15. Bazil Valentin

Čovek koga mnogi smatraju ocem moderne hemije celog svog života bio je benediktinski kaluđer. Postoji zaista puno pisanih dokumenata o njemu, ali istoričari ne mogu da se slože oko njegovog pravog identiteta, kao i oko hronologije Valentinovog života. Ono što se smatra prilično sigurnim je da je rođen 1394. i da je u mladosti pristupio redu benediktinskog bratstva manastira sv. Petra kod Erfurta blizu Strazbura.
Dobro je poznato je da je Bazil Valentin bio odličan hemičar i da je izmislio niz vrlo važnih hemijskih preparata, a između ostalog i poboljšanu regulaciju procesa destilacije alkoholnih pića. Ceo svoj život proveo je dokazujući da je moguće postići savršeno zdravlje, kao i preblikovanje hemijskih elemenata. Ali isto tako, bio je poznat i kao vrlo oštar kritičar medicinara, a njegove kritike mogle bi i danas da služe kao podsetnik studentima medicine.
U „Trijumfalnoj kočiji antimona“ navodi se sledeće „ova vrsta lekara nije sposobna sama da napravi lek, već taj posao ostavlja nekom drugom (apotekaru kod koga retko ili nikada ne idu). Oni čak ne znaju ni boju preparata koju prepisuju. Nemaju ni najmanju ideju da li je lek beo ili crn, crven ili siv, plav ili žut, ili koji je lek vruć, hladan, suv ili vlažan. Oni znaju samo jednu stvar, da pronađu ime leka u svojoj medicinskoj knjizi, napišu ga na parčetu papira pod magičnim imenom „recept“ i tako ostave pacijenta samog da se dalje bori sa bolešću kako zna i ume... I ovde opet, primoran sam da upozorim one budalaste doktore čija je savest odstranjena vrelim čelikom i koji ni najmanje ne brinu o dobrobiti svojih pacijenata da će biti pozvani na dan velikog suda. Tada će ugledati Onoga koga su sami prikovali tako što su zanemarivali svoje bližnje i uzimali novac, i tada će uvideti kako je trebalo da provedu život u pokušajima da postignu veće sposobnosti u lečenju... “. Ove reči Bazila Valentina treba da budu smernica i lekarima našeg doba da prate svoje pacijente do kraja izlečenja i da se trude da postignu najbolje.

Što se tiče tema o usavršavanju metala, sparigičnoj umetnosti, univerzalnoj medicini, velikom opusu, tinkturama za transmutaciju elemenata i ostalim misterijama alhemije, Bazil Valentin je potpuno uspeo da mistifikuje sve procese pišući specifičnim alegorijskim načinom izražavanja tako da su sada za laike bili apsolutno nerazumljivi, a posvećenicima dosta nejasni, što bi ih motivisalo da odgonetaju šta je zapravo suština teksta.
Postoje oprečne tvrdnje u vezi Valentinovih tekstova od toga da su pisani kao bajke do toga da ni do današnjeg dana nije bilo preciznijih alhemičarskih spisa. Ide se čak toliko daleko da se i u 21. veku alhemičari početnici usmeravaju da prvo prođu kroz „suvi put antimona“ po Valentinovim smernicama. Ključevi za odgonetanje velikog opusa nalaze se rasuti po njegovim spisima koji se bave teološkim pitanjima, tako da je učenik primoran da pročita celokupnu zaostavštinu ovog kaluđera nesumnjivo inteligentnijeg od obrazovanih osoba svog doba.
Pored „Trijumfalne kočije antimona“ izvesno legendarnog dela istorije alhemije, Bazil Valentin ostaće upamćen i po delima kao što su „Medicina metala“, „O stvarima prirodnim i nadprirodnim“, „Prva tinktura, koren i duh metala“, „12 ključeva“... I poznato je da su ta dela ostala sakrivena u njegovom matičnom manastiru desetinama godina, što je i bila uobičajena procedura - da se tekstovi čuvaju zaključani nekoliko generacija posle smrti autora, da bi sačekali prosvećenije doba i ljude, kako se verovalo. A s obzirom da su Valentinova daleko prozaičnija hemičarska otkrića dostigla istorijski značaj, nije nelogično pretpostaviti da ćemo morati da sačekamo još neko vreme ne bi li shvatili koliki je značaj i njegovih alegorijskih dela.