Starešina hrama

Verovatno sam ga registrovala pozadi glave kada je ušao na onoj prvoj stanici u Kneza Miloša.
Obično ulazi tu, a izlazi kod Beograđanke.

Mislim "obično", tako je bar bilo na dva prethodna puta kada mi se učinilo da je to on.
Ma nebitno.

Tek u tom trenutku kroz glavu mi je samo prošao onaj ludak dok je pričao o svom prijatelju koji je video kako se kroz noć ka tlu survava neka letelica. Pojurio je kolima da pomogne, parkirao, pretrčao preko brda samo da bi shvatio kako je u stvari prisustvovao sceni pada vanzemaljskog mini lovca i kako upravo vidi da je humanoid živ i zdrav, i da je izašao i čačka nešto po motoru.

"Being a good Baptist as he was..." odjurio je nazad do kola, izvukao svoju King James Bibliju i pohitao nazad.
-Brother, do you believe in Jesus!
-Of course, izemitovao mu je humanoid vraćajući se u letelicu. -Doesn't everybody...

Mahnuo i otišao.
Doesn't everybody...

Osmeh mi se zaglavio na licu dok sam se osvrtala od prozora ka vratima trole. Ka tački gde je stajao on. Standardno obučen. Tamno sivo odelo uz obaveznu kravatu i zimsku jaknu, sa pločicom zakačenom na levoj strani grudi.
Znala sam i šta piše na njoj. I znala sam da ta oznaka može da ga košta valjanih batina.
I samo što nije.
Pošto ga je u tom trenutku konstatovao i jedan skinhed.

...

Ovo sam počela da pišem tamo negde u onim kišovito-potopnim danima i tada je i trebalo da bude objavljeno, ali veliki srpski (Srbski) potop je uzeo svoj danak i više ništa nije bilo kao pre.

Suština cele priče je bila u jednom mom pokušaju ne politeističkog već monoteističkog ekumenizma, gde za dlaku nisam popila batine braneći mladog starešinu od mladog nacionaliste, gađajući ih obojicu istovremeno njihovim sopstvenim Bogom.
Za dlaku smo se i izvukli.
I razišli bez borilačkih zahvata.


A onda se pre neki dan desilo i da je vest o ovome procurela u javnost.




A to "ovo" je dečiji letnji kamp u organizaciji "SrBske istinite pravoslavne crkve" (SIPC).
Jedini linkovi koje SIPC poseduje su ona dva na blogspotu (trenutna provera). Dakle, ne plaćaju ni domen, što je po meni sasvim ok, jer hostovanje ne plaćam ni ja (niti imam nameru u skorije vreme).

I pošto znam da će sada da krene opštepoznati papagajski talas zgranutih reakcija vreme mi je da sročim novi tekst političke konotacije.
SIPC nije jedina "hrišćanska" sekta, imamo mi i subotare i pentakostalce, pogotovo Jehovine svedoke, o čijem sam starešini hrama počela prethodni tekst i nisam ga završila...
Što je najbolje u celoj priči meni su (mojoj najbližoj rodbini) prve komšije u obe kuće subotari. I kada sam bila mala skupljali su se kod pokojnog Ilije baš subotom, pa je on otvarao Bibliju i čitao, pa tumačio, pa su se razgovarali. Znam da je nama deci jedino bilo zabranjeno da pravimo buku subotom u to doba, da ne ometamo. Boljih ljudi i boljih komšija od Ilijinih ne znam i ne mogu da se setim. Osim možda Vovinih...

Kod Vove sam terala bajs da mi zakrpi gumu, a to je išlo standardnim postupkom sa obaveznim lavorom. I nikada me nije odbio, iako je on bio veliki momak, a ja sitno dete. Njegova majka mi je istom prilikom u ruke gurala tanjir sa kolačima, pa sam to nosila babi, jer je i baba kad bi pravila nešto slala po komšiluku. Kao i sve druge žene u ulici, a bila je posle Vovine majke jedna mađarica, pa rusinka, onda preko puta još jedni subotari, pa tamo dalje pentakostalci.
Bilo nas je u toj vojvođanskoj ulici svih mogućih hrišćanskih konfesija i to u ono doba za koje su tvrdili da je religija nešto iz zaostalih vremena.
Ljudi su bili čistiji u glavi, moralniji, bolji.
I njihove veroispovesti su bile takve.

I mešani brakovi su bili standard, pa se slavilo sve redom, i ovo i ono religiozno, i ovo i ono državno.
Uvek uz kolače.
Pošto je uvek neka žena u ulici mesila nešto i delila nešto. No nebitno.

Dakle, u Srbiji ima više sekti (ako to neko do sada nije znao).
Čak se i naša zvanična crkva na nekim mestima tretira kao sekta.
Čak i mi ta druga mesta tretiramo kao sekte.

E sad, sekte mogu da budu i ne hrišćanske, pa da se drugde u svetu tretiraju kao velike zvanične religije (napr. budizam, hinduizam), a mogu da budu i hrišćanske.
Pa su kod nas napr. slabije zastupljeni protestanti, te se tretiraju kao verska zajednica tojest u narodu poznatije kao sekta.

I koga boli briga za to? 

Možda zvaničnu crkvu?
Zato što joj ovi najnoviji ziloti sasvim lepo drpaju vernike. Ali zašto bi se država uzbuđivala oko toga kada zvanično sa crkvom poodavno nije u sprezi? To nije državni problem, to je rezultat višedecenijskih brljotina ljudi koji vode SPC i čiji najbolji sveštenici bivaju rasejani po svetu u misionarskim službama, da slučajno ne nagrde "harmoniju" koja vlada u matici.
Ako imaš mladog sveštenika koji je inteligentan, obrazovan, savršeno govori 7 jezika, pošten je, gori u veri, toliko je čist da leči bolesne, vaskrsava mrtve i hemijski čisti vodu samo molitvom - a ti ga onda najbolje pošalji u Papua Novu Gvineju da tamo širi srpsko pravoslavlje pošto su ovde svi problemi poodavno rešeni. A ovde zadrži popove bajkere, one sa motkama i lopatama, pedofile i ostale. 

Pa se posle čudom čudi što ti vernici prelaze u zilote.

E da, da ne zaboravim. Pročitala sam i onaj deo vezan za zilotskog starešinu Akakija, onaj sitan detalj da je bio skinhed u mladosti.
Pa da razjasnimo i to... Svaki, skoro svaki naš sveštenik trenutno mlađi od 45 godina je u mladosti bio skinhed. To je prosto bila moda tog trenutka i sećam se da su se čak kao studenti Bogoslovije i okupljali uveče u dvorištu Drinke. Jednom ih je iznenadila poliijska racija te su morali zabezeknutim pandurima da otpevaju kompletnu liturgiju kako bi dokazali da su budući popovi, jer lične karte i indekse noću nisu nosili.
Jedan od tih skinhedova bio je moja posmatračka meta par godina kao potencijalni kum mog mladunčeta.
Zašto? Pojma nemam, moguće je da sam u njemu nanjušila snagu i shvatila da bi on najbolje stao pred Boga uz moje dete.
Ali i ta opcija je odavno otpala, a mene ne bi ič čudilo da je taj lik baš isti ovaj Akakije.

Toliko o verskom delu.
Ali avaj sektašenje ne zabrinjava našu demokratsku javost toliko koliko taj militantni stil.

Dečija vojna obuka? Ako nije problem negovati demokratske vrednosti (gde je potrebno pristojno se ophoditi prema muškarcima obučenim u perje, haljine i štikle, i učiti decu da je to sasvim normalno i lepo u jednom modernom društvu) zašto bi bio problem učiti decu da se pristojno ophode i ka militantnim vrednostima?
Spektar je pun.
Klatno ima dva kraja, isto kao i batina.

Da li sam za ovo? Delimično nisam. Ima užasno dosadnih delova (skoro isto kao i na okruglim stolovima nevladinih organizacija. Kažem skoro isto pošto većih davitelja od njih stvarno nema.)
I ja sam ženka. Suknju nosim kad igram ili šetam, ne kada radim sklekove i čučnjeve.
A delimično jesam - hoću i ja na onu sajlu i da visim preko potoka.
Ništa nije crno/belo.
I sve je rezultat prethodnih dela.

Pustila sam snimak i mladunčetu koje je venulo na nekim delovima.
Iako draga ume daleko bolje i profesionalnije da otpeva celu liturgiju (i sve ove kosovske pesme pride) ipak joj je bilo dosadno.
Ja ne umem da otpevam liturgiju (a ono ne komplet celu), ali umem bolje da odigram kolo. I ne bih snimala onako traljav pokušaj.

Sa treće strane, zajedničkim gledanjem istog tog snimka u delu gde je molitva sa sve klanjanjem do zemlje, zaključile smo da ovo jako liči na muslimanski deo, što nije loše. Ne zbog muslimanskog dela, nego što bukvalno rade jogu, razdrmavaju se u toku molitve. I to je ok.

I onda, na kraju krajeva, setim se da me je to moje mladunče skoro baš pitalo zašto u Bibliji piše da će svi redom da se okome na onog ko krene stazom Hrista, a ja sam odmahnula glavom i odgovorila joj da je težak život nas jeretika, ali da nema boljeg puta.
Kada hodaš samo sa Bogom.

Svako neka radi ono što misli da je ispravno.
I nemam pravo da bacim kamen, niti vadim trun iz oka brata mojega.
Pa makar bio u LGBT zajednici ili u militantnim zilotima.