dakle deseterac definitivno

Nije retrogradan Mars, niti Merkur, ni ništa (osim Saturna), ali ja moram da ponovim post objavljen 22. novembra 2008. godine.

I dalje je izuzetno aktuelan, da ne kažem da mi gori pod neokorteksom u toku ove poduže zime.

U pitanju je epska pesma (malo je reći da je remek delo, nije što je moja, nego... što je moja) nastala u teškim trenucima, ali isto tako u trenucima velike umetničke inspiracije.


Begovica se sprema u boj

Šta to drnda u garaži našoj,
šta to drnda prije rane zore?
Da l’ je bomba il’ su labudovi,
brusilica il’ kakvo oružje?
Nit je bomba, nit su labudovi,
nit brusilica, nit kakvo oružje.
Već abrihter našeg milog Mite.

Ustanuo naš beže Mita,
ustanuo prije rane zore.
Ustanuo, bezosećajna glava,
ustanuo, ne može da spava.
Abrihtuje od šest sati rano,
abrihtuje sve od zore bjele.
Abrihtuje, Turske glave skida.

Kad to začu srednja begovica,
kad to začu, kukala joj majka,
zalepi se za plafon od šoka,
zalepi se, pa pade na krevet.

A kad pade srednja begovica,
zakukala kano kukavica,
nemoj beže komšijski nam Mito,
nemoj beže subotom u zoru,
nemoj beže ako Boga znadeš.
Ako li se ne naspavam beže,
ako li se ne naspavam srednja,
to će meni podočnjaci pasti,
pasti pravo do koljena mojih.
Neću beže ličit niti na šta,
neću beže moći da se složim,
složim srednja dan da iskoristim.

Nastavila tužna begovica:
probudiš li djete moje malo,
probudiš li nevino čeljade,
tad se beže meni crno piše,
tad se piše sitna knjiga crna.
Nit ću beže odraditi tantru,
nit ću uspjet Či gong da izvedem.
Jer će mlada begovica moja,
jer će mlada, puna snage svoje,
počet meni po glavi da skače.

Avaj, beže, mili naš komšijo,
avaj, beže, imaš li ti duše?

Da l’ to beže sada naču,
da l’ to naču ili se učini,
tek prestade abrihtera napev.
Okrete se srednja begovica,
okrete se, nastavi da spava.

Ali sreća ne potraja dugo,
nema sreće na ovome svjetu.
Nema sreće sve je samo patnja.
I budizma malo da ubacim.

Tada uđe slavni deda Slavko,
uđe gromko u garažu našu.
Gde si Mito, Sunce li ti žarko!
Gde si, Mito, da se divanimo!
Zaplakala srednja begovica,
zaplakala jadna i sirota.
O gluv li je slavni deda Slavko,
o gluv li je ponosit beg Mita!
Uze Mita šlajfovati drvo,
uze deda udarat macolom.
I pri tome sitan divan ode,
sitan divan gromkim glasom vode.

Suze roni srednja begovica,
roni suze more da ispuni.
Da je meni dva štapina fina,
da je meni živin fulminata,
da je meni olovo azida,
ili zera efuzivnog samo,
video bi ti beže belaja,
video bi i ti deda Slavko.
Pa da nađem izvor struje negde,
pa da vežem sve u rednu vezu,
da donesem mira malo zgradi.

Oj, begovi koji vam je đavo,
da ste bolji pa da ste na rjeci,
sinjoj rjeci cjeli dan do podne.
Nego zima stiže nama duga,
stiže zima, sve dede su ovdje,
niko selu rodnom da otidne,
niko selu rodnom da se vrati.
Biće ovo jedna duga zima...

Gde ću, kud ću, jadna i sirota,
kako li ću da se borim sama,
to se misli srednja begovica,
to se misli, veđe svoje mršti.

Kad ne bilo ni po sata poslije,
eto Gige u garažu stiže.
Pusti Giga mili svoj kompresor,
pusti čisto da ga želja mine.
Probudi se mlada begovica,
probudi se, zakuka čeljade.
Ubij majko, sve naše begove,
ubij majko, nek ti je sve prosto!

Kako li ću ubiti ih, djete,
kako li ću kad mi zakon ne da?
Vodiće me u apsanu ravno,
vodiće me, tužna li nam sudba.

Neka, majko, zaplaka čeljade,
samo idi, brige ti ne brini,
u apsani sitan zanat učiš,
jednog dana bićeš ti frizerka.

Ako li je zbog diplome djete,
da te šišam sa diplomom samo,
žrtvovaću budućnost mi svjetlu,
žrtvovaću slobode mi miris.
Nisam ni ja jadna, ni sirota,
nisam sama, a nisam ni slaba.
Tu je meni jako moje Sunce,
jako Sunce sa Plutonom crnim,
tu je meni egzaltiran Mjesec,
gadni Mjesec, uz sjajnu Veneru.
Venera je Danica nam naša,
sjajna zvjezda prije rana Sunca.
Tu je meni opasni taj Marsu,
opak Mars gleda sve iz osme,
strašni ratnik, čedo kamikazno,
on će mene voditi kroz bitku.

Ustanula begovica srednja,
ustanula Wing Čung da uradi,
ustanula oružje da uzme.
Traži svuda ne mož da ga nađe.
Traži, očaj počinje da hvata.
Da je meni očeva kanija,
da je meni majčina satara,
da je meni kakav topuz grozni,
kadli već der sjekiru ja nemam.
A najbolje bi pasovao meni
ručni mali raketni bacaču.
Da ispalim projektil ja jedan,
ispalim ga pravo preda vrata,
sjajna vrata od garaže naše.
Gde ću crna pred njih tolke sama,
gde ću, kad je svaki teži duplo?
Moram sebi pomognut sa nečim,
moram sebe oprjemiti mudro.

Tako misli srednja begovica,
tako misli grozne svoje plane.
Misli ona, demonske joj misli,
brzo misli, epske bitke sprema.

Epske sprema,
lirske suze roni…


(prim. autora)
Deseterac je zakon.