Kako (pametan) čovek misli

Za ovu sedmicu i za par zvučnih dekorisanja treninga (a umesto muzike) idu ove dve vrlo značajne audio knjige.
I sve je ponovo potpuno besplatno.

Pa ko ima uši čuće.

Svemirski program

-Dakle sada je sve definitivno.
Obećala sam sebi da ako ikada pronađem ovu pesmu na Netu da će to biti znak od Boga da se spremim i krenem sa prvom ekipom u kolonizaciju Marsa.
I vidiš, evo je. I to zahvaljujući jednom Kinezu, zamisli.

-Dobro to mi je jasno, odgovara Mili. -Samo me interesuje jedna jedina stvar. Znam da ćeš teško da me izblamiraš u tom prvom teretnom brodu, samo mi još uvek nije jasno kako to nameravaš i da izvedeš.

-Šta kako? Zamisli tu scenu, prva ekipa kolonizatora, sve redom Zemljani očajnici skupljeni s konca i konopca... i ja sedim međ njima. I ono kao ide zvanično saopštenje preko razglasa, svi vezani, maske sa kiseonikom, meri se brzina, podešava ugao, i tek jedna tamo odpozadi ima da smakne masku i da počne...





...tako će se znati ko je prvi srpski astronaut.

Posle toga život je čista poezija

Kad sam lud i kad nemam kud,
imam...

Kada počne da gori u nogama

Zimus su se dešavale neke ružne stvari, kao najava za onaj kardinalni krst čiji je jedan od poslednjih udara raspalio gadno i po ovoj zemlji.
Ja sam tada, još zimus, odlučila da neću da se osvrćem, da kukam, da pišem elegične eseje.
Sve što je trebalo da zvizne - zviznulo je i sada sam mirna.

Istina, bila sam mirna i u toku.
Disala sam.
Sanjala san.

Uobličila ga, podelila na korake.
I krenula.

Za haus sam B formacija, za hiphop sam A. Inače sam broj 4.

I inače, svima njima tamo redom mogu komotno mama da budem.
I često se prisetim koliko imam godina, pogotovo u toku dvosatnog kondicioniranja i po pet puta uletanja u wc i polivanja vodom.

Odličan je kao instruktor. Ima živce debele kao brodske konopce, a zna znanje.

Uz njega sam naučila gomilu finti vezanih za fitnes.
I istezanje.

A on je bio zadovoljan koliko dugo mogu da izdržim u sklek poziciji.

I kako brzo markiram korake.

Već na prvom času me je pitao koliko dugo i šta igram.

Mada mene stalno opominje da ne izgledam kao da hoću nekog da prebijem,
a ove dve iza mene opominje da ne igraju balet.

Uz njega sam... uz njih sam naučila novo, sa čuđenjem osećala kako mi se izgrađuje nova mreža sinapsi, kako izrastaju aksoni na njima.
Shvatila koliko još prostora ima za dalji rast.

I vratila osmeh na lice.

Umni trening

Ovo me je "koštalo" dva treninga.
Umesto muzike ili medicinskih predavanja iz dva puta odslušala sam 2 knjige fundamentalne za štelovanje uma za uspeh.
Ako su to mogli jezivo bogati ljudi, pa mogu i ja.

Inače ih preslušavam na svakih par godina, čisto da ne zaboravim najvažnije principe.



I možda prvih desetak minuta može kod gosn Hila da i zazvuči starinski i dosadno, no sve kasnije što je rekao važi i dalje.
I što je najbolje od svega nema potrebe kupovati njegove knjige, niti ih čak uzimati iz biblioteke - ima ih na Netu za dž.
I sada me živo zanima da li će iko na ovim tužnim teritorijama Hiperboreje kliknuti i makar uspeti da jednu od ovih sjajnih knjiga odsluša koncentrisano do kraja.
Ili je to za nas ipak previše.

Početak juna

Udadosmo i Kejti.

Onaj sa naočarima za sunce u sred crkve je naravno moj otac.
Tako se branio od obožavateljki i mafije o jednom trošku.



I pop im je standardno ispričao o svadbi u Kani i prošetao ih tri puta u krug, i redom...
A čim nas je pustio napolje utanačila sam sa mladim i perspektivnim bendom da nas dve angažuju kao pevaljke. Jedna plava i jedna crna taman. I odmah su se složili.

Karijera je pred nama.



I lepo sam joj rekla da će sada da se hvata bidermajer, a ona meni da ne može, pošto drži Duduleta.
-Ma, daj ga meni.
-Neka, idi ti hvataj buket.

-Neka, ti si starija, ipak ti meni daj dete.
-Plašim se da se ne potrese što ga prebacujem.
-Ma neće.
-E gotovo sad, buket je uhvaćen. Uspele smo.
-Tako je, izvukle smo se i ovog puta.

A onda smo posle opštine Duduleta redom preuzimali.
I bilo mi je super.
I bio mi je jedini partner za igru, kao što sam i pretpostavljala.



Mi smo valcer odradili profi.



Mada je bio još jedan valjan plesni par.



Moja braća.



U trenucima dosade Nikola i ja smo se par puta nešto sitno i potukli, ali to sa braćom se ne računa kao tuča, već kao redovno stanje stvari.
Falio mi je veliki brat.
Falio je i njemu.
I njoj.
Sa njim sam mogla i da igram i da se bijem.
I smejem u isto vreme.

I ponovo odvezujući model.
Mili se poštedela pošto je sutradan imala ispit u Mokranjcu, ali se nije uzdržala te mi je svako malo slala poruke sa tekstovima naših odabranih svadbenih hitova od kojih zajednički dobijamo lepru.
Sa potpisom "još jedna od kuma".

Za uzvrat sam joj poslala sliku pevačice, naravno zbog cipela.

 

Moj brat je u tradiciji naše porodice imao teget kravatu, kao i moj otac.
Te su ih isto tako poštujući tu istu porodičnu tradiciju u istom trenutku umočili u tanjire sa supom.
Žene u porodici im tradicionalno nisu rekle da su debili, ali naši pogledi su govorili na svim jezicima.

E da, centar Balašević u Rakovici, da vidim kako se pokazao na testiranju.


Ozvučenje - skoro pa tragedija.
Ako treba da urlam na uvo osobi do mene, onda mislim stvarno...
Toalet ženski, uredno, čisto, ima sapun i papir.


Napolju sasvim ok parking.
Bašta - mnogo hteo mnogo započeo, pa uleteo u težu kičericu, ali ok. Izvor svežeg vazduha i blaženi melem za uši posle onog unutra.
Pevačica - ima glas (i stas), ali brate mili, to je repertoar za kineska mučenja.

E hrana...
Setila sam se sopstvene tradicije od pre par godina da obavezno moram da malretiram kelnera, te sam odmah vratila tanjir sa predjelom (na kome je bio tradicionalni splet suvog vrata, šunke, sira, kajmaka i zelenih dekoracija) u potrazi za nečim "posnim".
Te sam i dobila, ali sam zaboravila da slikam, jerbo sam bila vrlo gladna.
Daklem, ovog puta svadbeni meni se unekoliko razlikovao.
Na tanjiru za hladno predjelo imala sam poveću gomilu prebranca po kom je neko bogato posuo crne maslinke (?), dve kugle valjanog kajmaka, tri parčeta sira i salatu kao dekoraciju. Te ja poskidah i pojedoh one maslinke sa sirom, kajmakom i salatom. I bi mi žao što će toliki pasulj da se baci, ali ne mogu sve odjednom.

Glavni problem kod svih je bio u "dinamici" posluživanja. Prvo umreš čekajući, pa kad stigne više nisi gladan. A onda ponovo, pa ponovo, pa ponovo.
I stvarno je bila greota, puno hrane je bačeno onako bezveze. A to stvarno mrzim.
Dobro, meni je specijalno ponuđeno tri vrste povrćnih supa, ali sam to odbila (čuvam se uvek za kolače), ostali dobiše pileću. Posle su ostali dobili dinstanu govedinu kao toplo predjelo, a mene su čekale pečurke na žaru, to jest pirinču opervažene salatom.

I to samo izgleda lepo, a ukus je ništa. Srpske kafanske kuvarice su maheri da pirinač spreme tako da ima ukus vode.
Pojela sam dve pečurke, punu viljušku pirinča i dva tri zahvata salate i stala. I opet mi je bilo žao bacanja hrane.

I kada je konačno posluženo glavno jelo, a to je za sve njih bilo po parče pečenog belog mesa i parče svinjetine (lepo je mirisalo i činilo se da je valjano urađeno) uz ogromne količine svežeg krastavca, paradajza i kupusa i pekarski krompir (sve je izgledalo ok), meni je doneta pastrmka na žaru sa kuvanim krompirom i blitvom.
I ja sam ciknula da je previše, a kelner se na to nasmejao, pošto su me u tanjiru čekala tri parčeta ribe.
Ljudi pobogu, pa ne mogu toliko da pojedem.
Ode jedno parče ribe, ostalo bezveze ode ko zna gde.

A pošto je u pitanju bila "srpsko-crnogorska" svadba čekala sam momenat da makar odbranim boje domaćeg terena igrajući kolo (i usput pokažem svom ocu da sam to konačno naučila). I krenu blok sa kolima.
I izletim ja i u hvatim se u kolo.
I dva minuta kasnije i moj otac se uhvati u kolo.
I ja se tu energetski uhvatim za glavu razmišljajući šta će da se desi ako se sad sruši mrtav tu na sred srede sale. Šta ako mu se otkači bajaps? Šta ako mu pozli?
Kejti je toliko fino i osetljivo stvorenje da sebi neće oprostiti godinama što joj je ujak umro na svadbi.
Šta bre da radim kao prvu pomoć dok ne stigne hitna?

No deda je herojski izdržao i još me je zezao kako sam bila sporija od njega.
Te smo se na kraju saglasili da idemo čim posle torte.
I načekali.



Deca su nam prvo pošandrcala čekajući slatko, pa taman kad su zaspali svi redom kroz salu se prolomio i taj ušni napad.
Ali smo preživeli.

I konačno uz zvuke teme iz Otpisanih stiže i torta.



Pa sam brzom brzinom krenula da raznosim tanjire deci... a i odraslima.

Kejti je toliko dobra da mi nije dala da odem dok mi nisu spakovali desetak torti za Mili prase.
A deda je bio toliko razuman da je živ napustio svadbu.
I sačuvao joj taj dan ipak u lepom sećanju.

Rešismo i taj deo porodične istorije i sada me živo zanima čija li je sledeća svadba, pošto kod mene sve ide u parovima, ali nemam ni slutnju vezanu za to.

Ali neke trenutke ne želim da zaboravim.

Shouldn't talk about it

Danima sam mozgala da li da uopšte pokušam.
Imala sam dva gadna pitanja i razmišljala ozbiljno da li je bolje da ćutim i figuriram,
ili da zinem.

Naš sastanak.

Sindikalni.

Radimo krvav posao,
najgori na svetu.
Najbedniji.
Od govana pravimo kamen mudrosti.
Pokušavamo.
Svako na svoj način.
Pa ko ubode.

Posle sam imala u glavi tri gadna pitanja.

Ali tek pošto su i ostali podivljali.

Ne, ovih dana neću da obnavljam svoj upis u internacionalni direktorijum za 2016. godinu.

Ah, obnoviću ga u Šangaju sledeće jeseni.

Ili na Azurnoj obali.

Ili u nekim turistički interesantnim zonama Sirije, Iraka, možda Ukrajine.

 

Neću imati zaštitu lokalne asocijacije?
Misliš one asocijacije koja nije u stanju da angažuje neretardiranog webdizajnera, a ne da uradi neke konkretnije stvari?

Po povratku kući sopstveno mladunče mi je razočarano reklo da više nisam njen guru.

Zato što postavljam pitanja na koja znam odgovor.

Znam.

Negde u nekom uglu mog mozga bilo mi je drago što me je prerasla.
I negde u suprotnom uglu znala sam da znam odgovore na pitanja.
I da je vreme da sebi pronađem novog gurua.
Ili da se okanem bilo kog.

Možda je konačno vreme da sebi priznam da ipak znam odgovor i da mi guru apsolutno nije potreban.
Kralj je mrtav,
živeo kralj.

Samo mi je potrebno par dana da se to nekako slegne u mojoj svesti.

Malo filozofije u nedeljno popodne ne mož da škodi

The Shift je film urađen po scenariju Vejna Dajera i u pitanju je igrano/dokumentarna kombinacija.
Godinama sam dobijala "tajne" linkove za tjub te sa ovim te sa onim prevodom, ali nije mi taj detalj bio bitan.
Interesantnije mi je bilo da posmatram sopstveno, poprilično ADHD dete kako se uključuje u radnju i poruku ovog filma.
A ima valjanu poruku, u stvari više njih.

Toliko valjanu da sam čula i priču kako je Porša de Rosi ušla u snimanje na sopstvenu inicijativu, iako je znala da je u pitanju niskobudžetni projekat.

Pa evo sada kada je konačno u na javnom delu tjuba ide i moja preporuka za gledanje u nedeljno popodne.

Naravno da su pare u pitanju

Uvek su pare u pitanju.

I kada mi oči rade kao taksimetar,
to je zato što još nekom oči rade kao takismetar.

Uplatnice,
priznanice,
kartice.

Sve je to taksimetar.

Hoćeš na kineskom?

Dok se Merkur lagano vraća u svoju kuću Blizance, i dok ludaci ponovo navaljuju kroz sve otvore (zahvaljujući poslednjem kvadratu Marsa i Plutona i opoziciji Marsa i Urana), i pošto ne znam ni šta ću ni gde ću pre hajd da makar na ovom mestu ide nešto blizanački simbolično i zabavno.

Izvor informacija

Javne biblioteke su besplatne. One pružaju ogromnu paletu organizovanog znanja o svakoj temi. Pružaju ukupno ljudsko znanje o svim mogućim temama i to na svim jezicima. Uspešna osoba sa jasno definisanom osnovnom svrhom čitanje knjiga koje svojom tematikom obuhvataju tu svrhu smatra svojim zadatkom i na taj način stiče važno znanje proisteklo iz iskustva ljudi kojih više nema.

Program literature za čitanje mora biti pažljivo osmišljen poput svakodnevne dijete, jer je znanje, takođe, vrsta hrane bez koje ne možemo mentano da se razvijamo.

Osoba koja sve svoje slobodno vreme provodi čitajući tabloide ne ide u pravcu bilo kakvog velikog dostignuća.

Isto to se može reći za one koji u svoj svakodnevni program ne uključe neku vrstu štiva za čitanje iz kojeg mogu naučiti nešto što bi mogli da iskoriste za ostvarenje svoje osnovne svrhe. Čitanje nasumičnog materjala može biti prijatno, ali se teško može tvrditi da će ono čoveku pomoći u pogledu njegovog zanimanja.

Čitanje, međutim, nije jedini izvor obrazovanja. Mudrim izborom naših kolega možemo da formiramo saveze koji nam obogaćuju život i to samo kroz najjednostavnije razgovore sa tim izvanrednim ljudima.

Pouka: svaki čovek uči dok je živ

Napoleon Hil
Ključ uspeha


U Srbiji javne biblioteke nisu besplatne, ali članstvo na godišnjem nivou košta 1200 dinara. To je mesečno 100 dinara, što je koliko i dve čokoladice ili pola paklice jeftinih cigareta.

Glavna biblioteka u Beogradu, kako je ja zovem, ona na kraju Kneza meni nikada nije "legla", tamo sam kratko boravila i to poodavno, ali... Tri biblioteke u mom neposrednom kraju, jedna velika, a sada zatvorena iza Arhiva Srbije na Senjaku, druga blizu Partizanovog stadiona i ova treća koju upravo skeniram u Resavskoj, odmah iznad Kanadske ambasade su mesta gde sam prijatelj sa zaposlenim osobljem i jedan od retkih posetilaca. A na tim mestima sam se družila i družim se sa najvećim umovima ove civilizacije.
I to me eto košta dva bauntija mesečno ili deset cigareta.

Mislim da samo jedan Platon vredi hiljadu hiljada puta više od toga.

Ono što je pogubno poslednju deceniju jeste činjenica da neke jako dragocene knjige ja otvaram kao prvi čitalac. One su glanc nove i osim što je bibliotekarka udarila pečat spreda i pozadi da se zna da je u pitanju državna imovina niko živ ih osim mene otvorio nije.
I to je za Srbiju jadno i bedno.

Od informacija koje primaš (u bilo kom obliku) i od ljudi kojima si okružen zavisi tvoja budućnost.
Samo od te dve stvari.

I tako učim i sopstveno dete.
Da bira informacije i da bira prijatelje.
I tako bira sopstveni život.

Eto, kada u toku leta vratim knjigu Napoleona Hila nazad u onaj zavučeni deo biblioteke u Resavskoj da li će je iko više ikada uzeti i pročitati?  

Nedeljno smirivanje uz omiljeni film

..Negde oko 59. minuta ide prikaz "nebeske sahrane", najčistijeg stila na ovoj planeti.
Jedino su zaboravili onaj detalj da u toku komadanja tela studenti medicine imaju i svoj redovan čas.

I poslednjih desetak minuta koje bih mogla da gledam ponovo i ponovo.

Svadbene dileme

Ako odem u kratkoj latino haljini onda bi tu išle crne sandale.
I onda bih skapavala do fajronta figurirajući na stolici i vodeći lagane konverzacije.

A ako odem u dugačkoj haljini mogu da se lomatam u onim visokim srebrnim sandalama.
I ostatak izvedem na isti način.
S tom razlikom da sve vreme kontrolišem silikonske uloške kojima su mi stopala armirana.

Ali...
Ako ispod te dugačke haljine imam duboke adidas patike?
Pa tada se ceo novi svemir mogućnosti otvara ispred mene.


Ionako se neće naći iole pošten mužjak za ikakav iole pošten valcer.
A da batlujem uvek mogu i sama.

Fazni pomeraj

Ništa tu ni novo, ni očaravajuće.

Vraćam se sva mokra, iako sam se presvukla.
I stanem ispod stepenica.
I merim kako ću se uzverati jedne noći kada dođem obučena skroz u crno.

U tom trenutku gore na spratu se završava čas početnika u Naturalu i oni poprilično uštogljeno izlaze.
Još se nisu dovoljno upoznali.
Žene su uplašene.
Muškarci još više, ali to kriju.
Tek uče prebacivanje težine.
Osnovne stvari.
Taktove.
Ritam.

I dok oni silaze ja se ispod te metalne konstrukcije mekano i bešumno prebacujem na rukama.
Dok silazim u tankim štiklama i dok me muška ruka pridržava zaštitnički, ja se ispod verem kao Indijanac.

Dok se verem kao Indijanac ja dole u podrumu druge škole lomim kolena i ruke i kičmu bacajući se na haus.
I kramp.
I hiphop.

I budem sva mokra uprkos presvlačenju i pre no što izađem u Resavsku,
samo se osvrnem na kratko da vidim sebe kako se prebacujem na gore ispod stepenica.
I kako čekam zaštitničku podršku pre no što siđem.

Odavde do Britanske Kolumbije

Isto je.
U gradu je isto.
Meni.

Isključena sa jedne mreže.
Priključena na drugu.