Kome? Čemu? Rašta?

Našla sam sasvim slučajno tu staru pesmu.
Podigla ruke iznad glave i naslonila se praveći stolici vrlo opasan nagib.
I počela da se smejem.

Aha, Sunce, pa kiše, Hondina Afrika, ona veće kubikaže, neki autoputevi, baš skoro spomenut sklapajući karambit.
Mogla bih da kažem putna prašina, ali lagala bih.
To leto par godina ranije bilo je kišno.
I osim benzina osećao se i kiseonik.

I dalje sam se smejala, čak i kada se stolica samo izmakla.
Tu negde krajičkom mozga aktivirala se sinapsa za rajhijansko terapeutsko padanje, a onda ju je anulirala druga sinapsa sa drugog kraja mozga zadužena za borilačke padove.
Pa se aktivirala treća sinapsa, najjača - ona sa ugraviranom psovkom.

I to u momentu kako sam se prostrla unatraške po podu.

I nastavila da se smejem.

Spolja.
I budistički iznutra.

Neka su blagosloveni svi bivši.
Boli me briga.

Ja sam slobodna.