drugom je kineski kupus, malo krupnije isečenih tikvica i šargarepa. Ništa specijalni začini, magije, priče.
Ništa.
Jedno veliko budističko ništa.

Eto kao mogla bih da ga pitam kako se spremaju puževi... pa jelentina, je l' ima neka specijalna finta? Da li je čuo za hronobiotiku? Da se nalupetam malo i izzevzečim puno, da mu stvorim osmeh na licu i zainteresujem za blesavu ženu veselu, ali...
Pomirišem svoju majicu, izvezem kolica iz gomile i krenem dalje.
Tamo na štandu sa novinama samo okom okrznem naslov "Nacionalno pitanje: Da li je Ceca našla novog dečka?" i sakrijem bljesak.
I smejem se sve do stanice autobusa, i preko mosta, i sve do kuće. 

Technion

Evo ima 12 godina od kako sam dobila onu teget rolnu i zvanje mastera u inženjeriji.
I pozdravila se sa ekipom sa moje katedre.
I otišla.

Želela sam odavno da ispišem seriju tekstova o obrazovanju u Srba i kako su sposobni da upropaste sve čega se dotaknu, i da povučem jednu finu paralelu između mog školovanja (od jaslica do fakulteta) i njenog.
I koje su sve borbe prošle ispred mene, i na koje su sve fore pokušavali da nam (nama - roditeljima) izvuku pare i živce i sve redom.
I kako su čuvali svoje sitne prosvetarske guzice i još sitnije duše...

Ali nemam snage, a i stvarno me baš briga. 

Za 100 godina svog postojanja Tehnion je stigao do Nobelove nagrade.
A mi do dna.

Skupljam qi

Pokazna vežba Džoi Japa kako se zaista radi pravi Feng Šui
(bez zvončića, akvarijuma i ostalih dekoracija)

P.S. Obratiti pažnju na poziciju terena koja obezbeđuje uspeh ženama u porodici