Aparat ne radi.
Ali bez obzira, muzika je odlična.
Svi mogući hitovi iz svih mogućih doba prebačeni u rokabili fazon.
I motala su se deca po okolini.
Slatka, ali napuštena.
I lik koji satima ravna neke peščane kocke ispred izloga.
Hrana je bila toliko loša i plastična da nije bilo svrhe fotografisati.
Gistro "fine tople američke palačinke (dva komada) koje izigravaju zemičku, a unutra debeo sloj sladoleda od čokolade posut sirupom od višanja (to je izigravalo hamburger), dve činijice karamel i višnja sosa (izigravaju dipove) isečena jabuka (izigrava pomfrit)".
U prevodu testo izvađeno iz frižidera, podgrejano u mikrotalasnoj sa sladoledom lošeg kvaliteta, hemikalijama u boji i jedino je jabuka bila stvarna.
Ovo će me naučiti da se ubuduće ne primam na kulinarske ocene po Netu.
Pored neopevano spore usluge, u stilu samog dajnera, kelneri su kao sa Marsa da su pali, hrana je tuga i tragedija.
Moraću što pre da se pakujem i iskoristim i ovaj aranžman.
I posle pitanje:
-Hoćeš da te odvezem kući?
-Ma Bože sačuvaj, ja ću raketom, samo da malo stabilizujem levi bubreg.
I bilo mi je potrebno oko dan i po da se metabolički sistem vrati u normalu.
Kako li žive ljudi koji to stalno jedu, imala sam tada sasvim dovoljno vremena da se i to pitam.
No comments:
Post a Comment