Motown ti meni, motown ja tebi

Prvo će on da pokuša švalerskim stilom:




Vratiću mu istom merom:




Ali onda...





I biću smotana za čas. Ovako:




A biće i on. Ovako:



Jednog dana...

Methanoia

Postoje li anđeli i đavoli?
I kako ih prepoznati?

Jedno od onih pitanja na koje automatski prevrćem očima i stavljam ih u onu crnu plastičnu kesu sa nalepnicom "Visprena pitanja ako ikada budem u žiriju za izbor Miss nečega... ičega". Istina, najdraže pitanje u toj kesi je ono čuveno "Šta mislite da li će u novom veku žene dominirati nad muškarcima?", ali ni ovo nije za zanemarivanje.

No... Moram da priznam da začuđujuće često razmišljam o suštinski istoj stvari, istom problemu. I još uvek sebe hvatam u trenucima kada se telepatski svađam sa knjigama i ljudima koji bi trebalo da... I prestanem, odustanem.

I zato mi je bilo interesantno da pročitam kako je on rešio taj problem.


5 načina za prepoznavanje Anđela i Đavola:


1. Anđeli ne mrze ništa, čak ni Đavole. Najviše od svega Đavoli preziru Anđele, zato što samo postojanje Anđela dokazuje Đavolu njegovu sopstvenu ništavnost.

2. Anđeli osećaju da su nagrađeni za svoje činove samo-žrtvovanja. Đavoli su kažnjeni samom namerom da budu sebični.

3. Anđeli produbljuju. Đavoli su površni.

4. Anđeli nikada ne pokušavaju da impresiraju ostale Anđele svojim svetlom, zato što oni znaju da koliko god da je sjajno - nije njihovo. Đavoli uživaju u vatrometima sopstvenih plamenova samo da bi mogli da prebroje koliko su drugih Đavola privukli najobičnijom pirotehnikom.

5. Anđeli nemaju strah ni na jednom tamnom mestu. Đavoli drhte u Svetlu i u tami.

-- Guy Finley


Pre nekih otprilike godinu dana u nekom od nebrojenih mejlova stigao mi je link, na koji sam kliknula i stigla pravo u njegovo carstvo.

I vreme je baš bilo nekako ovakvo... lepo, kada konačno isključila sve druge funkcije mozga i uključila uši, i posle dva nekoncentrisano odslušana predavanja taj treći govor me je konačno dodirnuo.

I prolazili su dani i meseci, a ja sam ga pobožno slušala svako jutro dok se šminkam, ili svako popodne dok radim vežbe i one dane u nedelji dok spremam stan.

I naravno pronašla sam nebrojeno mnogo njegovih audio snimaka. od kojih je recimo priča o šoping ubistvu i čitavoj "šoping, bezglavo jurcanje po svetu ili umu, i mučnom zarađivanju ne bi li se ispunila prva dva uslova" filozofiji današnjice maestralna slika mentalnog i spiritualnog sklopa čitavog ljudskog roda u ovom mračnom dobu i to zvučna slika spakovana u 20 minuta.

Gaj nije "lagan" čovek, niti su to njegova predavanja, ali mislim da se svaki trenutak moje pažnje ka onome što on podučava isplatio.






Naučio me je da smireno posmatram događaje koji se uzdižu iznad, padaju i ponovo stapaju u okeanu uzročnosti.





Promenio me je.

Zaobilaznica

Odem tamo pošto sredim neku papirologiju i svratim do pijace.
Odem kada je prazno, preko dana.




Unesem parfem.
I trunčicu estrogena.





Ne razmišljam.
Uzmem čašu omiljene gorke gazoze, probam nešto novo, kao što je taj otrov od mentola.
Bavim se internim knjigovodstvom na papirićima...





...dok prisluškujem njihov razgovor o drugoj ligi Izraela.





Nedostaje mi Tel Aviv.

Guru

Sanjala sam isti san.
Onaj koji sam sanjala godinama ranije.

Idem kroz uzane prolaze, kroz dvorišta, iza zidova. Noć je, jako mračno, tek pred zoru. Postoje ljudi, ali niko me ne vidi. I ja idem pravo ka stepenicama koje vode na reku.
Tamo sedi čovek i znam da me čeka.
Čeka da se pojavim u zoru.


Sanjala sam to ponovo.
Ali ovog puta znam ime reke.
I ovog puta znam kako da budem nevidljiva, kako da mu priđem.

Sešću do njega, a on će okrenuti lice ka meni i nasmešiti se.

- Čekao sam te, reći će.
- Znam, odgovoriću mu.

A onda ćemo gledati kako Sunce izlazi.


Sledeći put znaću u kom gradu me čeka.
I biću spremna da krenem.

Seme

Ove godine ništa nije rodilo u bašti.
I on je bio začuđen i tužan.

Ja sam razmišljala o njoj. Prošlo je već godinu dana otkako je nestala iz ove ravni postojanja. Grob me ne zanima, niti spomenik. Ništa.
Samo sam se setila kako je bila skromna i povučena ceo svoj život. Uvek uplašena, uvek kao neka životinjica.
Kako je ona, šta je ona radila u toj bašti dok je bila dete, to me više interesuje.
Kakvim je očima gledala smene godišnjih doba i da li se radovala snegu? Prvim jutarnjim cvrkutima? Zlatnom i crvenom lišću?

I onda Toma kaže:
-Ne znam zašto. Sve sam orezivao i kalemio kao i uvek. I ta bašta koja je u ovo doba toliko bila prepunjena sada stoji samo tako… Jalova.
Jurio sam se svake godine sa vevericama i onim malim sivim miševima i onim debelim rovčicama, ali sada nema ni njih. Ništa…

Sećam se da se ona bela trešnja osušila kada je umrla najstarija. Ta trešnja je bila njen ponos, godišnja proizvodnja savršenog slatkog sasvim odgovarajuće ukuvanog i sa sasvim primetnom količinom limuna. Niko to nije umeo da skuva kao ona i zbog nje sam postala vrhunski degustator.

Ali sada stoji cela bašta. Ne umire, prosto nema plodova.
Jedno veliko i tiho ništa.


Kada žito prestane da rađa, kada njive postanu jalove, šaman tada odlazi u polja i gradi kolibu.
I onda danima sedi, po Suncu, po kiši, po vetru.
Sedi u polju i priča žitu.


Uveče mi je čitala. Nije imala šta drugo osim te jedne knjige.
I znao se red. Baka u Futogu mi je svakog leta čitala jednu jedinu zbirku bajki, uvek istu i uvek uspavljujuću.
A ona mi je čitala opet samo tu jednu knjigu, jer, tvrdila je, sve bajke i sve realnosti postoje u njoj.

I tako sam naučila da se ne okrećem unazad jer ću se pretvoriti u stub soli, i razliku između semena koje je bačeno na kamen, i onog što je odletelo u trnje, a i onog što su ga pojele ptice. I kako je sin bio bludan, a šta se dešava kada se udružiš sa lopovima. I o vinogradima. I priču o ženi kojoj je bilo dovoljno da samo dodirne ogrtač da bi se izlečila, o dve sestre, o glupim i pametnim nevestama, i o čoveku koji je izašao iz pećine iako je u njoj ležao danima mrtav. O smokvi koja ne rađa.

I kako astrolozi ulaze u štalu sa poštovanjem.
I kako se carstvo zadobija na magarcu.
I kako se carstvo zadobija kada se ponese krst i… kruna.


Kada žito prestane da rađa, kada njive postanu jalove, šaman tada odlazi u polja i gradi kolibu.
I onda danima sedi, po Suncu, po kiši, po vetru.
Sedi u polju i priča žitu.
Sedi u polju i peva žitu.

O svem žitu širom sveta.
Svem žitu koje se raznosilo vetrom, koje su prenosili brodovima, koje su nosili pažljivo u šakama, u nedrima kao dragocenost.
O nežnim isklijalim listićima.


Nisam razumela sve i odmah. Bile su mi potrebne godine. I njoj su bile potrebne. I opet počnem da razmišljam kako je to izgledalo dok je ona bila mala. Dok je gledala bube i mrave, dok je ona jurila mačke i nosala ih u onim zdepastim dečijim ručicama. I kakav li je bio taj zimski dan dok ju je ona rađala, ona na koju toliko ličim.
I kako su se njih dvoje prvi put videli na Svetosavskom balu i kako ga je posle deset godina čekala da se vrati iz ratova. I kako je njena porodica stigla iz nekog dela Grčke, a njegova iz Dubrovnika. I kako nosimo negde u ćelijama, u memorijama heliks formacija i masline i smokve, i more i kamenjare. Kako smo putovali, kako smo danju gledali, a noću sanjali more.
Kako smo nosili u srcima taj zametak od dva listića.


Kada žito prestane da rađa, kada njive postanu jalove, šaman tada odlazi u polja i gradi kolibu.
I onda danima sedi, po Suncu, po kiši, po vetru.
Sedi u polju i priča žitu.
Sedi u polju i peva žitu.

O svem žitu širom sveta.
Svem žitu koje se raznosilo vetrom, koje su prenosili brodovima, koje su nosili pažljivo u šakama, u nedrima kao dragocenost.
O nežnim isklijalim listićima.

I šaman im peva o svem žitu koje postoji i koje je postojalo.
Priča im njihova sopstvena sećanja.
Podseća ih na ono što su zaboravili.


Noću sam ga čekala da dođe po mene. Sedela sam do kasno po uličnim ogradama, sve dok ona ne bi izašla sva usplahirena da me pronađe, okupa i nahrani, i da mi čita dok ne zaspem.
Nedostajao mi je.
Danima sam istraživala tajne prolaze između komšijskih bašti i znala sam da ih je i on na isti takav način otkrivao. I da će sa osmehom i vrlo pažljivo da sluša dok mu pričam o svemu. Setiće se samog sebe.

Čekala sam ga svako veče do kasno, a onda se na kraju jedne večeri uvek pojavljivao.
Prepoznavala sam ga u daljini i mraku po načinu na koji hoda.


Kada žito prestane da rađa, kada njive postanu jalove, šaman tada odlazi u polja i gradi kolibu.
I onda danima sedi, po Suncu, po kiši, po vetru.
Sedi u polju i priča žitu.
Sedi u polju i peva žitu.

O svem žitu širom sveta.
Svem žitu koje se raznosilo vetrom, koje su prenosili brodovima, koje su nosili pažljivo u šakama, u nedrima kao dragocenost.
O nežnim isklijalim listićima.

I šaman im peva o svem žitu koje postoji i koje je postojalo.
Priča im njihova sopstvena sećanja.
Podseća ih na ono što su zaboravili.

Priča im o prvom semenu koje je ikada postojalo.
O onom koje je On držao na dlanu.

Onom kome je On udahnuo život.


Tih par sati do Kruševca u tuđem Mobi Dik džipu. I stojim tamo gde je bio orah. Onaj na kome je bila moja ljuljaška. Gledam u smokve, i šljive, i naše kajsije, i breskve.
I Toma kaže:
-Ništa…
I odlazi.



Kada žito prestane da rađa, kada njive postanu jalove, šaman tada odlazi u polja i gradi kolibu.
I onda danima sedi, po Suncu, po kiši, po vetru.
Sedi u polju i priča žitu.
Sedi u polju i peva žitu.

O svem žitu širom sveta.
Svem žitu koje se raznosilo vetrom, koje su prenosili brodovima, koje su nosili pažljivo u šakama, u nedrima kao dragocenost.
O nežnim isklijalim listićima.

I šaman im peva o svem žitu koje postoji i koje je postojalo.
Priča im njihova sopstvena sećanja.
Podseća ih na ono što su zaboravili.

Priča im o prvom semenu koje je ikada postojalo.
O onom koje je On držao na dlanu.

Onom kome je On udahnuo život.

I žito se onda seti.
Seti se prvog semena i njegove snage.
Prvog semena i njegove blagosti.

Njegove snage.
Njegove blagosti.
Seti se Njega.


Stojim tamo gde je bio orah koji je još njegov otac posadio. Koji je dobio znanje od svog oca, koji je opet sve naučio od svog oca…
I uđem u sebe, uđem u stabla.
I tražim.
Silazim sve dublje u suštinu.
Sve dok u mom srcu ne zasija Adam Kadmon.
Onaj prvi.

Onaj koji je i moja suština.
I moja snaga.
I blagost.


Kada žito prestane da rađa, kada njive postanu jalove, šaman tada odlazi u polja i gradi kolibu.
I onda danima sedi, po Suncu, po kiši, po vetru.
Sedi u polju i priča žitu.
Sedi u polju i peva žitu.

O svem žitu širom sveta.
Svem žitu koje se raznosilo vetrom, koje su prenosili brodovima, koje su nosili pažljivo u šakama, u nedrima kao dragocenost.
O nežnim isklijalim listićima.

I šaman im peva o svem žitu koje postoji i koje je postojalo.
Priča im njihova sopstvena sećanja.
Podseća ih na ono što su zaboravili.

Priča im o prvom semenu koje je ikada postojalo.
O onom koje je On držao na dlanu.

Onom kome je On udahnuo život.

I žito se onda seti.
Seti se prvog semena i njegove snage.
Prvog semena i njegove blagosti.

Njegove snage.
Njegove blagosti.
Seti se Njega.


I ponovo počne da raste i rađa.







Tako se leči biljka.

Vijetnam

Film o jednoj predivnoj zemlji, o snalaženju,




o prijateljskim poklonima i pažnji,




o lokalnim specijalitetima,




o sramotnom ratu,




pa opet o prijateljskoj pažnji,




o školi i modi,




o ubijanju vremena u vozu,




o zadacima,




i morskom predvečerju...

O pravim muškarcima, o pravcima, o mantri "How hard can it be", ... ma o pravim muškarcima

Postoje neke kao utvrđene istine.

Jedna od njih je da pravi muškarci ne postoje.
A druga je da na televiziji više nema šta da se gleda.

Pogrešno razmišljanje, potpuno pogrešno.

Oni su Džeza, Hrčak, Kapetan Spori i Stig.
Ili Džeremi Klarkson, Ričard Hemond, Džejms Mej... i Roli Stig.

A ja sam poznata po tome što mi je fetiš da vidim muške noge kako vire ispod automobila. Odmah se zaljubljujem, bez greške.

Ali nije tako počelo...

Prvo sam sasvim slučajno videla kako Kapetan Spori testira automobil po ulicama Budimpešte.
(U prva 3 minuta ništa specijalno, da bi onda...)





Malo je reći da sam zinula, a sledeći prilog u emisiji bilo je njihovo učestvovanje na Silverston trkama. Smeh, haos, savršeni muški humor, i to bez psovanja, snalažljivost, izdržljivost, pa opet smeh. Sve ono čega ovde decenijama nema.

I bila sam upecana.


Sledećeg vikenda dežurala sam čekajući novu epizodu.
I na moje zadovoljstvo u pitanju je bio policijski izazov.

Godinama je poznato da njih trojica (Stig je kao televizor, kako izađe iz kola samo se isključi) zafrkavaju britansku policiju da je nesposobna za akciju i da se plaši da ne ošteti svoja preskupa kola.
Zato su dobili nešto malo para i intrukciju: -Izvolte pametnjakovići. Pokažite nam.

I pokazali su...

Ovde se vidi kako su se snašli:





A ovde je prikazano kako oni regulišu saobraćaj u toku nesreće i kako izgleda njihova potera... za Stigom naravno.





Posle toga potpuno sam odlepila. Kao zaljubljena šiparica počela sam da tražim sve što ima veze sa njima. I naravno, pronašla sam najbolju stvar - Limuzina izazov.
Ali na tom mestu i Mili mi se pridružila, a njoj je trebalo daleko manje vremena nego meni.
A evo i zašto.
Zato što je savršeno.






Naravno, postoje bezbrojni obični prilozi, tipa kako stići najbrže do aerodroma i ostati živ:





I postoje i oni obični prilozi o tome šta sve vispreno može da se izvede po BBC zgradama (i namerno ne puštam onaj klip sa vožnjom motora kroz kuću i baštu... i preko bazena):






Od bezbrojnih igrarija, tipa kako prepraviti svoj u Džejms Bond automobil za 300 funti (naravno sa kineskim delovima i igračkama), da li moguće kupiti automobil za 100 funti, platiti benzin, i proći do Mančestera i nazad jeftinije, ako znamo da je povratna vozna karta do istog mesta 183 funte, ...pa trkati se autobusima (Hemond je vozio dabldeker), bezbrojni izazovi - da li će Džeremi u Bugatiju Veyron pobediti Meja koji vozi izbezumljenog Hemonda u Cesni od italijanskih Alpa do Londona, pa trka da li je voz iz Londona do Monte Karla brži od Maseratija, pa onda Klarkson u najnovijem Nisanu preko Japana, dok ova druga dvojica upoznaju čari japanskog javnog prevoza i usput uče katakana ispise...

Mili se upoznala sa divotama kampovanja, gde u prvom delu vidimo izbor prikolice i početak puta. U drugom delu pokušaj pronalaženja kampa u Dorsetu i sve radosti manevrisanja. A u trećem delu taj spektakularni dan sa još spektakularnijim završetkom.


I na kraju krajeva, nije ni bitno kako su se proveli. Da li je bilo sudara, kvarova, policijskih uviđaja, bilo čega... Svaki trenutak sa ovom ludom trojkom (pa i Stigom tu i tamo) je pravo uživanje. Tačno ono zbog čega obožavam muškarce i još uvek se nadam da ću pronaći makar ikad jednog takvog.

Mili je na vreme ukopčala da muškarac nije nešto što je obučeno po poslednjoj modi, nabildovano i ume tu i tamo da ispusti po koji artikulisani zvuk. Njih trojica su i mali i veliki, i debeli i mršavi, i niko od njih teretanu video nije u poslednjih par decenija svog života. Oblače se kao da sakoe i košulje nabavljaju u Vojsci spasa (kod nas na buvljaku, ali onom delu ispod mosta), a za Džeremija Klarksona tvrde da je ubogaljio prodaju muških farmerki.

Uz njih smo shvatile da je Evropa jedan predivan kontinent (a naš), da ne postoji mesto na ovoj planeti koje je predaleko da se do njega stigne, da je lepota svuda, a da pored pravog muškarca uvek možeš da se osetiš zaštićeno, odmoreno i nasmejano.
(Iako je televizijski fejk - neka je fejk, odlično je urađen.)

I apsolutno nije bitno da li su im na raspolaganju najnoviji i najskuplji automobilski modeli ili najbednije krntije koje se svakih 5 minuta kvare i popravljaju, uz njih sve je pesma.

Zaboravih da kažem da je testiran i naš jugo (ima snimak na Tjubu), pa pošto im to nije bilo dovoljno, gađan je i na kraju pregažen tenkom. Ali zamalo, jugo je tek drugi najgori automobil na svetu. Ni tu nismo blistali.

Mantra "How hard can it be?" uzrokovala je i gradnju prvog britanskog
spejs šatla, gde su za 8 dana lokalni automehaničari imali zadatak da urade neuradljivo. Budžet je bio neograničen samo u smislu pržene ribe, čipsa i normalno, piva. Sve ostalo urađeno je uz pomoć lima i merdevina. U drugom delu vidimo taj predivan pozdrav Ostinu i Kejp Kenediju. Pa, ni sve njihove letelice ne završavaju sjajno, ali ovo je bila kratka i jasna poruka NASI: "Treba da vas je sramota!"


I znam... ovaj post je beskrajno dugačak, a ne tiče se nikakvih hermetika, ali baš me briga. U sledećih par postova ići će specijali Top Gear-a, najbolji filmovi koje sam gledala u poslednjih... pa ko zna koliko godina.

I naravno na kraju ide i šlag na tortu, a i ona trešnja na vrhu.

Džejmi Oliver je poznat kao kuvar i on je počeo beskrajno da me zanima tek pošto se oženio i postao tata. Do tada sam ga shvatala kao fenserskog klovna za "seks i grad" tip žena. No, pošto mi je pokazao koliko mu znače i žena i deca, i zdravlje sve ostale dece, a i njegovo zanimanje za automobile, bila sam sigurna da ću pronaći i Džejmijevo gostovanje u Top Gear-u.
I našla sam.

Dakle, samo za prefinjene kulinare i one koji se razumeju kada je strašan Poršeov motor ugrađen u smešan kombi sledi snimak kako Džejmi sprema salatu dok je Stig za volanom.

Ženama preporučujem da se uključe u 4. minutu pošto tada počinje akcija pokretnog preživljavanja ambicioznog kuvara:

Povratak u Lasu

Bilo je teško poverovati, posmatrajući kroz nezastakljene prozore, da je to onaj isti Tibet, ista Lasa, koje sam od ranije poznavao. Ovde je i dalje zlatno Sunce bacalo svoje blještave zrake kroz planinske klance, srebrnasti Mesec se i dalje kretao tamom noćnog neba, a daleke obojene tačkice svetla, zapravo zvezde, još su titrale na nebeskom svodu. No, noćne ptice se nisu oglašavale kao ranije, jer su kineski komunisti ubijali sve što bi ugledali. Užasnut, otkrio sam da su okončavali živote onih bića koja sam toliko voleo. Ptice, govorili su, jedu žito, zbog čega bi ljudi gladovali. Ubijali su mačke, pa zato više, rekli su mi, u Lasi nije bilo nijedne mačke. Kinezi su ubijali i jeli pse. Činilo se da je to bila kineska poslastica. I tako nisu samo ljudi skončavali u rukama kineskih komunista, već i životinje, miljenice bogova, i njih su bespotrebno tamanili. Srce me je bolelo zbog svih užasa koji su vršeni nad bezopasnim ljudima. Dok sam zurio u nebo koje je tamnelo preplavili su me osećaji, prožela tuga, a onda sam pomislio da moram da obavim taj posao iako mi je mnogo zla pretskazano. Nadao sam se da sam dovoljno jak da istrpim sva pretskazanja.

Neko vreme nisam bio svestan velikog uzbuđenja, ozračja iščekivanja, moju pažnju je privlačila Lasa. Teleskop je bio fantastičan. Ali je bilo teško gledati kroz usko prozorsko okno, kroz tako nezgrapan predmet, pa sam uzeo dvogled koji je uvećavao dvadeset puta. On je takođe donet ovde i pružao mi je velike manevarske mogućnosti posmatranja van ugla pod kojim se kroz prozor moglo gledati teleskopom.

Moje posmatranje su iznenada omela tri čoveka koji su ušli u prostoriju, dvojica su prdržavala trećeg. Okrenuo sam se i sa užasom ga pogledao, bio je slep, oči su mu bile izdubljene, a umesto njih su mu ostala samo crvena jezerca. Nije imao nos. Dva muškarca koji su došli sa njim nežno su ga poseli i ja sam užasnut, ali i fasciniran, prepoznao čoveka kojeg sam ranije poznavao. Prepoznao sam lamu koji mi je pomagao u toku studija u Chakporiju. Njegova dva pratioca su se poklonila i izašla.

Lama i ja smo bili licima okrenuti jedan drugom, a onda je on progovorio tihim glasom: "Brate moj", rekao je, "dokučio sam tvoje misli. Pitaš se kako sam dospeo u ovakvo stanje. Ispričaću ti. Izašao sam zbog prirodne potrebe i slučajno bacio pogled ka Železnoj planini. Jedan kineski oficir koji je sedeo u kolima iznenada se okrenuo i optužio me da buljim u njega i da mu šaljem zle misli. Ja sam, naravno, porekao optužbe, jer su bile neistinite; ja sam, naime, samo gledao naš voljeni dom. Ali ne, oficir je rekao da su svi sveštenici lažovi i reakcionari, te je odrešito zapovedio svojim ljudima. Ščepali su me i udarcem srušili na zemlju, a onda su mi konopac omotali oko grudi i na leđima zavezali čvor, a drugi kraj su vezali za zadnji deo auta u kom je sedeo taj oficir. I onda sa uzvikom oduševljenja pokrenuo je auto vukući me licem po putu."

Stari lama je ućutao i podigao svoju svešteničku haljinu. Zinuo sam od užasa jer su mu sva koža i deo mesa bili odrani od glave do pete; komadići mesa su visili, a njegova haljina je iznutra bila obložena krvavom masom. Pažljivo je spustio haljinu i rekao: "Da, zbog izbočina na putu ostao sam bez nosa i drugih delova tela. Čekam prelaz u Zemlju Izvan Ove. Ali pre tog izbavljenja moram da obavim još jedan zadatak."

Zastao je trenutak dva da povrati trunčicu snage, a onda je rekao: "Transmigracija i mogućnost njene primene je poznata godinama. Kako sam lično bio zadužen za taj zadatak, morao sam da proučim stare rukopise da bih što više saznao o tome. Morao sam da pregledam Akashičke zapise i da prikupim što više znanja o tome." Ponovo je zaćutao, a onda nastavio: "Kinezi su me konačno oslobodili, ali je onaj oficir izveo još jedan zao čin. Udario me je nogom dok sam ležao na leđima u prljavštini i rekao: "Buljio si u mene i želeo mi zlo, zato više nećeš buljiti!" Jedan od njegovih ljudi podigao je sa puta oštar, uzan kremen i zabio ga u moje očne jabučice, prvo u jednu, a zatim u drugu, i naprosto ih iskopao tako da su mi visile niz obraze. I tada su uz glasan smeh otišli i ostavili me bez nosa, bez izvesnih delova tela, pa se više nije znalo da li sam muškarac ili žena, a niz obraze su mi visile probušene očne jabučice, a iz očnih duplji izlivala se tečnost i slivala u moje uši.

Kada su mogli, preneraženi ljudi su mi pritekli u pomoć, podigli su me i uneli u neku kuću. Onesvestio sam se, a kada sam došao svesti otkrio sam da su mi odstranili očne jabučice i da su me dobro lečili biljnim oblozima. Noću su me krišom odneli u planine da te sačekam. Moram ti mnogo toga reći i, osim toga, putovaćemo zajedno u astralni svet iz kog se ja neću vratiti..."

Lopsang Rampa
Tako je bilo

Cielos...

Do 5.septembra otvorena je izložba Oh, Cielos.




Naravno u Madridu. Te ako vas put nanese...




...svratite do Circulo de Bellas Artes.




Moji radovi nisu tamo, ali kao da jesu.




I više od toga.




Najbolji španski fotografi i jedan gorički grof.




Neću da ga hvalim toliko, ali naše prijateljstvo traje.




I pre no što ću dobiti pozivnicu još tamo u maju,




uradih sličan serijal.




Ponekad je magija tačno iznad nas.

Ručak

Odavno nisam čula onu izreku "To ni pas sa maslom ne bi pojeo".





Na našem aerodromu je hrana očajna.




Ali nekom je i takva dobra.



Hrana mora da se poštuje.

Scorpio

Nisam videla ime, nisam stigla.
Fordov džip, velik kao Mobi Dik, indigo plav.
Ogroman.

Pokazao mi je kako se pali i par finti.

I pustio me na auto-put...





Vožnja mi je nedostajala.

Hram medicine

Imao je olovnu boju i životna snaga kao da mu se gasila. Lama Mingyar Dondup zatraži vrelu vodu; bila je već spremna i on spusti u nju neke trave. Dok sam ja mešao sadržinu, on pregleda starca koji pri padu beše razbio glavu. Jedna ulubljena kost pritiskala mu je mozak. Kada se tečnost ohladila, oprasmo čelo bolesniku, a moj učitelj u preostalom delu propra ruke. Uzimajući zatim naoštren nož on brzo načini zarez u obliku slova U. Zahvaljujući travama krvarenje je bilo neznatno. Oprasmo još malo onom tečnošću i odigosmo komad tkiva da bismo otkrili lobanju. S beskrajnom pažnjom lama Mingyar Dondup pregleda glavu pacijenta i nađe deo čeone kosti koji se od udara beše spustio. On zatim izvadi iz posude instrumente koje je ostavio da se dezinfikuju u tečnosti, dve žice od srebra koje su na krajevima bile spljoštene i nazubljene. Veoma oprezno on zavuče kraj jedne od njih u sred preloma i tu je učvrsti. Drugom dobro poduhvati kost koju odiže da bi je vratio u normalan položaj.
Pružih mu posudu i on iz nje tada izvadi srebrni ekserčić, jedan sićušni trouglasti umetak, kojim se posluži da bi blokirao rascep između lobanje i prelomljene kosti, koja je u tom trenutku bila izdignuta iznad svog uobičajenog mesta. On malo pritisnu na kost i ona se neprimetno pomeri. Još jedan lagani pritisak i kost je bila na mestu.
-Srašćavanje će ići samo od sebe, reče on, a pošto je srebro postojano, neće biti komplikacija.
On očisti ranu tečnošću i pažljivo vrati na mesto komad tkiva koji se držao na jednom kraju. Rana je zatim bila zašivena vlaknom od konjske grive provučenim kroz ključalu vodu i previjena zavojem sa namazom od trava.

Čim mu je mozak bio oslobođen pritiska starom svešteniku počela je da se vraća životna snaga. Uglavismo ga među jastučiće da bi mogao da sedi. Isprah instrumente, obrisah ih krpom koja je takođe bila prokuvana, i pažljivo ih složih u dve torbe. U trenutku kada sam brisao ruke, starac otvori oči i osmehnu se slabašno prepoznajući lamu Mingyar Dondupa koji je bio nagnut nad njim.
-Znao sam da me samo ti možeš spasiti, reče on, zbog toga sam poslao mentalnu poruku u Potalu. Još nisam ispunio svoju dužnost i nisam spreman da napustim telo.
Moj učitelj ga pažljivo osmotri i odgovori:
-Ozdravićeš. Nekoliko teških dana, malo glavobolje, i moći ćeš da se vratiš svojim poslovima. Ipak, kada budeš spavao, neko će morati da ostane kraj tebe da ti ne bi dozvolio da se opružiš. Još tri, četiri dana i više se ne moraš bojati.




...Sera ili Ograda divlje Ruže, da je nazovem tačnim imenom, smeštena je na pet kilometara od Potale i sastavni je deo grupe lamaserija nazvanih: "Tri sedišta". Drepung, čije ljudstvo ne broji manje od deset hiljada kaluđera, je najveći. Zatim dolazi Sera sa oko sedam i po hiljada kaluđera, pa onda Ganden koji ih ima jedva šest hiljada. Sve tri lamaserije su pravi gradovi, sa ulicama, školama, hramovima i svim potrebnim administrativnim zgradama.
Komuna Chakpori bila je mala, ali veoma uticajna. Kao Hram Medicine, ona je tada bila "Sedište medicinskih nauka" i imala je značajno predstavništvo u Savetu vlade.

U Chakporiju su nas sve učili onome, što ću ovde u nedostatku druge reči, nazvati "džudoom", pošto tibetanska oznaka za sung-thru Kyon-pa-tu de-po le-le-po ne može da bude prevedena, kao ni naša tehnička reč amaree. "Džudo" je samo vrlo elementaran oblik našeg sistema. Nije se učio u svim lamaserijama; u našoj je služio tome da nas uvežba da budemo gospodari svojih refleksa, da uspavljujemo ljude u medicinske svrhe i da nas učini sposobnim da bezbedno putujemo i po najopasnijim krajevima. Kao lama-doktori, u stvari, mi smo neprestano bili na putu.

Stari Tzu je bio učitelj džudoa, možda najbolji na Tibetu, i on me je naučio svemu što je znao iz čistog zadovoljstva koje donosi obavljena dužnost. Većina muškaraca i mladih ljudi znali su osnovne zahvate i poduhvate, ali što se mene tiče, ja sam ih primenjivao još od četvrte godine. Ova umetnost, kako mi mislimo, treba da služi da bismo se branili i kontrolisali, a ne da bismo se ponašali kao profesionalni borci. Mi često kažemo na Tibetu da snažan čovek može da dozvoli sebi da bude blag, dok su hvalisanje i razmetanje svojstvo slabih.

To znanje pomagalo nam je, na primer, da uspavamo osobu prilikom nameštanja preloma, ili bezbolnog i bezopasnog vađenja zuba. Čovek se može dovesti u stanje nesvesti i bez njegovog znanja, i već posle nekoliko časova ili čak nekoliko sekundi može mu se vratiti sva lucidnost, bez ikakvih štetnih posledica. Čudna stvar, čovek uspavan u trenutku dok govori, završiće svoju rečenicu prilikom buđenja. Iz razloga očigledne opasnosti koju predstavlja ova tehnika anestezije, džudo i "trenutnu" hipnozu učili su samo oni koji su mogli da prođu najstrože testove. A kao dodatak opreza, bili su podvrgnuti izvesnim magnetskim uticajima, koji su ih sprečavali da zloupotrebljavaju svoje moći...



...Lama koji se stajao uz mene pokazivao mi je rukom najzanimljivije predele u tom kraju. Desno od reke, mogao se naći u izobilju Noli-me-tangere čiji sok služi da se skidaju otvrdline i bradavice, i da se ublažava vodena bolest i žutica. Pod vodama jednog jezerca koje mi je pokazao, rastao je Polygorum Hydropiper, trava sa bodljama i ružičastim cvetićima čiji listovi leče reumatične bolove i od kojih se spravlja lek protiv kolere. Ali tu su bile samo vrste poznatih trava, jer su one ređe rasle samo u Gornjim oblastima.

Allium sativum je veoma dobar antiseptik koji takođe služi da se leči astma i plućna oboljenja. Drugi izvrstan antiseptik, ali samo u malim dozama, je Balsamodendron myrrha, koji se naročito primenjuje na desni i sluzokožu. U obliku napitka, ublažava histeriju.

Sok jedne krupne biljke s kremastim cvetom odbija sve insekte koji hoće da ubadaju. Njeno latinsko ime je Becconia cordata. Jedna druga biljka ima to dejstvo da širi zenice, Ephedra sinica, koja deluje slično kao atropin, i koja je posebno efikasna u slučajevima niskog arterijskog pritiska, dajući nam istovremeno i jedan od najboljih lekova protiv astme. Da bi se pripremila, njene grančice i koren, posle sušenja, tucani su u prah.

Neprijatan zadah koji nastaje gnojenjem čini koleru još neugodnijom i za lekara i za bolesnika. Ligusticum levisticum uništava sve zadahe. Jedna stvar za žene: laticama Hibiscus-rosis sinesis-a Kineskinje se služe da bi crnile obrve i cipele. Ovo lišće, prokuvano, daje osvežavajući losion za one koji pate od groznice. Evo i još nečega za žene: Lilium tigrinum leči potpuno bolove jajnika, dok lišće Flacourita indica-e pomaže ženama da prebrode većinu teškoća "osobenih" za njih.

U grupi Sumachs Rhus, Vernicifera služi Kinezima i Japancima za spravljanje "kineskog" laka. Glabra pomaže dijabetičarima, a Aromatica je od velike pomoći za bolesti kože, mokraćne puteve i cistitise. Drugi moćan konstriktor, koji se koristi kod gnojenja bešike, dobija se iz lišća Arctestaphylouva ursi. Kinezi više vole cvet Bignonia grans diflora od koga se spravlja konstriktor za čestu upotrebu. Kasnije, u zarobljeničkim logorima, imao sam priliku da proverim stvarnu efikasnost Polygonum bistorta-e u slučajevima hronične dizenterije.

U slučaju opekotina mi možemo da pacijentu damo "novu kožu", Siegesbeckia orientalis je visoka biljka koja ide više od metar u visinu i čiji je cvet žut. Njen sok primenjen na rane ili opekotine presvlači ih novom kožom poput lepka. Kao napitak ima slično dejstvo kao kamilica. Piper augustifolium služi za zrugšnjavanje krvi na ranama...

Ovde se radi samo o vrlo poznatim vrstama. Što se tiče ostalih, one u većini nemaju latinska imena, jer zapadni svet koji ima zadatak da ih krštava i ne zna za njih...


Lopsang Rampa
Treće oko



Formalno sam zatražio dozvolu da prisustvujem njegovim predavanjima i to mi je odobreno. Na jednom od predavanja, dok smo svi sedeli na podu, naš predavač je ušao u razred. Mi smo uobičajeno ustali i stajali sve dok nam nije rekao da sednemo. Zatim nam se obratio: "Smrt ne postoji!". Nema smrti, pomislio sam, aha, nazvaće smrt "prelazom", što je zapravo tačno. Ali, stari nas je učitelj pustio da se jedno vreme krčkamo u sopstvenom nestrpljenju, a onda se nasmešio i nastavio: "To mislim bukvalno. Kada bismo samo znali kako bismo mogli da produžimo život u beskonačnost. Pogledajmo proces starenja, a onda se nadam da ćete shvatiti šta mislim time."

Pričao je: "Dete se rodi i sledi određeni model rasta. U nekom životnom periodu, koji varira od osobe do osobe, smatra se da se razvoj završava rastom; tada počinje proces degeneracije poznat kao starenje, kada svaki čovek postaje sve niži zato što se njegove kosti smanjuju." Osvrnuo se oko sebe da proveri da li ga pratimo, a kada je primetio da pokazujem posebno zanimanje, klimnuo mi je glavom i prijateljski mi se nasmešio. Nastavio je:
"Čovek mora da se ćeliju po ćeliju ponovo izgradi tako da, ako isečemo jedan režanj, deo mozga mora pre sečenja da zapamti model građe čovečijeg mesa, tj. tkiva, kako bi organizam opskrbio istovetnim ili gotovo istovetnim ćelijama da bi popravio to stanje. Dakle, svaki put kada se pokrenemo, uzrokujemo razaranje ćelija, a sve te ćelije moraju da se obnove, moraju da se nadomeste. Bez memorije ne bismo mogli ponovo da izgradimo telo onako kako je bilo."

Ponovo je pogledao okolo, onda je skupio usne i nastavio: "Ako telo, ili tačnije, mozak, zaboravi model građe, onda ćelije mogu bujati, rasti u neskladu sa pređašnjim modelom, a te su podivljale ćelije ćelije karcinoma. One su, znači, izmakle kontroli onog dela mozga koji je morao da reguliše njihov model. Tako imate osobu sa velikim izraslinama na telu. To je uzrokovano nasumičnim rastom ćelija, rastom ćelija koje su izmakle kontroli mozga."

Zastao je da popije gutljaj vode, a zatim je nastavio: "Kod većine nas centar za rast i regeneraciju ćelija u mozgu ima pogrešnu memoriju. Pošto nekoliko hiljada puta reprodukuje ćelije, on zaboravlja tačan model i svakim sledećim rastom ćelija nastaje razlika tako da konačno počinje proces koji zovemo starenje. No, kada bismo mogli stalno da podsećamo mozak na tačan oblik i veličinu svake ćelije koja treba da se zameni, onda bi telo izgledalo uvek isto, uvek bi izgledalo kao da je u istom stanju. Ukratko, imali bismo besmrtnost, osim u slučaju potpune destrukcije tela ili uništenja ćelija."

Razmišljao sam o ovome, a onda mi je sinulo da je moj učitelj lama Mingyar Dondup pričao o tome, ali drugačijim rečima, a ja sam bio premlad ili preglup, ili oboje, da shvatim šta je zapravo mislio.

Lopsang Rampa
Tako je bilo

Meso

Razvijam yin
Kapljica znoja niz leđa
Kao njegov jezik

Samo prolazim kroz nagon
To je normalno
Očekivana reakcija

Bio je dobar
Lažem, bio je odličan

Vraćam se principima vrline,
mada...
Želim ga ponovo

Proći će me

Uzemljenje

Spavala sam dugo.
Satima.
Danima.

Spavala sam kao mrtva, kao zemlja. Potpuno nepokretna. Samo sam potonula sa prvim sklapanjem kapaka i nisam ih otvarala danima.
Samo sam tonula na niže, na niže, na niže...





Kroz mineralnu žicu, sve tamo dole do regionalnog metamorfizma.
Iznad mene su se pomerale kontinentalne ploče, magma je pulsirala u ritmu magnetskog centra, ali ja sam išla još niže.
Tetis se podizao, ja sam tonula.





Sanjala sam delfine koji iskaču iz okeana i šire krila. Sanjala sam svoje učitelje i njihove živote. Sanjala sam pomorske bitke i pustinje. Kako idemo ka severu i lovimo. Kako presecamo životinjama vratne arterije i kako ih komadamo.

Prolazila sam kroz arhetipske slike potpuno ravnodušna.
Jedno vreme sam pratila kako mi pulsira pinealna žlezda, a onda sam ugasila svest.





Spavala sam stravično dugo.
Kao zemlja.

Odmor mi je bio neophodan.