Morala sam da se pojavim, prosto istraživanja i pripreme terena radi.
I to je dobro, inače bih u nedelju u zoru obigravala oko Crvenog krsta. Ovako sam uz pomoć 3 seljaka pronašla Sportski centar Vračar (na mapi je predstavljen pogrešno).
I popela se gore u glavnu salu.
I osetila se vrlo golom (u kratkoj haljini) i vrlo pogrešno obučenoj.
I obećala da ću sutra biti pristojna, kao pravi muškarac na vojnoj vežbi.
Sandra duša je patila, ali pošto delimo seminar na pola moja sutrašnja patnja bi po planu trebalo da bude veća.
Exploring the pain, je vrhovna mantra njegovog sadašnjeg dolaska.
Nemanja (taj što sedi u prvom planu) mi je onako u poverenju rekao da sam mu falila u toku sklekovi-maltretiranja, pošto sam ga divno sredila u četvrtak.
Navikao je da ja brojim, pogotovo kad se potkačimo.
I naravno zna se koji domaći dragon radi sa glavnim čovekom
(pa posle ne može da dođe sebi kad mu kažem da ga se plašim).
Slike su sa telefona, ali nije ni važno.
Ja znam njihova lica.
I srca.
Napolju je bilo jedno predivno rascvetalo drvo magnolije, pocrnela sam za nijansu čekajući trolu baš preko puta BDPa i Baćio se na sreću još uvek renovira, što me je poštedelo šoka u stomaku zbog sladoleda, jer sutra moram da izdržim nastavak.
No comments:
Post a Comment