Uđem tako u trolu, okačim se skroz pozadi i zakukam kako je staklo prljavo, kako jadna pčela, kako je neki moron ostavio otvorenu i praznu plastičnu flašu ledenog čaja tu odmah.
I onda mi prosvetljenje surdukne u glavu, te se zahvalim majmunu koji ne zna gde se baca đubre. Izvučem fotoaparat, odradim, vratim aparat, otvorim drugi džep na rancu i izvučem prvu karticu koja mi se našla pod prstima.
Uzmem onu flašu, otresem je za svaki slučaj, pa vrlo pažljivo poklopim pčelu. A onda još pažljivije zavučem karticu ispod nje. Usput mi je bilo i jasno da životinja da samo što nije umrla.
I iznesem je na stanici kod Dragiše i stavim na ogradu kod porodilišta.
Tuga za gledati, ali minut kasnije počela je da se mrda onako kako pčele signališu u košnici. Mrd ovamo, mrd onamo i bam, samo je ponovo bila u punoj snazi.
Moglo je bukvalno fizički da se vidi kako joj se telo promenilo.
I tako je mrduljala još neko vreme, pa se popela na ogradu, a onda prelet na porodiljsku livadu. Ja uzeh onu flašu, pa pravo u kantu, pa produžih svojim putem.
Ali ceo taj dan je ostala misao. Našla sam je u troli koja koristi jednosmernu struju i to samo što je nije ubilo. Ok, jasno mi je. Ali ako one imaju svoj energetski grid, kako da mi pronađemo naš? Kako se repozicionira za bolju univerzalnu energetiku?
Kako da ubodem tu geometriju?
Uveče mi je čika Ed odgovorio na mejl. Prerano sam se radovala.
Pčele imaju 3 miles + 3 feet limit oko košnice.
Ako ga pređu više ne mogu da se vrate, nema centralnog signala.
Ako je meni za utehu, makar nije skončala u prljavoj troli.
No comments:
Post a Comment