Este loco

U četvrtak mi je ponovo odrao glavu u greplingu, mada je i on doživeo šok kada je shvatio da umem da izvedem davljenje nogama.

U petak sam sa njom pričala o distribuciji određenih simptoma kroz generacije, pošto daleki predak biva zaražen sifilisom.
Posle smo razvukle temu na masovnu variola vakcinaciju 1972.
I na mijazme.
I na to kako sam ugledala proleće baš tu u blizini, na uglu Jaše Prodanovića i Cvijićeve.

U subotu sam otišla rano, pa nisam videla da me je D. pozvao da idemo zajedno na demonstracije. U kancelariji sam imala ceo plemenski zbor u svojstvu pratnje mladog princa. I posle pola sata pregovaranja shvatila sam da sa odraslima treba kao sa decom, a sa decom kao sa odraslima.
I to je rešilo problem.
Nisam ni videla demonstracije dok sam se vraćala. Samo njegovu poruku.
I moj osmeh dok razmišljam kako bi to lepo bilo da ponovo trčimo kao klinci, naoružani štanglama, dok nas jure vodeni topovi...
Ali bila sam umorna. I politika me odavno ne interesuje.

Pričala sam Mili o bazi i o tome kako je kargo letu potrebno 33 sata do tamo. Praktično duže bi putovale do Malezije no do tog mesta. I kako neću odustati od tog sna.
Este loco, ali nemam drugog izbora.

Danas razmišljam o njemu, i o tome kako sam do guše u problemu.
I kako bih sve dala samo da sedim u tom kargo letu i odlazim.

Valles Marineris.
Samo o tome sanjam.
Este loco...
Ali samo o tome sanjam.