Tart pita od jabuka

Tart od jabuke pamet da stane koliko je dobar i lagan za pravljenje.

Prvo sam naučila da pravim testo za tart ili pitu po američkom receptu, što je daleko lakše i brže od onog mog standardnog. (I ovo je prekopirano iz ranijeg posta o tome kako se pravi klasični tart od bundeve).

Jako je lako. Uzme se šolja i po brašna, pola kašičice soli i pola šolje putera. Uz to ide pola čaše hladne vode, ali baš hladne i baš 100 ml. Puter se rasturi u što sitnije komadiće, uspe se pola od vode, pa se mesi, a zatim dodaje još po malo u toku daljeg mešenja  u činiji. Ali se generalno ide na to da se druga polovina vode ne iskoristi skroz.
Umešeno testo se oblikuje u kuglu, umota u providnu foliju i stavi u frižider na minimum pola sata.

I kada je prošlo pola sata, izvadila sam testo iz frižidera i umesto da ga razvučem oklagijom, pa prebacim na tart (mrzelo me, a i činilo mi se komplikovano, samo sam (na puterom namazan i pobrašnjavljen) stavila kuglu testa na sredinu i razvukla ga preko kalupa za tart (standardni reckavi kalup za tart, ne znam koji je prečnik, ali je onaj najuobičajeniji). I eto ga.

U međuvremenu sam napravila punjenje od jabuka. Uzela sam pet srednjih običnih jabuka koje sam imala u kući, oljuštila i isekla na veće komade. Preko toga sam iscedila sok jednog celog limuna i ostavila sa strane.
Zatim sam uzela veću krišku putera, recimo oko 50gr, stavila na tiganj i preko toga sipala celu malu kesicu cimeta, i po kašičicu muskatnog oraščića i đumbira i rastopila. Kako je počelo da krčka ubacila sam jabuke i krčkala na samo malo slabijoj vatri da ne bi zagorelo uz povremeno mešanje. To je trajalo par minuta, a zatim sam usula recimo par kašika šećera.
Radi se odokativno zbog slatkoće samih jabuka.
A kada je posle par minuta krčkanja i povremenog mešanja sve lepo omekšalo, a dete je stiglo iz sobe sa konstatacijom da stan miriše na onaj Glejd miris mešavine kolača, na šta joj je rečeno da je tehnološki deformisana i da u mojoj kući veštački mirisi mešavine kolača neće ući, ali da će se prirodnih namirisati, fil je bio gotov.

I onda se preruči u pleh sa testom (ovde je bio onaj latičasti), stavi u rernu prvo par minuta na 220C, pa se smanji na 180C i sve vreme odbija gladno dete od rerne rečima da nije pečeno. E kada je pečeno, a to je za nekih do pola sata, jer stvarno ide brzo - izgleda ovako.

I onda još zadržati dete podalje od tanjira dok ne fotografišem. I šta da kažem posle te prve pite od jabuka, sledeće dve sam napravila u istoj sedmici. Uželelo se dete jabuka.

I tog dana na meniju za ručak su bile šparoge, zlatne (kao nisu obične, nego imaju malo jači ukus) pečurke i pečeni batat, kao malo egzotike i bilo je fenomenalno.

E da, ovo mi je bilo za nauk, pošto je u pitanju bilo drugo pravljenje testa za tart. Te sam, sada iskusna, napravila nekoliko tih kugli od testa za tart, spljeskala ih kao debele palačinke i stavila u najlon kesice.
A onda fino u zamrzivač.

Kad god je nekom u kući palo na pamet da bih mogla eto ponovo da napravimo ono... sledećeg jutra bih samo izvadila kesicu da se odledi i do podne je sve bilo spremno za punjenje.
Ali mi je usput došlo i da ovaj recept može fenomenalno dobro da ispadne sa dunjama, pa neka to ostane za sledeći put.

Moj život tamo

Treba da idem na zapadnu obalu uskoro zbog posla.
I kažem njoj onako bezveze da možda nije loše da pređemo tamo da živimo, pošto se očekuju haosi ovde i nekako joj ne prija da hoda u pokrivena i uz hidžabu, i u stalnom strahu da je neko ne napadne na ulici.

Ali se setim i stanem.

Tamo me čeka neko bitan.
Neko ko me čeka već sedam godina.
Neko ko je zabacio udicu i sada samo kontroliše i zateže kanap.

Da, muž će mi biti beo i poznat, ali ovaj što me čeka...
To je druga priča.

I u sred noći kada me probudi čegrtanje repa zvečarke i osvrnem se u mraku, mogu da se zakunem da vidim njegove oči.
I osmeh.

Lakota.
On pripada Lakotama.

I vezani smo hiljadama godina, učimo, čekamo se po životima.
Satiremo vreme i prostor.

Namota kanap, pa malo popusti.
Ali zna da ćemo se videti.

A znam i ja.
Uskoro.

Poklonu se u kesicu ne gleda

-Poklon? Za mene!?... A šta je unutra?
-Nešto što ti je potrebno već godinama, a nikako da dobaviš sama, odgovara ona filozofski.
-Znam!... Kupila si mi muža! Samo... kako si uspela da ga spakuješ u ovako malu kesicu?
-Ima da se nađu ti instant modeli. Pa kao sipaš ga u vruću vodu, promešaš i eto.
-A sigurno si mi kupila nekog mladog, razbacanog, što se slika u kupatilu sa peškirom oko kukova, sriče poruke i potpuno je neplodan.
-Kako neplodan?
-Drži smart phone u gaćama i eto sigurnog seksa.
-Jok, ja sam, samo za tebe, uzela model "otac porodice".
-Pa da ide okolo i kuka gde mu je druga čarapa iz fioke, da me saleće sa finansijskim bilansima i da počnem da kuvam hranu u kazanima pošto on nikad nije na dijeti?
-E baš taj model.

Baš lepo. Ali nekako... sve me stra kad prođem pored kesice. Kako li mu je unutra? Da se ne smrzava noću, možda je i gladan... Prosto ne mogu da izdržim još dve nedelje.

Tart pita od bundeve

Standardna američka pita od bundeve, ili tart od bundeve kako to ide ovde kod nas u Evropi, se pravi mega giga lako i baš me čudo što na našem Internetu nema više ovih recepata i boljih slika, pošto sam imala problem sa kamerom, ali nisam intervenisala filterima ili bilo čim.
Ovako je izgledala, a ukus joj je bio još bolji.



Standardni problem koji se javlja u ovom receptu je što se mahom koristi slatko kondenzovano mleko i pire od bundeve iz konzerve. Prvu stvar ne donesoh od Kineza, jer kondenzovano mleko je kod njih odlično, a jeftino, a druga stvar kod nas ne postoji. Nisam čak imala ni pavlaku za kuvanje, ali to me nije dalo pokolebati.

Prvo sam naučila da pravim testo za tart ili pitu po američkom receptu, što je daleko lakše i brže od onog mog standardnog.

Jako je lako. Uzme se šolja i po brašna, pola kašičice soli i pola šolje putera. Uz to ide pola čaše hladne vode, ali baš hladne i baš 100 ml. Puter se rasturi u što sitnije komadiće, uspe se pola od vode, pa se mesi, a zatim dodaje još po malo u toku daljeg mešenja  u činiji. Ali se generalno ide na to da se druga polovina vode ne iskoristi skroz.
Umešeno testo se oblikuje u kuglu, umota u providnu foliju i stavi u frižider na minimum pola sata.

Taman se u to doba klasično ispekla i ohladila bundeva.
Viđala sam preporuke za ovaj ili onaj tip bundeve, ali ova se zadesila u kući i sa tom je rađeno. Uzela sam tri ili četiri ovakva komada, skinula im donju koru i to je sve.

Zatim sam u činiji za mućenje prvo stavila kašiku i po cimeta, pola kašike muskatnog oraha (indijsko orašče), toliko đumbira u prahu, i da li beše anisa, više se ni ne sećam, na vrh kašičice soli. I jednu kesicu vanilin šećera, jer mi bi žao da upropastim štapić prave vanile ako stvari krenu nizbrdo.

E u to sada ide bundeva, pa se to dobro izgnječi i promeša.

Sada se doda 3 jajeta i par kašika šećera. Treba da bude malo slađe nego što je uobičajeno, ali onda ta mera šećera zavisi od slatkoće same bundeve.

I na kraju oko šolja, do šolja i po mleka. I ovo zavisi od bundeve koliko je suva ili vlažna, tako da sve mere moraju da idu odokativno.

Tada je taman prošlo pola sata, te sam izvadila testo iz frižidera i umesto da ga razvučem oklagijom, pa prebacim na tart (mrzelo me, a i činilo mi se komplikovano, samo sam (na puterom namazan i pobrašnjavljen) stavila kuglu testa na sredinu i razvukla ga preko kalupa za tart (standardni reckavi kalup za tart, ne znam koji je prečnik, ali je onaj najuobičajeniji). I eto ga.

Sipala sam smesu da bude ujednačena i ubacila u rernu.

Po receptu je trebalo da prvih desetak minuta ide na 220C, pa posle toga sat vremena na 180C. Međutim, sećajući se kako sam prošla u pokušaju da napravim kadaif kontrolisala sam proces i jedno manje od pola sata sve je bilo pečeno unutra, sa hrskavom bočnom koricom. Čak je počelo da gori, što se i vidi, kao i tragovi bockanja viljuškom.

I na kraju ispalo je ooooodlično. Možda stvarno fali pomalo ulupane slatke pavlake sa strane, ali planulo je i ovako. I definitivo više nije bauk za mene. Spremaće se još, duga je zima.

Grizem svoj san

Jutros posle naravno filijale Savski venac gde sam odnela uplatnice, pa pitala za dedu, pa ovo, pa ono... upadoh i u knjižaru da pitam da li imaju one plastične, da izvinete gaće, za u registrator.
I sada sedim već sat vremena i odvajam spise za glavnu arhivu.

Ono, osnivački akti, pa PIO, pa ugovori sa bankom, za poresko, plaćeni porezi za ovu godinu...

Odvajam deo za grafički dizajn, pa šta treba uraditi u lokalu, pa kako ću da prevežem Urketa odozgore, jer struja..., a on je ionako krenuo ozbiljno na free climbing.
A pošto je odavno prošao sve testove za ronioca i spasioca biće mi neophodan i kada mi iz Vodovoda puste vodu, jer nisam sigurna u ventile u lokalu.

Prošle nedelje Mili i ja u Starom dvoru, potpisivanje ugovora

Rekao je da je ovo početak. Da, znam da jeste.

I rekao je da od ljudi kao što smo mi zavisi država. I to sam znala.
Ali država me je ispalila na jednoj strani, a pomogla mi na drugoj.
I smestila me u pat poziciju.
I ponovo moram da se borim.

Ali nemam drugu opciju.
A Mili to vrlo dobro zna.

I ona je bila sa nama. Od proleća se znamo, družimo, pomažemo.
I još nekoliko ljudi koji grizu za svoj san.

Par mojih baba su bile dvorske dame, pa hajd kao i ja da stanem tu gde su i one prolazile.
Par deda su radili odgovorne poslove, često tajne za njegovo veličanstvo, ali i za državu.
Meni je bitno da sam počela da uredno isplaćujem porez i da planiram dalje.

I celo leto trčim po ulicama, po agencijama. U sred paklenih julskih vrućina ja sam tiptop sređena i pre no što uđem u Regionalnu pozdravim onog crvenog papagaja okačenog ispred kafića pored Kneza. Upamtio me je tokom leta.
I posle Razvojna i svađa i haos.
Pa Direkcija i pružena ruka.
I nikad kraja.

Sanjam svoj san, ispunjavam svoj san.
I preskačem prepreke, zaobilazim ih, nalazim rešenja.
Šibam po Fejsu, po Instagramu, pravim blog, pa uvozim najbolji templejt za ovu godinu, pa ga preparkiravam za sitne pare i imam sajt.
Pa agencija u Severnoj Karolini, pa planiranje, pa izvoz, ulazi i izlazi, pa... Nikad kraja.

I sedim sat vremena slažem papire, sutra ponovo trčim, u banci maltene što samo još i ne spavam. Plaćam cenu, radim kao rob dok ne uspem da se oslobodim starog IT posla. A znam da ću uvek biti u tome, jer moj ceo marketing sedi na IT delu.

I ima tako u bajci da moraš da služiš neku gadnu babu, da oreš zemlju krvavo, da potkivaš jednoroge, da noću kradeš zlatne jabuke, a onda će baba da ti da krilatog konja, pa kad lipše magarac ogulićeš i gvozdene opanke, a i zlatne posle njih, pa onda...

I setim se da sam ja od onih žena koje u letnju noć vole da posle plesne večeri u prolazu samo ubace u kontejner upropašćene sandale, jer su tako najbolje provele svoj vek. I nastavim da trčim, da se ne sećam više gde su mi plesne, one za starndardne...

Ali...
Grizem svoj san.
I ništa više nije bitno.

Mentor

Moj mladi (i nepismeni) princ se vratio.
Jeste, u planu su razbijeni nosevi, one olovke što ih vukljam po borilačkim salama za brzo nameštanje hrskavice, a prediktujem i pocepane usne.

Ali treba da se vratim i tangu i završim i taj deo... pre posvećivanja parkuru i šipci.

Tako da, moj mali je opasan tralala, i moj mali je back.
Pa da počnemo.





P.S. Čitaš li ovo dragone skoro spomenuti, očekujemo te u zoni gornjeg Dorćola u jednoj sali.
Staro društvo se ponovo okuplja.

Lična stvar

Treba mi za oglasnu kampanju, pa da ne držim do besvesti otvoren prozor, neka ide ovde.
Ionako ga niko neće ni pogledati.
A valjalo bi.

Južni Mesečev čvor ili Ketu

On je stvarno jako dobar čovek, ali ono što najviše poštujem kod njega su konciznost i suština.
Bio mi je odličan učitelj za avašte, ali pošto je Ketu ogromna misterija i neverovatan izvor lupetanja i blamiranja gomile astrologa, eto male i valjane lekcije o ovoj proračunskoj tački na nebu.

Eh ah

I kad nije bilo fer, valjalo je.

Prođoh Levač, prođoh Šumadiju...

...da napravim firmu DOO.

Pa da radimo.
Vreme je.

U busu

Deda, ja i ona.
I ona pita šta ćemo.
Kako šta ćemo?
Krećemo se ka Kruševcu.
To je sasvim dovoljno.

Za  ludenje.
Za šizenje.

Vladarka mračnih ulica i zvezda na hirurgiji

Dag Markaida je tamo godinama ranije pričao da u životu nije video ulični ubod ili posekotinu od balisanga, ali se zato sit nagledao vežbačkih posekotina i isečenih prstiju na Urgentnoj.
I zato ga pitam, on to bolje zna, ko je dežuran i nadležan, i da li da isečene prste stavim u najlon kesicu, pa tako donesem.
Ili možda on ima bolju ideju?

Nemoj da se smeješ vajni moj doktore, jer... prvo mi zapinje polugica za otvaranje, drška je prevelika za moju šaku, a i šrafovi još uvek nisu razglavljeni, pa se zaustavlja sečivo u toku otvaranja. Ne teče kako treba.

Ja sam, što bi rekla braća "nesreća koja jedva čeka da se desi".

Zarad lurkovanja

Pošto si već rekao da to radiš.

Neke dve klinke su radile foto sešn, nešto valjda za fešn blog, šta li. Raspakivale se, fotografisale, redom. Na najglupljem mogućem mestu u parku, i to dva sata pošto Sunca više nije bilo, a svetlo se pretvorilo u katastrofu.
Ali ti si to oduvek bolje znao od mene.

Pa kao ajd kad one to rade, da ovekovečim majicu kupljenu za spektakularnih 100 dinara.
Ali sa valjanom porukom.

Smejale smo se sinoć kada sam se setila da je ona Burberi radnja na Terazijama zatvorena. Tamo gde su mi ismejali dete jednom davno, a izbezumili se od mene kada sam pod punom ratnom opremom ušla da pitam za neki njihov limitirani parfem.
Kaže mi da je sada na tom mestu neki second hand šop, ali kao skuplji.
Kao skuplji.
Nadam se samo da ista žena koja joj se tada nasmejala radi u tom skupljem. Za nauk.

U šumi je situacija redovna. Snimila sam parče za Ljubinku serijal, crkla memorija i onda trening.
I u ozbiljnom pokušaju letećeg Brus Lija, šljusnuh na levi kuk, pa celom dužinom.

I posle je bilo veselo.
Tek će da mi bude veselo, ali sam spremna.

Koliko dana

Zimus mi je rekla da će se pojaviti neko iz prošlosti.
-Samo ga otkači, nebitan je, rekla je uvereno.

Pa je onda bistrila i bistrila karte i karte, pasulje, creva od ovce, položaj oblaka, talog od kakaoa (ne pijem kafu) i sve redom.

-Znaš, tebi stoji udaja u ovoj solarnoj.
-Ma daj, odmahnula sam glavom.
-Ne, stvarno. 'Ajd se ti udaj, pa ću za tobom i ja.
-Gledaj bre za pare.
-Ma, biće para, taj tvoj je bogat. Samo stvarno otkači ovog iz prošlosti.
-Moje pare gledaj bre, ostalo me ne zanima.

I tako, meseci su protrčali u jurnjavi za parama i sa parama, sa džumbusom, pored bolnica, zbog bolnica.
I sklapam marketinšku priču za glavni sajt i udrveneh se lupajući pečate po bankama i državnim sektorima.
I taman da li da se vratim na neka mesta i odigram još malo... dok još ima vremena, dok ne krenu pošiljke, dok...
I čovek iz prošlosti.

U trenutku dilema da odem tamo i da ga oteram. Ta sala to je moja teritorija i ne dozvoljavam... A onda, stvarno je nebitan. Stvarno je jadan.
I idem dalje.

U mojoj kući sluša se post-pank i kanda su se vratile i devedesete, po zvuku bih rekla.
Ona raste, ona se sprema za fakultet. Ja lupam pečate i pravim startegiju.
Sve ostalo je nebitno.

Leto je definitivno završeno

I sledećeg ponedeljka Džoni i ja se rastajemo po drugi put.

Leti smo zajedno.
Leti on mene čeka po određenim delovima grada, a onda učimo zajedno, vraćamo se zajedno i smejemo se zajedno.
Leti je moj.

Sve te rane večeri ponedeljcima na Gundulićevom vencu i pored Stare Hercegovine, sve te rane večeri kada se zavučemo iza perionice automobila, pa još iza, sve do našeg Gnezda.
I uvek igramo brže i uvek nerviramo Miloša, i večito se koškamo, domunđavamo i zasmejavamo.

Džoni je valjan momak, šteta što je toliko mlad.

A onda se setim one bakice što je odavno prebacila 120 takvih leta i njene tajne dugovečnosti - puno čokolade i mladih momaka.

E vaistinu, mislim se ja, dok trčim ka njemu kroz Vojvode Dobrnjca, dok trčim ka njemu preko Bulevara, preko mosta, preko celog grada.
Ali, leto je završeno i možda sledeći put...

Nove biljke i naravno nakit

Presadila sam čuvarkuću i nanu u nove saksije i taj deo je bio sređen uz naznaku da mi se u kuću ne dovlači ništa više, ali avaj.
E da, stiglo je i novo prstenje, istina jedno tri broja veće.
Ali nema veze, jer neće da se baci.

Pametne žene uvek investiraju u kvalitetan nakit.

A onda je gospojica prošla pored sajma cveća i konspirativno dostavila dve nove biljčice. Kao "vidi kako su slatke, pa zar bi imala srca...?" i onaj mačeće-kučeći pogled.

I šta ću, odoh po nove saksije.

A usput dobih i leptiriće.

Hvala Banjici što se godinama stara o mom stajlingu i dekorativnim aksesoarima.

Ionako je nebitno

Danima već mislim o tebi.
Da, ja sam ona što ti stalkuje profil na Linkdinu.
Gledam projekte koje radiš i tu smo, nekako se vrtimo u sličnim svetovima. Ja sam u kontentu i hemikalijama sa one strane, ti sa ove.
Poštujem, u stvari divim ti se. Nikada nisam videla čoveka koji je toliko savršen na svaki način.
I svake nedelje (dan za samopovređivanje u šumi) razmišljam kako bi trening izgledao da si ti tu i da...
I prekinem.

Danima već ponovo vrtim po glavi one događaje od pre dve godine.
Na tački gde je tada stajao Mars i pokosio prvo mene, pa tebe, sada je Jupiter.
I onda Mesec, kad god protrči po nebu aktivira te tačke od tada, i ja sam ponovo izudarana i sa nožem koji mi viri zabijen u leđa.
I nije mi strašno.

Strašno mi je kada pomislim šta su tebi uradili, kako si ušao u kola i odvezao se poslednji put.
I kako se posle sve raspalo.

Pokušavaju da podignu sistem, ali očito da im ne ide. Najbolji čovek ih je ostavio.

Strašno mi je kada znam da su tebe povredili.
U tim trenucima samo se naježim.
I ne kontrolišem disanje.
Iako si me učio.


Videla sam se jednom sa Džonijem, Sirovinom i Banovim brdetom. Džoni me gotivi, makar jeste. Sirovina je tek posle skapirao da umem normalno i da razgovaram, pošto smo bili na Džonijevom rođendanu, ja u štiklama, sve damski.
Naravno da umem, kada mi u tom trenutku nije mrvio kosti.
Shvatili su i da od mene neće izvući te informacije, šta se tačno desilo u toj noći, pa smo proveli veče kao malo društvo koje ima svoj interni rečnik i nešto suludo radi van svih tih gradskih faca koje vrte iste priče.

Ali sam se setila kako ulaziš u kola posle mog odlaska i kako se voziš kući.
I kako više nemaš prijatelje i kako posle... Kako ti se posle zarušava sve ostalo.
Gledala sam tranzite, znaš da sam veštica.

Sada radiš projekte i nemaš više ništa. Ništa osim posla.
Ja... pokušavam da iz ničega stvorim nešto i mislim o tebi.
A ne bi trebalo.

Da, viđala sam i Urketa.
To je bila priča, ma španska serija koju su momentalno izmislili.
To da smo Urke i ja u šemi.

Fantazirali su naširoko o našim noćima, dok smo mi prebrojavali metke i kalauze, kanape i korake za ples.
Donela sam mu sreću, tako mi je rekao.
Ali sebi nisam.
Nož mi još uvek viri iz leđa.

Urke i ja se volimo. Znaš da smo dve prevejane lopurde, bednici, elastični jer smo naterani da budemo elastični, slobodno-formirajući.
Nismo bili u šemi, nikada. Volimo se odano, lopovski, ali nikada se ništa nije desilo...

Posle onih dana.

Razmišljam kako ti razmišljaš. I teško mi je zbog tebe.
I polomila bih ih sve samo zbog tebe.
I neću im oprostiti zbog tebe.

U tim vetrovitim noćima kada se vraćam sa raznih strana, znam u kom pravcu ide tvoj automobil i kako unutra...

Neću im oprostiti.
Neka ide na moju dušu.

U trenucima predaha

Kada me nema po državnim službama, bankama i kada ne teglim pečate uz sebe, tada sedimo, samo dišemo i jedemo nešto fino.

E da, uspela sam i da napravim svoju prvu pravu tortu. Dobro nije prva, jednu u tom stilu sam pokušala da iskombinujem još pre više od deset godina, ali nije uspela. E ova jeste.

Prave beze kore sa orasima, pa jedan standardni ganaš fil, pa preko njega pravi vanil fil od mleka i jaja. Neću više da čujem za one sirotinjske budalaštine sa mrvljenim keksom i pudingom od vanile. Trebalo mi je tačno dva i po sata da od nule počnem ovu tortu i da je komplet završim. 

I to je bilo valjano utrošeno vreme.

Koga specijalno zanima u pitanju je Greta torta (istočno-evropska verzija, pošto je zapadna sasvim drugačija) i to pokupljena sa bloga Kuhinja zaposlene žene. Pridržavala sam se strogo njenog stila, jer ima milion varijacija, ali sam apsolutno ubeđena da je pogrešila kod mleka. Umesto 50ml trebalo bi da ide 500ml, i to me je koštalo količine fila, ali je bio jak vola da ubije.

Dakle, ova torta se konzumirala u malim količinama.

Ali je vredela svakog zalogaja.

Shankara

A onda je pogledala novac u svojoj ruci.

Poznavala je novac starih bogataša, dostojanstven kao da je neka vrsta porodične svetinje, a dobro je poznavala i bahati novac novopečenih bogataša i skorojevića koji su poslednjih godina preplavili grad. Međutim, u njenim je napuderisanim grudima kucalo srce ankmorpoške trgovkinje koja zna da je najbolji novac onaj koji drži u ruci ona, a ne neko drugi. Najbolji novac je moj, a ne tvoj.

Osim toga, bila je preveliki snob da bi olako pomešala nevaspitanje i neposrednost. Baš kao što najveći bogataši nikada nisu ludi nego ekscentrični, tako da nikada nisu ni neotesani, već samo otvoreni i neposredni.

Teri Pračet
Maskarada

I to je zapravo to. Šankara, to sam u stvari ja.

Cukoto - italijanski kolač od piškota i sira

U videu ispod možete pogledati kako najomiljeniji kuvar u mojoj kući priprema tradicionalni cukoto kolač i to od panetone tipa hleba (kod nas je to milhbrot ili komisbrot, komisprot, već kako je uobičajeno da se naziva u vašem kraju.)
Postoji još jedan njegov video gde ovaj isti cukoto priprema sa piškotama, pa sam se pridržavala tog detalja, a sve ostalo je isto.




Pošto sam htela da napravim veeeeliki kolač, jer mi je ovo njegovo nekako izgledalo malo uzela sam duple mere od svega. 140gr kandiranog voća, 140gr listića badema, malo više od  toga crne čokolade i bogami se nakupovah piškota, ali je 600gr bilo sasvim dovoljno za veliki kalup.
Umesto rizikovanja sa potragom za maskarpone ili rikota sirom, ili švapskim, ali neslanim, setila sam se da kupim oko 2kg kisele pavlake, one najmasnije, i uopšte nisam promašila ideju.

Kalup za tortu, onaj najveći (mislim da ima 36 ili 32cm više se ni ne sećam), obložila sam lepljivom folijom sa svih strana.

Ovo ispod je bazično sve što je potrebno uz šećer, piškote i alkohol.

Ovde su 3 kantice pavlake od po 700gr i to sam podelila u dve velike činije. U jednu je išlo 70gr kristal šećera, 140gr kandiranog voća, 140gr listića badema i čokolada isečena na kockice.
U drugu ide 70gr kristal šećera i valjda beše 2 kašike kakao praha. Proverite sa Đenarom iznad, pa duplirajte meru ako pravite ovako veliko.
Masa u svakoj činiji se dobro umeša i gotovo.

Imala sam moj alkohol koji sam letos napravila tako što sam teglu do vrha napunila trešnjama (da vidim kako će da ispadne) i sa jedno desetak klinčića ili karanfilića. Preko toga je do vrha išla vodka i 6 nedelja kasnije dobih pola tegle jako kvalitetnog i aromatičnog alkohola. Razredila sam to sa malo vode i na kratko potapala svaku piškotu.

Morate jako brzo, inače će se raspasti.
Kalup se oblaže sa svih strana piškotama i slobodno ih zgurajte kako god.

Prvi fil sa kandiranim voćem je usut i izravnan.

Pa sada ponovo ide red natopljenih piškota.

Pa fil sa kakao prahom, pa poslednji red piškota.

I ovako to izgleda. Malo je istrčalo van kalupa, ali nema veze. Tako i treba.

Sada se dobro zamota u lepljivu plastičnu foliju i mora obavezno da odstoji 24h u frižideru sa nečim teškim na njemu.
Sve u svemu bilo mi je potrebno pola sata da "sklopim" ceo cukoto i ceo dan kasnije da se usrdno molim da se ne raspadne u toku vađenja.

U frižideru je bilo na najnižoj polici sa sve tanjirem punim sira, jer je to bilo najteža i najsigurnija stvar da ide odozgo.
Otkrila sam ovaj deo, stavila na tacnu za serviranje (stvarno je ogromno), počela da se molim i okrenula sve naopako.
Skinula kalup od torte i pogledala...

Pažljivo sam podigla foliju i evo...

Zatim sam sve posula kakao prahom i ukrasila sitno iseckanim mangom (nisam imala korice pomorandže).

I ukus je stvarno fenomenalan. Kakao spolja mu daje tu dozu gorčine, alkoholna aroma preseca filove od sira (pavlake), a filovi se fantastično nadopunjuju.

U pitanju je onaj pravi tradicionalni, lagan, a bogat ukusom kolač. I ovo se u mojoj kući traži ponovo.