Knjiga promena

Even if I am in love with you
All this to say, what's it to you?
Observe the blood, the rose tattoo
Of the fingerprints on me from you

Više se ni ne sećam kada sam to čula prvi put. Ali sećam se da sam sedela na zavučenim stepenicama u mom kraju negde u sumrak, tamo gde niko ne može da me vidi i zevala u prolaznike. To mi se vrtelo po glavi. Bila sam klinka, a pesmu nisam zaboravila.
I onda bezveze, ona se javila posle samo sto godina i počela da me nagovara da idemo da gledamo tangerose.
Tango je savršena igra, bila je ubedljiva. Ti ne možeš da se pomeraš onako kako ti hoćeš. Čekaš da ti muškarac pokaže put. A pazi, on može da te šeta kako mu se prohte...

Nastavila je da priča, ali ja sam samo držala slušalicu i zatvorila oči.
Tamo u daljini još uvek se čula rafalna paljba. Činilo se da se bitka udaljava, ali i dalje sam ležala u rovu. Mrtva umorna, i prljava, i sa svega tri granate pri sebi.

Ne mogu, ne smem i neću.


Other evidence has shown
That you and I are still alone
We skirt around the danger zone
And don't talk about it later

Eh, moj dragi mladi brate Petre Egidije, bitka još nije gotova. Ali… kada pogledam unazad, a znaš da to ne sme da se radi, i nije bilo tako loše. Mlatila sam se sa par demona, primenila borbene stilove ‘ko izdrži duže’, ‘ ‘ladna k’o špricer’ i ‘ja sam samo tvoje ogledalo’ i… uspela sam.


Marlene watches from the wall
Her mocking smile says it all
As the records the rise and fall
Of every soldier passing

But the only soldier now is me
I'm fighting things I cannot see
I think it's called my destiny
That I am changing

Tada kada si se ti pojavio u mom životu, da uneseš novo, da doneseš promenu, tek tada sam počela da shvatam da čovek nije ostrvo, da nije dobro da je sam, da autizam vodi u… U šta?
U ništa.
Veliko bezoblično yin.

Marlene on the wall

I tada sam se opet setila tih stihova.

I walk to your house in the afternoon
By the butcher's shop with the sawdust strewn
"Don't give away the goods too soon"
Is what she might have told me

I kako sam mahala Indrinim lukom i strelom, i Njegovim trozupcem, i Višnuovim dorjeom i svekolikim mačevima i glupostima, vodila oklopljene slonove, čitala karte, raspoređivala trupe. Čekala pogodan čas.
Yin stil borbe – ženski.
Pustiš ih da priđu, da se opuste, da misle da su pobedili, gledaš gde su im slabe tačke, i tras, samo ih zvekneš onda kada se najmanje nadaju.
Ali im ostaviš uzak put da se u časti povuku sa terena.

Drag mi je bio stil pijanog majmuna, a sve to ide iz Wing Čunga, ali znam, i mrzim to, i počeću stil zmaja, Lama škole.
Snebivljiva aždaja.

Ali sve to tako zamara… Sve te discipline, vežbe, molitve.


And I tried so hard to resist
When you held me in your handsome fist
And reminded me of the night we kissed
And of why I should be leaving

Tamo negde, nekad i davno, u dijagramu 24 planine otvorio se heksagram Kun. Yang energija počinje da se sabira.
Donje značenje – planina.
Gornje značenje – grom.

I stvarno zašto bih i otišla?

Marlene watches from the wall
Her mocking smile says it all
As the records the rise and fall
Of every man who's been here

But the only one here now is me
I'm fighting things I cannot see
I think it's called my destiny
That I am changing

Nema ničeg u pobedama, dragi moj mladi brate. Ničeg više za mene.
Sada se sabira yang energija, a iznad planine je grom.
To sam mislila ono veče kada se automobil zaustavio ispred mene i vrata se otvorila.
Bilo je vreme da naučim tango.


Marlene on the wall



A to mi se vrtelo po glavi…
Objavio yzse u 31. decembar 2008 21:11:57 | 3 komentara

od kad ovu pesmu nisam cuo...ne znam iz koje godine, ne znam ko peva...ali dobra je pesma...
Objavio mr zuko u 1. januar 2009 10:02:30

Suzanne Vega - Marlene on the wall 1985... kao da je juče bilo...
Objavio yzse u 1. januar 2009 11:27:10

Počni igrati WOW.
World Of Warcraft.
:D
Objavio bystander (Neregistrovan) u 9. januar 2009 6:00:05

Jeretički tranziti (2004) - 2

Bio je vrlo ozbiljan kada mi je rekao da se spremim i ponesem hranu za par dana.
Hrana je istina i potrošena posle tih par dana, ali mi smo išli dalje. Usput smo se snalazili tražeći biljke.
Soko ovog puta nije nosio ništa. Da li zbog Braga ili nečeg drugog, tek samo nas je nadletao i retko bi se spustio na kratko… Mi smo samo hodali.
Jedne noći, bez zapaljene vatre i naslonjen na stenu, prekinuo je tišinu i počeo da priča.
Iznenadila sam se jer mi je boja njegovog glasa uvek bila smešna. A sada je zvučala čudno. Neko vreme posle, nisam više mogla da sedim. Legla sam malo dalje i gledala u noćno nebo. Kao da se vrtelo brže ili se meni vrtelo u glavi…
Izgleda da sam počela da lebdim. Njegov glas je bez prekida monotono ispunjavao sve.
Uspravila sam se, sada sam bila već visoko, ali sam munjevito poletela još više.

Ponavljao je ravnim glasom "Koledo, Koledo… Koledo, Koledo." Svaku misao je završavao tim. Molio se da uđemo u kolo Svaroga, da nas pusti na nebesku planinu.

Voden me je povukao… I udavio me.
Prvo me je upila zemlja, a zatim i koren drveta.
Uspinjala sam se pomešana sa životnim sokom, sve do grane. Kada se list otvorio i svetlo me obasjalo - isparila sam u vazduh.
Tu me je čekao Veles...



Koledo, koledo…, mogla sam da čujem u daljini.
I dalje se noćno nebo vrtelo.

Objavio yzse u 17. decembar 2008 14:53:48 | 4 komentara

Nema veze s tvojom temom, smo sam htjela reci da sam tek slucajno otkrila tvoj blog i da se radujem sto cu te citati i ovako. Pratila sam tvoje astro tekstove i odusevljava me tvoj pristup svemu, neobican a meni blizak.
Objavio voyageur u 31. decembar 2008 12:56:26

Luna Voyager...
Dobrodošla!
Slobodno se osećaj kao kod svoje kuće :)
Objavio yzse u 31. decembar 2008 18:47:48

To bas nisi morala da joj kazes, mozda bi ona isla negde veceras van kuce u provod ;)
Uzivajte veceras :)
Objavio Omu u 31. decembar 2008 19:14:45

Dvorski pjesniče, neću da čitam tužne stvari na tvom parčetu sajber neba!
I da znaš da je to naređenje! :)
Okreni lice od monitora i vidi ko ti je najbliži da ga zagrliš, molim te :)
A od sutra ozbiljno da radimo. Razvlačićemo svetlosne zrake od grada do grada, ok?
:)
Objavio yzse u 31. decembar 2008 20:31:02

Po sobama

Prvo sam ja njoj rekla da sam negde oko 3 noću odgledala ceo koncert Spajdersa.
U stvari, odslušala sam ga. Radila sam grafički u dnevnoj sobi, da ne probudim papagaja kod mene.
Onda je ona poludela.
Ceo veliki odmor je histerisala da nije u redu, da smo se lepo dogovorile kad kojoj nešto ide na televiziji da se odmah javlja, ne osvrćući se na vreme i roditelje, a pogotovo ne na njenu babu Radmilu.

Dobro, ok. Primila k znanju.
I zaboravila.

No, tri dana kasnije… U stvari tri noći kasnije zazvonio je telefon negde pred zoru. Uspela sam u jednom skoku da se dohvatim slušalice i samo da čujem – Eno ti onaj tvoj starac na 3. kanalu.
A onda mi se zamantalo pred očima.
Nadljudskim naporima stigla sam do televizora, pri čemu sam zakačila sva usputna vrata i jedan regal. Ah, lakat, rebro, manje više…
I bila je u pravu.

Koliko je prošlo?
Hiljade milijardi godina ili juče...
Slušam Van Morisona dok se napolju pokazuje zora.

I ne znam šta mi bi prošlu nedelju. Nisam čak ni našla tu originalnu verziju, al’ sam našla Pita.
Pit izgleda kao penzionisani izbacivač noćnog kluba (zatvorenog tipa) ili uspešno odbegli robijaš.
I ako Pitu nije bilo teško, pa što bi i meni?
On je malo izleteo iz registra, ali mi je zato ostavio prostora da se razmašem mojim glasom.
I odlično nam ide.
I ima nas još više…

Pit i ja prostiremo proleće u decembru mesecu.




Objavio yzse u 5. decembar 2008 17:18:36 | 3 komentara

Lako je Pitu kad ima tebe da rucno cvorujete i rucno taftujete pirotski prolecni cilim da ga tresnete na ovu jesenje raspekmezenu zimu...
Objavio Omu u 6. decembar 2008 14:00:35

Pit radi taftovanje, pošto ja još ne znam kako to izgleda... Važno da nam ide.

Ks,ks... ono što si rekao na onom blogu je bilo predivno. A rečenicu ću da ti zaštitim copyright-om, nisam zaboravila :)
Objavio yzse u 7. decembar 2008 18:45:48

A-skk-ks-ks, vide8 prozivku ;)
Sve ti ja znam :p
A copyright su izmislili gramzivi, lepota je svacije dobro. Prema tome, uzivaj :)
Objavio Omu u 7. decembar 2008 21:47:30

Magic is gone

Preksinoć je retardirani kreten uleteo u centar Točiderske zvezde i razvalio srednju (žensku) žirafu.
Juče su se poznavali tragovi guma u ostacima snega.
A prekoputa, tačno ispred Arhiva neko je od minimuma snega, ma praktično ni od čega podigao ozbiljnog sneška.
Od ničeg nešto i od nečeg ništa.

Gledam, žao mi žirafe.
Ne vezuj se. Ne vezuj se ni za ljude, a ne za gomilu gvožđa, ponavljam sebi dok prolazim.

Ali telefon zvoni. Pravim se da ga ne čujem, kao što se pravim već mesecima.
A jednom ću ipak morati da se javim.
I onda će krenuti nepovezana bujica reči, onih što znače i prebacivanje i molbu. Onih koji bi da me izazovu da reagujem. Ali ja baš to neću da uradim.
Nešto ovako...



Preksinoć je retardirani kreten razvalio žirafu.
A pre tri meseca je retardirani kreten zabio nož u moje srce.
Mislio je može mu se, kod mene je sve dozvoljeno.
Dodavaću mu energiju, zabavljaću ga... ali magija je prestala da teče. Prešao je granicu.
Nema više.

Začuđujuće, tri dana nisam mogla da dođem sebi, a onda me je prošlo.

-Super što ništa nije bilo sa njim, kaže Mili. – Zamisli tek da si se udala za njega?
-Ma daj, ti odmah najgrđe varijante.

Gledamo u žirafu.

-Pff, znaš... i ja sam se odljubila.
-E baš mi je žao. Mali je bio pravi picopevac.
-Ma, bio je debil... I dalje je debil, okreće se ona da ne gleda više.

Mrzim kada muškarac ima mozak i jezik kao neka ženturača.
Stvarno je dobro što ničeg nije ni bilo.

Sve u svemu... žao mi žirafe.

Objavio yzse u 27. novembar 2008 18:49:30 | 7 komentara

Dobre se stvari tope. Lepe mora neko da srusi.
Objavio Omu u 27. novembar 2008 19:11:01

I samog sebe uhvatim da mi bude žalije neke stvari nego nekih ljudi....
U svakom slučaju, zajebi tog tvog Marčela i ajd s ekipom na ovog paraćinskog, tj na liričke teroriste :)

Keep Ya Head Up!
Objavio treca_smena u 27. novembar 2008 19:12:35

pazi, možda je čovek po onoj mečavi samo izgubio kontrolu nad kolima. to se i meni desilo preksinoč, a uopšte nisam brzo vozio.

e da. kad si več pitala. jesam 72., ne znam šta je antiscij, nisam se muvao oko laboratorija za geomehaniku :) a poznajem neke speleologe, mada se time ne bavim.
Objavio vrabac u 27. novembar 2008 19:32:20

Ma pusti Omu...
Nego... je l' smem da ti ukradem jednu rečenicu? Gledam je već mesec dana i hoću da je iskoristim. Dosta ću je raubovati, ali moram. Obično ne zajmim po šoljicu nečeg, ali ovo je jače od mene.

O momci... pa otkud vi ovde? :)

Može Smeno, sve može samo da nije utakmica Rada :)

Vrabac, ja tebi ne mogu opisati koliko si mi poznat. A gde sam te viđala, ne znam. Odao si se po poziciji sporog tela. Trebalo bi da si 26,27 ili 28.II. u 6:30
A imamo tvoje Sunce i moje Sunce Pluton u antisciji. To se zove "ogledalo efekat", verovatno da to prepoznavanje ide iz toga.

Bilo mi je interesantno da gledam kako si noću postovao sa devojkom sa kojom imaš Sunca u "klinču", a Mesece u trigonu. Vidiš kako ste se "privukli". I odlično vam je išlo, mada ništa nisam razumela. Ali ionako ne treba da guram nos tamo gde mi nije mesto :)
Ali neću više o tome (konačno :) ).
Ako nekog više zanima neka ide kod Sanje na blog - http://astrologija.mojblog.rs/. Trebalo bi da joj ponovo proradi forum za mesec dana. Tamo sve piše.
Objavio yzse u 28. novembar 2008 11:42:11

27. u 06.25.
pa da znam, da je to sada lako provaliti na kompu uz pomoć samo par podataka. ne vidim i zašto bih krio.
a da si ispratila do kraja taj dijalog, videla bi da ja u stvari ne verujem baš nešto u astrologiju, nego samo sticajem okolnosti znam neke osnovne stvari :)
to veče sam se malo zezao, onako, bilo mi zanimljivo :)
Objavio vrabac u 28. novembar 2008 14:39:01

Pa zašto sada tako?
Izgledalo je vrlo lepo... i romantično :)
Uživaj u svakom momentu.
Objavio yzse u 28. novembar 2008 15:23:34

Trebalo bi da udarim pravo na zastitu intelektualne svojine, a sve zaboravljam. Stos e tice recenice, reci mi koja je, ili makar navedi da je moja, a da je tvoja modifikacija, eto :)

Jer, ko zna... jednog dana ce sve to mozda biti sliveno negde...
Objavio Omu u 28. novembar 2008 16:45:06

Žene i muškarci

Begovica se sprema u boj

Šta to drnda u garaži našoj,
šta to drnda prije rane zore?
Da l’ je bomba il’ su labudovi,
brusilica il’ kakvo oružje?
Nit je bomba, nit su labudovi,
nit brusilica, nit kakvo oružje.
Već abrihter našeg milog Mite.

Ustanuo naš beže Mita,
ustanuo prije rane zore.
Ustanuo, bezosećajna glava,
ustanuo, ne može da spava.
Abrihtuje od šest sati rano,
abrihtuje sve od zore bjele.
Abrihtuje, Turske glave skida.

Kad to začu srednja begovica,
kad to začu, kukala joj majka,
zalepi se za plafon od šoka,
zalepi se, pa pade na krevet.

A kad pade srednja begovica,
zakukala kano kukavica,
nemoj beže komšijski nam Mito,
nemoj beže subotom u zoru,
nemoj beže ako Boga znadeš.
Ako li se ne naspavam beže,
ako li se ne naspavam srednja,
to će meni podočnjaci pasti,
pasti pravo do koljena mojih.
Neću beže ličit niti na šta,
neću beže moći da se složim,
složim srednja dan da iskoristim.

Nastavila tužna begovica:
probudiš li djete moje malo,
probudiš li nevino čeljade,
tad se beže meni crno piše,
tad se piše sitna knjiga crna.
Nit ću beže odraditi tantru,
nit ću uspjet Či gong da izvedem.
Jer će mlada begovica moja,
jer će mlada, puna snage svoje,
počet meni po glavi da skače.

Avaj, beže, mili naš komšijo,
avaj, beže, imaš li ti duše?

Da l’ to beže sada naču,
da l’ to naču ili se učini,
tek prestade abrihtera napev.
Okrete se srednja begovica,
okrete se, nastavi da spava.

Ali sreća ne potraja dugo,
nema sreće na ovome svjetu.
Nema sreće sve je samo patnja.
I budizma malo da ubacim.

Tada uđe slavni deda Slavko,
uđe gromko u garažu našu.
Gde si Mito, Sunce li ti žarko!
Gde si, Mito, da se divanimo!
Zaplakala srednja begovica,
zaplakala jadna i sirota.
O gluv li je slavni deda Slavko,
o gluv li je ponosit beg Mita!
Uze Mita šlajfovati drvo,
uze deda udarat macolom.
I pri tome sitan divan ode,
sitan divan gromkim glasom vode.

Suze roni srednja begovica,
roni suze more da ispuni.
Da je meni dva štapina fina,
da je meni živin fulminata,
da je meni olovo azida,
ili zera efuzivnog samo,
video bi ti beže belaja,
video bi i ti deda Slavko.
Pa da nađem izvor struje negde,
pa da vežem sve u rednu vezu,
da donesem mira malo zgradi.

Oj, begovi koji vam je đavo,
da ste bolji pa da ste na rjeci,
sinjoj rjeci cjeli dan do podne.
Nego zima stiže nama duga,
stiže zima, sve dede su ovdje,
niko selu rodnom da otidne,
niko selu rodnom da se vrati.
Biće ovo jedna duga zima...

Gde ću, kud ću, jadna i sirota,
kako li ću da se borim sama,
to se misli srednja begovica,
to se misli, veđe svoje mršti.

Kad ne bilo ni po sata poslije,
eto Gige u garažu stiže.
Pusti Giga mili svoj kompresor,
pusti čisto da ga želja mine.
Probudi se mlada begovica,
probudi se, zakuka čeljade.
Ubij majko, sve naše begove,
ubij majko, nek ti je sve prosto!

Kako li ću ubiti ih, djete,
kako li ću kad mi zakon ne da?
Vodiće me u apsanu ravno,
vodiće me, tužna li nam sudba.

Neka, majko, zaplaka čeljade,
samo idi, brige ti ne brini,
u apsani sitan zanat učiš,
jednog dana bićeš ti frizerka.

Ako li je zbog diplome djete,
da te šišam sa diplomom samo,
žrtvovaću budućnost mi svjetlu,
žrtvovaću slobode mi miris.
Nisam ni ja jadna, ni sirota,
nisam sama, a nisam ni slaba.
Tu je meni jako moje Sunce,
jako Sunce sa Plutonom crnim,
tu je meni egzaltiran Mjesec,
gadni Mjesec, uz sjajnu Veneru.
Venera je Danica nam naša,
sjajna zvjezda prije rana Sunca.
Tu je meni opasni taj Marsu,
opak Mars gleda sve iz osme,
strašni ratnik, čedo kamikazno,
on će mene voditi kroz bitku.

Ustanula begovica srednja,
ustanula Wing Čung da uradi,
ustanula oružje da uzme.
Traži svuda ne mož da ga nađe.
Traži, očaj počinje da hvata.
Da je meni očeva kanija,
da je meni majčina satara,
da je meni kakav topuz grozni,
kadli već der sjekiru ja nemam.
A najbolje bi pasovao meni
ručni mali raketni bacaču.
Da ispalim projektil ja jedan,
ispalim ga pravo preda vrata,
sjajna vrata od garaže naše.
Gde ću crna pred njih tolke sama,
gde ću, kad je svaki teži duplo?
Moram sebi pomognut sa nečim,
moram sebe oprjemiti mudro.

Tako misli srednja begovica,
tako misli grozne svoje plane.
Misli ona, demonske joj misli,
brzo misli, epske bitke sprema.

Epske sprema,
lirske suze roni…


(prim. autora)
Deseterac je zakon.

A u nedostatku gusli Daffy – Mercy
plavojka sa crnim glasom…



Objavio yzse u 22. novembar 2008 14:27:26 | 4 komentara

Čime će se opremiti mlada,
a da čime no oružjem svetlim.
Kad po ledu, ko da kroz sir reže,
kad u meso, svi begovi beže,
takva majka rađa samo sina,
u rukam' joj dva ženska cepina...
Objavio Omu u 22. novembar 2008 17:36:31

Omu...
MAJSTORE!!! :)

Pošto si ti glavni dvorski pesnik bila mi je malo frka kako ćeš ocjeniti ovo skromno djelo, ali sad mi je lakše.
Objavio yzse u 22. novembar 2008 17:53:38

Borin komsiluk je to resio odvrtanjem osiguraca! U svakom slucaju nastade zanimljiva pesma...
Objavio zec u 22. novembar 2008 23:41:22

Kod njega su i ključevi ormana u hodniku gde su osigurači.
Nema sreće na ovome svetu...
Objavio yzse u 23. novembar 2008 17:32:45

Ask no mercy, give no mercy

Oko za oko.
Zub za zub.
Pocepan Winx poster za uništenu šminku.

Tako ja vaspitavam.

Pa, dokle više?
Je l’treba možda da počnem da mašem “ženskim” cepinom da bi me iko ozbiljno shvatio?

Objavio yzse u 18. novembar 2008 13:18:57 | 6 komentara

Zar se vec sminka? :)
Objavio Omu u 18. novembar 2008 16:37:47

Oooo... poodavno :)
Objavio yzse u 18. novembar 2008 19:23:01

ochaj
Objavio anagarika u 18. novembar 2008 19:35:54

Postoji li muska sminka, s adekvatnim tezistem, kao sto je zenski cepin? :)
Objavio Omu u 19. novembar 2008 0:38:51

Oko za oko...Ko tebe kamenom ti njega hlebom... Okreni drugi obraz... Za cepin ili bajlu uvek ima vremena... I bez povreda molim.
Objavio zec u 19. novembar 2008 7:46:43

Anagarika,
Očaj nastupa u onom momentu kada se pređe granica, a ja uopšte ne mogu da se setim gde mi je kaiš...

Omu,
Kako da ne postoji. Imaš tu maskaru sa višim težištem (za gornje trepavice) i onu sa nižim (za donje). Pa mora da se zna šta gde ide...
Ne, ozbiljno, taj mitski ženski cepin je krenuo da se šeta po blogovima i ko zna gde će završiti...
A ja stvarno zbog "ženskog posta" moram da napišem i muški, čisto ravnoteže radi. Sve ono zbog čega volim, obožavam muškarce i zašto bih ih najradije pobila.
Ali već vidim da ću taj agresivniji deo posebno, samo da pronađem adekvatan pjesnički izraz...

Zec,
Samo malo strpljenja... Živo me zanima kako ćeš ti reagovati u praksi jednog dana :)
Objavio yzse u 19. novembar 2008 14:53:50

Izvini

Nisam mogla da te zovem... U stvari, znaš da ne smem da lažem. Nisam htela da te zovem.

Znala sam, naći ćemo se, saslušati to predavanje ozbiljni kao akademici, onda ću da te povedem negde ulicama da se malo smeješ, da pravimo budale od sebe (kao da nam je to ikad i bilo teško) i da se rasterećen vratiš kući.

Ali nije mi bilo ni do predavanja, a ni do tebe.
A znam da ni tebi nije bilo do mene. Ne sad - dok si u ljubavnoj problematici.

Fenomenalan dan, taj utorak.

Počela sam da čitam Ramajanu, kao što sam čoveku i obećala još proletos. Pa ona slika ispod koje spavam već 20 godina je tačno to – Rama, Sita, Lakšmana i Hanuman. I sad... Rama je proteran na 14 godina, a prate ga njegova žena Sita (najlepša od najlepših) i verni mlađi brat Lakšmana.
I upravo sam taj dan završila bitku sa rakšasom Kharom i počela da se spremam za onu glavnu sa Ravanom.

I otišla sam konačno da poručim kamen (naravno, odrao me je), ali smo se zaglavili u nekoj priči pa mi je objašnjavao da će morati da provuče metal kroz iridijum, a preko elektrolize... Da bi ga stabilizovao u boji. Standardni postupak. Ma, nebitno - mislim se ja do god je sve ostalo kako treba. Naručila sam ga na Muruganov dan, a dobiću ga na Šukrin, tačno sutra i tačno kako treba... Na Diwali.

Tu u blizini Privrednog suda štrajkovali su radnici... Ja sam samo prošla, moj put ide dalje.
On vozi – ja gledam.

Tamo na Terzijama počela sam da pevam onu davnu pesmu.



Uzmi ako ti se sviđa - http://www.4shared.com/file/69020925/354030c3/16_Govinda1.html

Prošlo je... koliko? Skoro jedan solarni ciklus. Tada kada sam se probudila pre zore.
Probudio me je bol.
Ustala sam i otišla do bolničkog prozora. Još je bila noć. Samo autoput i voz koji je upravo ulazio u stanicu Prokop.
Malo kasnije došla je sestra i rekla mi da uzmem duplu dozu blokatora. Ćurka jedna. A i ja sam bila ćurka. Samo, kako smo mogle da znamo da je to „ono“?
Opet me je zabolelo. Krvnički. Nisam imala granu mangovog drveta da se pridržim, pa sam se pridržala za Njega.
Sledeće beskrajne sate čekala sam i pevala u sebi. Čekala da se nameste sazvežđa, planete, kuće.
Pevala sam to. Drugu pesmu nisam znala. Čekala sam da se nešto desi, pa da umrem.
Jer „moj život za Tvoj“ i nema dalje.

Muzika se pojačavala. Taj mršavi anemični plavi, što i liči na tebe, sve vreme mi je pevao. Svih trinaest sati. Kada su me dovezli u salu, okrenuli su me ka istoku, a on je stajao iza mene. On, u stvari sva četvorica. U stvari, 144 člana hora, simfonijski orkestar, perkusionisti, red gitarista, tri reda sitarista i 28 nakšatri.
I da, umrla sam tog dana i ponovo se rodila.

Rama mora da prođe još borbi. Rahukalam, ništa drugo.
Ali ja nisam iz te priče, bez obzira na egzaltacije Sunca i Meseca, bez obzira na sve. Zato idem dalje i pevam.
Pevam dok uživam u slobodi. Jer Mili je na planini i sada me svaki čas zasipa porukama koliko mrzi planinarenje, da je ušla u Šargansku osmicu i da će uskoro ići u tehno selo. (Ne, ne etno, kako si glupa mama, tehno selo...) Šminka se po vasceli dan u pripremama za diskoteku, u koju će ući i odmah izaći sa konstatacijom koliko idiotsku muziku puštaju tamo.
Ja hodam dalje i pevam Nasinga Day Jaya Nasinga Day, a molim se da On sačuva sve te autobuse prepune bezobrazne dečurlije.
Sve te autobuse prepune dragocenosti na traljavim putevima serbskim.

Tamo na Dorćolu zastanem na semaforu, a iza leđa mi stoje Sita i Rama. Dok on napinje luk ka zlatnom jelenu ja prelazim ulicu.

I vrte se molitveni točkovi na Potali... i čujem glas sa Kule da se vratim, ali idem dalje.

Ma idi Petre Egidije, meni tog dana Sunce stoji na Mesecu, Mesec prilazi Veneri na kojoj je Mars. A sa svake strane sekstiluju joj Saturn i Jupiter (i to siderički iz lava i strelca, šta reći...). Mom vladaru, zapovedniku nad demonima, onom ko se usudio da prekine Njega i Nju u ljubavnom zagrljaju, i zato je i bio progutan na hiljadu godina. Tranzitna Venera je siderički u paklu, tačno tamo gde i treba da bude. Da se malo opameti, pa da krene dalje.
I ja idem dalje, jer tamo na vrhu planine čeka On.

Tog dana imam toliko energije da je sreća tvoja što me nisi video. Ogromne, razvaljujuće energije.
Na Divali sestra crta svom bratu tilak na čelu, ali kako sam ja raspoložena jedino što bi mogao da dobiješ su batine. A ništa sestri ne donosi takvo zadovoljstvo i radost nego kada kvalitetno isprebija mlađeg brata... Vaistinu. I zato idem dalje.
A i muzika oko mene je u tom stilu. Tatvička, elementarna. Ali to bi ti trebalo da znaš daleko bolje od ikog.

Žena me gleda belo u Indija šopu kod Doma omladine. Ok, nije bitno, uzvraćam joj. Ona ne zna šta je to tantrički dorje, a hoće da joj objasnim. Problem je samo u tome što ne znam kako. To je i oružje i iskustvo, a i nema sličnog oblika u radnji, i zato se izvinjavam i produžavam dalje.

U Majke Jevrosime zastajem da propustim karavan. Jer On isto tako ide dalje, kao reka, kao vetar. Prvo idu kamile natovarene zlatom i dragim kamenjem, mirisnim uljima, tovarima svile i egzotičnim začinima i drvetom. Za njima napreduju konji noseći ratnike. More njih, sve tamo do policijske stanice i dalje... Za njima napreduju robovi i robinje, majstori starih zanata, svirači. Nebo iznad njih je prekriveno hiljadama dresiranih sokolova iza kojih lete tri zmaja. Dole – ulica se raspada od topota slonova. Savršenih, oklopljenih ratnih slonova. Za njima ratne dvokolice i jedan jedini jednorog. Tamo u daljini nazirem da nosači pažljivo prebacuju drvo. Ono drvo protkano željama.

Ali ja hoću samo Njega. Onakvog kakav u suštini i jeste. Bez ičega, bez tih smešnih dekoracija za odvlačenje pažnje. Hoću to što On jeste i ništa više.
I sve svoje dajem za to.
I ništa više.

Zastrašujuć je, ali to sam znala i pre. I meni više nije. Ne kada je Rahukalam na izmaku i kada se spremam da se sa Ramom vratim u kraljevstvo.

Zastrašujuć je, ali samo sa njim mogu da zaigram. Ja znam da upravljam, ali samo On zna da stvori i uništi. On daje impuls, a ja sledim.
Eta pi bozoni, nizovi stringova, vibracije svih svemira i antisvemira – tu igru igramo.

Uništitelj i ja.



... Posle kod kuće sela sam i u jednom zamahu počela i završila prevod Vigyane Bhairave Tantre. Istuširala se, namazala esencijalnim uljima i legla.
A onda sam čitala kako Ravana polazi na put da se sretne sa Ramom.

I bezveze, Petre Egidije, stvarno izvini što nisam zvala jer... Ma, nije više ni važno zašto.
A znam da razumeš.

Prljav posao

Prvo se uključi simfonijski orkestar, a onda zagrmi Džosipin glas…

Ima negdje jedan svjet radosti pun
Ima negdje jedan grad svjetlosti pun…

Ja upravo ulazim u zgradu Palate pravde, nema dojave o bombi, nema ničeg, nikakve akcije, niti gnjavaže. Sa svim mogućim tehnološkim spravama prolazim kontrolu i niko da me zaustavi.

Pre nekih… pa tačno trideset godina ova država je kao i uvek vispreno smislila nešto što se tada zvalo “stabilizacija”. Sada bi to verovatno krstili kao smanjenje javne potrošnje, ali potpuno nebitno. Elem, sve u svemu, običnim ljudima je bilo zabranjeno da iznose dinare sa teritorije SFRJ(ot). A dinari su tada bili konvertibilna valuta i normalno su se menjali u stranim menjačnicama.
Sećam se… imala sam pet godina i kad smo već na moru, normalna stvar, hajde da svratimo do Trsta. Uglavili smo se u autobus i na moje insistiranje seli u poslednji red. Majka sa leve, otac sa desne strane, a ja u sredini sa pregledom na ceo autobus.
Na krilu mi je bila mala kožna tašna.
Eh, radosti... Konačno sam mogla da se rešim gledanja kroz prozor, što sam znala napamet i da osetim kako je gilipterima koji obično i biraju ta poslednja mesta.
I sve je bilo ok... do granice.

Na granici su nas zaustavili i nisam mogla da razumem zašto su se svi toliko izbezumili u nekom iščekivanju. Sve dok nisu ušli carinici. Jedan plavi i jedan crni, Slovenac i Srbin. Prvi minut sve se činilo normalno, Slovenac je kontrolisao pasoše, nešto je tiho pitao ili komentarisao, i ja sam već u dosadi počela da se istežem, dok me je ruka sa desne strane umirivala.

A onda je crni počeo svoju predstavu. Kakav trenutak, kako dobro izabrano mesto sa pogledom na sve. Mrcvario je ljude onim psihopatskim pogledom i ledenim rečenicama, muvao im stvari, pomerao ih, par puta kao slučajno oborio prtljag iznad i sve se rušilo i rasipalo.
Nešto stvarno nije u redu, mislila sam dok sam osećala kako raste tenzija između mojih roditelja tačno iznad moje glave.
I na kraju je uzeo tašnu nekoj ženi i namerno je, tačno sam videla, prevrnuo. A onda se kao izvinio i počeo da joj sakuplja rasute sitnice. Bio je to geg, predstava, laž i ja sam se nasmejala. Kao i uvek u tim dečijim danima, nasmejala sam se gromko i zarazno. I usledio je muk.
Majku nisam ni smela da pogledam, mada sam osetila ono poznato “razbiću te od batina čim se ovaj kreten udalji”, a “kreten” se polako okrenuo i pogledao me stravičnim pogledom.
Opet sam se nasmejala… ne znam zašto.
A on je krenuo direktno ka meni.

Pružila sam mu moju tašnicu, ali on je samo odmahnuo i sagnuo se kako bi bili u istoj ravni.

- Ko kod tebe kući pere sudove ?, pitao je.
- Mama.
- E vidiš… Kada jedemo, a moramo da jedemo, uvek ostanu prljavi sudovi. I neko mora da ih opere. I to je prljav posao… Ali neko mora da uradi i prljav posao. Razumeš?

Klimnula sam glavom kao da razumem, a nisam, pranje sudova nije prljav posao, ali nisam htela da se ubeđujem sa njim jer bih posle samo izvukla duple batine od majke.
- Upamti, neko uvek mora da odradi i onaj prljav posao.
Pomilovao me je po glavi, okrenuo se, dao znak kolegi i obojica su izašli.
Okrenula sam se skroz pozadi i dugo im mahala kožnom tašnicom. I oni su meni.
Kako sam sela nazad na mesto otac mi je uzeo tašnicu.

U njoj su moji roditelji držali sve naše pare.

Ljudi nikada ne veruju, čak ni kada im istinom mašeš ispred nosa.
…Ali i to je sada nebitno.

Dakle,

Ima negdje jedan svjet radosti pun
Ima negdje jedan grad svjetlosti pun…

Sudnica je na trećem spratu. Ja polako dišem dok se penjem i zaobilazim stajače na stepenicama. Lica su im prazna. Onaj ko ima lice nije ni sudija, ni advokat, ni službenik, taj je došao da se bori za sebe. Taj još uvek pokazuje i nešto što nije samo čisto nepatvoreno licemerje.
Ali neko mora da odradi i prljav posao.

Udri Džosipa.

Jedan čovjek živi tu,
Neka tajna mu je ime.
Jedno djete živi tu,
Taj se čovjek igra s njime.
(Kakav maestralan stih...)

Sudija ima glas kao Gordana Pop Lazić, i kada podignem pogled na trenutak mi se učini da i liči na nju. Potpuno ravnim, nezainteresovanim glasom ona odrađuje svoj posao. Potpuno ravnodušna, potpuno nesvesna da sebi sastavlja jako gadnu karmu, bez trunke unošenja u smisao onog što upravo odrađuje. Njen glas me uspavljuje dok gledam tačno ispred sebe u ivicu stola, u ništa.
U toj Palati pravde (kakva sprdačina) osećam se kao retard. Kao da samo ja konstatujem da tu ništa nije normalno, da nešto nije u redu. Da su ti tu ljudi najbičniji klonovi.
Ali neću, mislim u sebi dok Pop Lazićka diktira zapisničarki da je dana tog i tog 2008. godine doneta izmena presude donete… tako što sada…
Stvarno je nevažno, jer Mili i ja smo trenutno na Namerniku zore.
Ukrcale smo se pre par nedelja kada sam ponovo iz biblioteke donela Hronike Narnije i sada plovimo sa decom Pevensijevih, kraljem Kaspijanom i vernim lordom Drinijanom.
Idemo ka istoku, prema Aslanu.
Uvek prema Aslanu.

I taj prizor posve star
Ako slici dodam cvjeća…

Ah, da… Mili više nije Mili. Odlučila je da se zove Lajra, od momenta kada smo krenule u ekspediciju na sever. Morala sam da joj kupim krzno žderavca (jer ono najbolje čuva toplotu), da joj pronađem jedan od 6 na svetu preostalih aletiometara i da unajmim panserbjorne oklopnog medveda da nas čuva.
I uspele smo, stigle smo na magnetski sever i prebacile se tamo gde svemir možeš da rastaviš i ponovo sastaviš od elementarnih čestica.
A onda nas je Aslan vratio na Zemlju.

Ali svaka mala stvar
Bit će dosta da se sjećam.

Pop Lazićka pogleda mog advokata, advokat mene, ja ostajem pri prvobitnom zahtevu. Želim da se iznos veže za evre. Evro je u tom trenutku ekstremno nizak, oko 75, 76. Ali ne odustajem. Ako sam i pročitala pogrešno tu horarnu kartu, neka mene ta greška košta.
Koštao me je i taj Venerin ciklus od osam godina, od prve presude do ove izmenjene, pa ništa.

I onda je ostalo samo da ispotpisujemo papire. Što smo i uradili.

To je ono što me čini sretnom
To je ono što mi snage da…

Pozdravljam se sa advokatom tamo kod skulpture mučenog cara Dušana i odlazim. Usput svraćam u Maksi u Sarajevskoj i tovarim se kesama prepunih slatkiša (Mili, pardon Lajra sutra slavi rođendan u školi).
Tamo na vratima stavljam kese u ona velika pokretna kolica i otvaram jednu kesicu čokoladnih napolitanki.
Postala sam svesna da ne osećam ništa tek pošto sam pojela pola pakovanja. Nešto gadno mi stoji u grlu.
Gađenje?
Možda… Ali – neko mora da odradi i prljav posao.

U troli čitam novine preko leđa nekog čoveka. Kurs jeste nerealan i više neće moći da se održi, evro raste.

To je ono što me čini sretnom
To je ono što mi snage da…

Pokušavam da osetim melodiju, ali ona knedla i dalje stoji u mom grlu.
Ko je tu pobednik, a ko gubitnik?

Uveče... plovimo dalje. More na istoku je kristalno čisto i tamo u daljini pojavljuju se lotosovi cvetovi na površini.
Mili naslanja glavu na moje rame dok joj čitam, a ja se naslanjam na Aslanovu grivu.

Sada kad smo izašle iz te mračne palate, iz tog prljavog posla, tog zaludnog pranja sudova, poslednjeg okršaja sa demonom prošlosti... ja samo želim tvoj zagrljaj Aslane.
Samo tvoj zagrljaj dok dete spava na meni.

Ništa više.

Hajde da pokušamo

OK, na Netu nas ima raznih, te se volimo ili mrzimo, svejedno, ali...

Evo sve vas iz Beograda molim da pokušamo jednu stvar – da preselimo ministarstva i Vladu na Novi Beograd u staru zgradu SIV-a.
Na taj način oslobodićemo ulice raznih protesta i dolazaka jako važnih likova iz inostranstva.

Znam ja da mi ponaosob ne možemo ama baš ništa da uradimo, ali ako se udružimo i makar nešto probamo možda ćemo ipak i uspeti.

E sad kako?

Ja nemam bolju ideju od ove, ali ako neko ima neka je slobodno objavi.

Potrebno je da nateramo redakciju Blica da danima bombarduje vladu Srbije novinskim člancima i da pokrene kampanju za preseljenje, te da stalno izveštava ko hoće, a ko neće da se seli.
A to možemo da uradimo jedino tako što će što više nas ostavljati takav predlog na web stranici Blica gde je i objavljen članak koji se tiče saobraćajnog kolapsa u gradu.

Molim vas, ostavite svoj komentar i predlog o preseljenju na ovom linku:

http://www.blic.co.yu/beograd.php?id=58446

Hajde da pokažemo da ipak nešto jako dobro i korisno ipak možemo da uradimo.

Da smo ipak neka sila.

Objavio yzse u 27. septembar 2008 12:56:11 | 6 komentara

Podrzavam, ne samo sto je predlog dobar, nego i sto ti pises besno :p
Objavio Omu u 27. septembar 2008 15:42:06

Ta ideja o preseljenju u SIV je odavno aktuelna ali ne i izvodljiva. Toliko ima zaposlenih u raznoraznim Ministarstvima i u Vladi da ne mogu da se "popakuju" u zgradu SIV-a. Odakle znam? Rekli mi ljudi koji rade u nekim Ministarstvima.:) To je jedan razlog. Drugi razlog je sto je sam objekat koji izgleda impozantno u prostornom smislu, poprilicno nefunkcionalan. Treci razlog je sto neki nece da se sele (npr. Dinkic). Kad sve saberes, bojim se da je mrka kapa po ovom pitanju.
Inace, prva ja bih volela da se sve to izmesti sto dalje od centra grada.:)
Objavio Lanna u 27. septembar 2008 16:01:04

Omu,

hvala :)

Lanna,

U ovoj drzavi se ogromne pare trose na budalastine, da sad ne sirim temu (jer sam obecala sebi davno da cu na blogu sto manje da cackam ta pitanja, koliko god da me izludjuju, kao i svakog normalnog coveka)... Naravno da para ima da se zgrada SIVa dovede u funkcionalno stanje.
Sa druge strane, taman bi tako oslobodili neku zgradu u centru za galeriju Zorana Djindjica, sto kao pokusavaju vec godinama. I plus sto bi imali jos zgrada na raspolaganju za razne "normalne" namene.

Bas zato sto Dinkic, ili Kurta ili Murta ne zele, treba da ih nateramo da shvate da oni nemaju pravo da nesto zele, vec samo da nama sluze. Zato ih i placamo, zar ne?
Ako im se ta opcija ne svidja neka se bave drugim zanimanjima...

Zelja mi je da bila da pokazemo nasu "silu", sta moze da uradi online zajednica kada se udruzi i fokusira na jedan cilj.
Stvarno mi je dosta toga da pametni ljudi idu okolo i kukaju kako su okruzeni retardima i kako se nista ne moze promeniti.
Od kukanja nema vajde.

Ali... izgleda da je bilo uzalud. Na sajtu Blica stoji moj i jos jedan komentar u vezi toga i nista vise...
Nikog nije briga... dok mu ne zatreba hitna pomoc ili brz prevoz...
Objavio yzse u 28. septembar 2008 17:19:29

Naša zajednica nažalost nie uspela u nekim ozbiljnijim i egzistencijalnijim stvarima, kao što je pre nekih godinu dana bio pokušaj spuštanja cene mleka sa akcijom nekupovine istog.

Cvrc milojka.
Objavio Morticia u 28. septembar 2008 17:55:42

Morticia se setila lepog primera. A ja te podrzah ovde, jer se nekad osecam neprilicno kad podrzavam akcije koje nisu u mom gradu, jer nisam vezan za njih. "Sta tebe briga..." Mada, i nije da me nije briga. To je moj glavni grad. Ali i drugi cute, oni koje vise zanima, a ja da trcim pred barikade za tudje babe zdravlje...
Objavio Omu u 28. septembar 2008 19:50:19

Morticia (i Omu)

:)))

Ali gledaj logiku... kako mozes da spustis cenu mleka tako sto ga neces kupovati? Mislim, ok, to mozes ti, mogu ja, a sta da radi neko ko bas mora da kupuje mleko? Na koji nacin? Da iznajmi kozu ili kravu?
Krava na fiksnu kamatu?
Rent-a-koza?

Moja ideja od ranije je bila da svi u kraju izbegavamo da kupujemo bilo sta u Maksiju, jer je moja opstina Savski venac prakticno vencana za firmu Delta i nikako da nam omoguci da vidimo i neku drugu firmu. Da li su potkupljeni ili samo lenji, to me vise ne interesuje... Ali polako dizem ruke od svega.
To se vrlo tesko ili nikako da izvesti...

Ali, bez obzira, hvala sto ste makar reagovali na ovo :)
Objavio yzse u 29. septembar 2008 11:06:18

Posle izbora...

Grad je zaglavljen.
Kao i svakog četvrtka. A četvrtkom, kao što znamo zaseda vlada. Nešto važno rade, nema sumnje.
A kad zaseda vlada (namerno malim slovom), onda svako koga muči neka muka ode pred Zgradu vlade (verovatno je ovde pogrešno pisati velikim slovom, ali nema veze).

Ovog puta setili su se ratni vojni invalidi. Ok, nemam ništa protiv, štaviše potpuno ih podržavam. I proletos sam bila uz štrajkače tada kada smo čekali da se oslobodi Kneza Miloša ne bi li krenuo saobraćaj.
Sedela sam u troli sve se razmišljajući da li da izađem i nastavim autotabanima, a onda se spasonosno setih da u kesi imam pakovanje od pola kile čokoladnih napolitanki. Pa sam jela. I jela... I jela.
Posle mi je bilo muka, tek tada ne bih mogla peške.
Ostalo mi je samo da čekam da saobraćajna policija pomeri tih par ljudi koji blokiraju ovamo, da ih potisnu da blokiraju onamo (u Nemanjinoj).
I setiše se... posle samo sat vremena. Što je uspeh, priznaćete.
Trola je polako prolazila, skoro prazna, a ja sam puna stomaka gledala umorno u te gladne ljude koji su zapucali iz provincije da se bore za svoje živote.

Eh, da... samo što je ovog puta situacija bila malčice drugačija.
Sipila je ta divna kišica, uspela sam da uguram dete, ranac i sebe u autobus i da namolim vozača da nas pusti da se provučemo do njega. Hvala trostukom Bogu što nam se smilovao, jer bi već na sledećoj stanici bile pregažene od strane dve starije gospođe koje su očajnički ponavljale da prevoz čekaju već sat i po, i nisu odustajale. I na kraju su i ušle... Kao što rekoh, ali nije zgoreg još jednom – hvala ti Gospode.

Ostatak puta Mili je zamišljala da vozi autobus, a ja sam kombinovala situaciju u glavi. Ovako nešto...

Mi smo narod prepun retarda, „#$%&/%$!!!
OK, mi smo narod prepun retarda, da ne zaboravim, ali...

Pobogu, pa nas je sveukupno oko 7 miliona duša. Ima nas kao pola Njujorka. Možeš nas organizovati, očistiti, podučiti, prevaspitati, reorganizovati za vrlo kratko vreme... jer nas ima malo.
Ali nema ko.

I onda poludim jer se setim kako se Demokratska stranka (kao napredna struja i idimidođimi...) večito zaklinje u Zorana Đinđića. Njega se posebno često prisete pred izbore.
Ali samo nikako da primene makar i jednu od njegovih zamisli.

Recimo, Đinđić je imao ideju da se sva ministarstva i vlada prebace u zgradu SIV-a na Novom Beogradu, koja ionako zvrji prazna.
Što se mene tiče, u istom smislu mogli bi da smanje broj poslanika i da celu komplet Skupštinu presele na isto mesto.

I onda šta?

Kako šta? Onda će 1. sva ministarstva (plus skupština) biti na jednom mestu, 2. blizu su im aerodrom, široki bulevari, hoteli, ko god da se seti da ovde sleti i odavde poleti, i 3. ko god da protestuje, štrajkuje ili šta god to sada slobodno može i da učini na onom ogromnom platou ispred same zgrade, neometajući ostalu sirotinju koja pokušava da koristi javni prevoz.

Ne, da budemo načisto, bilo je nekih indicija da će to i da urade pre par godina, ali se prvo kao pobunilo Ministarstvo vera i na kraju – ništa.
Kakve su to naše vere, pitala sam se tada... A sada ne da nema vere, nema ni grama mozga.

Posebno su sjajne one situacije kada stignu strani političari pa recimo zaustave gradski prevoz (GSP), ali puste sve ostale. To mi je evo već par decenija (ma... onoliko dugo koliko sam svesna) potpuna, apsolutna enigma. Pa da, normalna stvar da će potencijalni terorista da uđe u trolu i vozi se sa sve tetkama i penzionerima, noseći eksploziv u onom kariranom cegeru.
Ne znam stvarno... A verovatno da saobraćajna policija ipak zna bolje.

Tek... u mojim snovima jednog dana hodaću čistim, prohodnim i dobro organizovanim gradom. Povešću Mili u par muzeja, kulturnih centara ili galerija na mestima gde su nekada bila ministarstva, a kao specijalni događaj odvešću je u zgradu gde je nekada bila skupština, a sada Prirodnjački muzej.
I tamo gde je nekada sedeo Radoman, i Kurta i Murta... biće nekoliko skeleta mamuta. Sa strane minerali, pa presovani leptiri... Divota.

...

I da, u toj divnoj svetloj budućnosti imaćemo i grejanje u hladnim danima.

Letos je Đilas u sklopu svoje kampanje za gradonačelnika (a ne znam zašto kada nam uopšte nisu ni dozvolili da izglasavamo gradonačelničko mesto) ulazio u kanalizacioni sistem. To mu se toliko svidelo, u pokušajima da nam se dodvori, da me je par puta hvatao strah da ne iskoči kada podignem poklopac u kupatilu.
Sada ima važna posla i nema radikala da ga gnjave, tako da o grejanju nema kada da misli.

Deca se razboljevaju, časovi u školama su skraćeni zbog hladnoće, babe i dede padaju po ulicama, hitna pomoć se jako teško probija...

Čekaćemo još 4 godine... na nova prazna obećanja.

Nedelja popodne

Nisam znala zapravo šta se dešava, tad kad sedoh nešto da otkucam.



Kad ja tamo, ono međutim...

Izgledalo je isprva kao neki seks.
Samo što nije bilo to.



Mutant mrav sa krilima ili neko čudo što liči na raspomamljenog mutant mrava je dohvatilo našeg Romea.
A lepo sam ga mesecima molila da ode skroz iza u ugao, tamo kod Julije. Džabe, kad nije hteo da sluša.



I onda ga je mutant uzeo i odneo napolje.



...Siroti Romeo.

Objavio yzse u 18. septembar 2008 19:28:31 | 2 komentara

Siroti!
Objavio Morticia u 19. septembar 2008 18:01:13
Ma, zbog Julije mi je najzalije...
Objavio yzse u 22. septembar 2008 11:36:22

Despina

Još uvek svašta i ništa dok je bog iluzije u 5. kući

Svako jutro velika kašika mleča u medu, pa pola sata kasnije vitamin B1 i 15 miligrama čistog otrova koji imitira kortizol.
Nešto kasnije kompleks B vitamina i B12 posebno. Uz doručak koji se sastoji ili od šljiva ili od breskvi.
Dva sata kasnije 1000 mg kalcijuma sa magnezijumom i cinkom.

S vremena na vreme vitamin C.

Od popodne do uveče lep raspored presovanog sibirskog ariša. Jak je do zla boga, u početku su mi pucali kapilari u beonjačama.

Tu i tamo po 15 miligrama folne kiseline, nije na odmet 5 dana u mesecu.

Posle... glina, pa zeolit.

Biao mi daje mlevene mrave. Tvrdi da nema ničeg što je toliko jang... I mineralne kuglice. I za njih kaže da su jače od bilo kog mineralnog kompleksa u tabletama.
I ja znam da je u pravu, ja ih pijem. Prave se po bhasma alhemičarskoj tehnologiji staroj par hiljada godina.
Ali to nije ništa, okreće se on strogo. Ako ne budeš radila Či Gong kao da ništa nisi ni uradila. Svaki dan, svaki dan kako god da se osećaš, svaki božiji dan ima da radiš vežbu. Svako jutro i svako veče.
Moraš da pronađeš svoj centar.

I ja radim. Radim svaki božiji dan. Zasipa me sitan sneg, pa za njim kišica, onda Sunce. Džogeri me zaobilaze u strahu, policijski džip se parkira nedaleko i iza zamračenih stakala osećam njihove zbunjene poglede. Ne znaju šta ja to u stvari radim.
Tražim svoj centar.

Kriziram u 9. minutu, ali nastavljam bez pogovora. U glavi mi odzvanja medeni glas Mary Wells, ali Biao mi je zabranio da pevam kada počne da me boli.

Nothing you can say could make me run away... from my guy..., peva ona dok tri kapljice znoja klize niz kičmu.
No handsome face could ever take the place of my guy...

Pogled mi je prikovan u jednu tačku i kada završim sa svojih 16 minuta (a moram da doteram do sat vremena) neću moći da se pomerim. Razvući ću ruke iznad glave, taman toliko da drot u džipu pomisli kako se bavim okultnim radnjama. A onda ako uspem da skupim noge i sastavim plan za hodanje valjda ću stići na vreme da ručam (sirovi raštan, spanać ili kelerabu).

Četiri dana nedeljno hatha yoga, uz krija i rađa jogu. Brojim dahove kroz nozdrve, uravnotežavam Idu i Pingalu. Pratim tok meridijana u telu, pratim krv, pratim svoj duh.

Despina očajnice, tamo u Neptunovom maglovitom zatvoru.

Tri dana nedeljno žrtvujem se Zorici, opakoj amazonki. Danas uzimaš teže tegove i povećavamo broj trbušnjaka... I gde je osmeh? Kada ti je najteže hoću da vidim osmeh.
Kao na porođaju, dobacujem ja, ali ona ne čuje. Upravo je pojačala naš hit uz koji radimo vežbe sa šipkama. I tu pevam, pevam jer me boli... I nije zabranjeno. A i idealno se uklapa uz moje postojeće stanje.

I’m on fire baby... and I’m burning...

Sat vremena kasnije, posle vojničke torture, posle jedne promenjene majice, pola litre vode, pakovanja papirnih maramica i tri puta u želudac vraćenog raštana (ili u grđem slučaju lubenice) vezujem maramu sa praporcima oko kukova i prepuštam se Ivani.
Ona me pogleda ispod oka i samo mi pokaže prstom da zadignem majicu i spustim trenerku na kukove. Zvučiš kao Deda Mraz, dobaci mi u prolazu. Tako se i osećam... kao Deda Mraz. A praporci bi trebalo da zvone kao u „Hiljadu i jednoj noći“.
I onda počinjemo, bubreg u ležište, bubreg van ležišta. Horizontalne i vertikalne osmice, pokret rukama „harim“, savijanje unazad do zemlje.
Samo nežno, opominje me ona. Kada igraš onda igraš, ne treba da se biješ.
Da, da... Venera... ne Mars, ponavljam sebi. Ali povuče me... Muzika je brza i već vidim nečiju glavu na tanjiru... Kao Irodijada. Ili je bolje da izvučem bodež u trenutku kada...
Opet si izletela, čujem njen glas. Nežno. To je igra zavođenja...

To jeste igra zavođenja. To je više od igre...

Bhairava za šta, za koga me spremaš?

Na kraju sveta

…She's making movies on location
She don't know what it means



But the music make her
Wanna be the story
And the story was whatever
Was the song, what it was...



Rollergirl, don't worry
DJ play the movies
All night long, all night long



Slipping and sliding
Yeah, life's roller ball
Slipping and a sliding
Skateaway, that's all



…Skateaway

Gitarista

Magla u duši - Svašta i ništa dok je bog iluzije u 5.kući

Nije moglo na drugi način. Prosto smo morali da se sretnemo. Ako nikako drugačije, a ono u tom drugom svetu, u second life-u koji smo sami kreirali na Netu. Kada su na delu Uran i Venera i ne može da bude realno, postojano. I ja sam sve to znala, a opet... nisam mogla da izdržim. Kao Pandora otvorila sam kutiju za koju sam pretpostavljala da nosi preokret i razočarenje.

Ali zašto? Pitam se često i sama. Zbog tvog Sunca u konjunkciji sa Uranom u Škorpiji, zbog tvog Marsa u Lavu? Pa, možda...
Tamo negde pred zoru, na ulici je samo gust mrak. I moj pogled. Onaj što te prati kada se vraćaš kući crn, taman kao tvoje škorpionsko Sunce, lavovskog hoda i držanja kao tvoj Mars. Mesec u opoziciji sa Neptunom, sa gitarom na leđima. Hodaš opušteno i samouvereno, a za tobom ostaju izmaglice testosterona. Svetlucave izmaglice koje se u zoru kondenzuju i kvase asfalt. Ljudi prolaze žureći na posao i osećaju se čudno, kao da ih je odjednom zapahnula snaga. Ispravljaju povijena leđa i počinju da se osmehuju. Misle da je to snaga jutra... Ali samo moj pogled zna da si prosuo mušku magiju za sobom. I da će ona trajati sve dok je perači ulica ne unište šmrkovima, jer jedino reka može da uništi reku. A onda... Dan će biti običan, ma kakav da je, jer tvoj trag je obrisan... Do sledećeg prolaska.

Tvoj um sastavljen od Meseca u Blizancima i Sunca i Urana u Škorpiji, i tvoje srce u kom vlada Saturn. Brzo, sajber, u kablovima, večito u struji, u sagorevanju, u bolu. Ledenom muškom bolu, suzdržanom, sa osmehom.
U momentu kada mi tranzitni Neptun iz 5. kuće poslednji put kvadrira Venerom, i kada Uran na nju šalje trigonski zrak, svaki gitarista od srednjoškolca do zrelog muškarca nekako kontaktira sa mnom, slučajno ili namerno, u realnom ili virtuelnom životu. Ali, moj izbor si samo ti.
U toj divnoj armiji muškaraca, tom savršenom poretku gde se od soba, podruma, garaža, pa sve do profesionalnih studija i klubova priključuju pojačala i ipak gori vatra pobune - tražim tvoje lice. Tako poznato, tako nalik mom. Azijatsko, mongolsko. Ono lice koje osvaja svet, na kome gore dva tamna oka, a iza kog se krije bolna vatra destrukcije i nove kreacije.

Nisi ni znao da sam slušala tvoju muziku i pre no što si mi poslao prvi mejl. Uzimala sam je, krala sa Interneta. Prvo polako da se uverim da ti megabajtski fajlovi imaju svrhu, a zatim redom – sve. A ti fajlovi i jesu sadržavali sve. I harmonija i ritam i melodija su bili hard-core, baš onakav kako izgledaju ženski Mesec i Venera u Škorpiji, ono što je moja duša godinama priželjkivala da čuje. Jeziva radost i muška snaga uvek pomalo pomešana sa ludošću. Snaga i radost uz koje je teško plesati, ali je vrlo lako prevrnuti autobus, kamene žardinjere i probiti policijski kordon. Iza ugla, tamo u mraku, trojica sa štanglama. U železničkom tunelu u uskom prorezu svetla samo slučajno otisnuta slika škorpionskog žalca... Jurnjava motora auto-putem... Skraćene puške, produžene motke, lanci... Muške igračke. Radost 8. kuće.
I znam da su na tvojim svirkama večita dekoracija te sporadične tuče, jer to je taj lavovski Mars u zlatu i sjaju... i u krvi.

Crni

Kada se čujemo telefonom glasovi nam zazvuče poznato. Kao da smo se znali godinama, hiljadama godina. To su glasovi koji se nadopunjuju, u krevetu, u kuhinji, na ulici. One boje muško-ženske koje bi zvučale savršeno uobičajeno kada bi se na kratko dogovarali ko će da svrati do pijace, a ko da vodi dete kod zubara.
Ali za sada...pristojni smo i suzdržani, pomalo spetljani. U onom svetu, u tom „drugom životu“ – to je potpuno drugačija priča. A i kakva bi i mogla da bude? Moja Venera tačno na po 2 stepena između tvog Sunca i Urana, tu gde mi je ugodno, gde se osećam ženstvenom, zaštićenom, istina u svemirskom šatlu, tamo negde gde se potiru i vreme i prostor, gde je čudno i meni sasvim odgovarajuće. I suština ostaje – Sunce i Venera, žena u sjaju muškarca. Tvoje Sunce na 7 stepeni od mog Meseca, savršeni roditeljski par. Oni koji su sposobni da kreiraju krug vatre da bi zaštitili decu, da ih vaspitavaju i strogo i labavo, da im pokažu i omoguće sve, i da im na kraju otvore prolaz iz koga može da se ode u svet i uvek vrati u sigurnost doma. Moj Mesec u trigonu sa tvojim, jer duše su nam harmonične. I kada je teško i komandant i glavni navigator našeg broda, svemirskog broda ostaće zajedno kroz kišu meteorita i u sred magnetne oluje izvući će posadu iz opasnosti. Jedan će da diktira koordinate, drugi da po njima usmerava kormilo, bez panike, bez drame, samo sa osmehom. Opasnost smo nas dvoje i ništa više. I šta bi moglo toliko da nam preti kada i život i smrt jesmo mi.
Moj Jupiter u tvom Zenitu, donosim ti dobru vest... uvek. Tvoj Zenit na početku moje 5. kuće – tvoj uspeh je moja radost. Tvoj Mesec u mom Zenitu, tako zgodno smešten da bi mogao lako da rasturiš moj Saturn, da se raspe u prah, da me zaboli kad god razmišljam tvrdo i bez milosti. Da nas oboje zaboli tada kada me tvoj Mesec tiho obori na kolena i kada moj Saturn prospe ledenu tišinu...
Moj Neptun sa tvojom Venerom i Merkurom. Opčinjen si svetom koji kreiram oko svog deteta, opčinjen znanjima koja ne zna svako. Ko je od nas dvoje upecan u vodama fantazije? I ko se još uvek koprca u mrežama želja?

Ne, u suštini mi oboje ne želimo da se nešto desi. Ne živimo u istom gradu, navike su nam na izgled drugačije. Jedna prava ženska Škorpija, prikrivena kao Vaga, sa Saturnom u Zenitu. Teška i sebi i ljudima i bogovima. A sa druge strane muška Škorpija, jakog Lava, a sa punom 6. kućom. Bez odmora, spavanja, bez milosti.
Tvoj Pluton iz 5. na mom Uran – Merkuru iz 1. kuće. Opasna situacija, eksplozivna. Ali isto tako moje Sunce – Pluton iz 1. na tvom Saturnu u 5. kući. I to u onom momentu kada tebi Saturn ponovo ulazi u kuću gde je natalno smešten, kada se približava čas njegovog prvog povratka. Da li smo spremni za dodir ljubavi? Da nas veže, muči i zajedno poseče. Da ostane tanak mlaz krvi kada ljubav mačem bude ispisivala tvoje ime u mom srcu i moje u tvom.

Čak i sada kada kucam tekst koji zapravo nikada i nije trebalo da se napiše, kada ono što treba da bude napisano čeka tamo negde u periferijama moždanih magistrala, kada vrlo ozbiljan sadržaj u kome smrznute trupe prelaze Albaniju dok ih vojvoda krajnjim naporom volje vodi, a dim njegove cigarete, dim koji ce ga na kraju i dokrajčiti – stoji zaleđen kao u filmskom frejmu, ti osećaš da mislim o tebi. Znaš i zoveš, ponovo pišeš. Upadaš u nedoba, onda kada želim samo razigrane boginje inspiracije.

Mesec u žici

Dok raspoređujem vojsku po zavejanim bespućima sećanja, ne mogu a da ne razmišljam kako je to čudno. Moj Saturn na tvom Mesecu i tvoj Saturn na mom Suncu (i Plutonu). Da li su se naši preci poznavali, da li su nas vezali nekim nevidljivim zavetom? Da li smo se sami vezali nekada davno? Ne želimo se, mi zapravo osećamo da ne treba da se vežemo, ali... Ko nas pita? Kako da se odupremo Suncu, Mesecu i Saturnu kada se od njih život i sastoji. Sa tobom je naporno, a bez tebe besmisleno. Sa mnom je teško, a bez mene pusto, prazno.
I odakle ti uopšte ta navika da mi pričaš i pišeš sve? I odakle meni da to slušam? I kako te zaista nije sramota da mi tek tako, meni strancu, ispisuješ sve? Zavođenje si masterovao, to mi je jasno. I za razliku od velegradskih usamljenika koji bezuspešno i godinama čekaju da neka ona njima priđe, to sa tobom nije slučaj. Taj Mars u Lavu - to jeste drama, od kreveta pozornica. Zameraju ti uvek da imaš previše energije, i u muzici i u svemu. Ali ko to? Oni koji su slabi da se sa tobom nose. Kiffa australis – vatra gori u tebi. I ima li šta jače od vatre u vodi, od vulkanske reke?
Samo... ti ne znaš je da je moj Mars u Biku. U 8. kući. Dovoljno daleko od tvog da nemamo kvadrat, ne možemo fizički da se povredimo, ili povređujemo. Ali i dovoljno daleko da se aktivira trigon... Jer ja sam jedina koja sme da ti izađe na crtu.
Šta misliš - šta mogu da urade takva dva Marsa? Ne, u tim trenucima ti ne misliš, jer magiju kreiram ja.
Pravim se nevešta, a sve vreme razmišljam da li si ti taj pravi čovek sa kojim bih konačno mogla da isprobam tantre, prenos niže energije u duhovnu sferu. Bojim se samo da ne izgoriš, jer dovoljna je varnica. A tu bih varnicu svakako morala da bacim... Tu u tom zapaljenom krevetu gde Mars prerasta u Pluton.

Ne, ne želim da budem sa tobom. Kukavica sam i ne mogu da gledam, da se suočim sa tim trenutkom, alhemičarskom transformacijom u kojoj se ti pretvaraš u plamen, a taj se isti plamen pretvara u dete.
Tvoj Saturn me ledi i šalje ti zvanično obaveštenje da koliko god želeo, dete ćeš morati i dalje da čekaš.

Ali opet... Gledaj... Gledaj našu kompozitnu kartu. Znam da ne razumeš, niti te u suštini interesuje, ali ipak pogledaj. Ko može da se pohvali ovim? Ascedent nam je u Lavu, MC u Ovnu – mi jesmo ratnici. Ali ono što je važnije – mi u 4. kući imamo stelijum Sunca, Severnog čvora, Urana, Merkura, Jupitera i Venere. Mars iz 11. pravi trigon od Sunca do Urana, tačno na pola puta sekstiluje Mesec u 2. kući. Saturn iz 1. ima trigon sa Neptunom iz 5. (vrh 5. kuće u Škorpiji), a tačno između njih je Pluton u 3. kući. Sve, ali bukvalno sve se odnosi na dom, na decu koja rastu pod okriljem umetnosti, a najviše muzike, gde se obraća pažnja na budućnost i gde su reči skupe, možda vojničke, ali svakako isceliteljske.

I onda?

Ništa... Venera i Uran.
Koga na kraju više zaboli? Ko inicira prvi? Pa, Venera naravno, iako to zvuči neverovatno. Ali kada je Uran u kombinaciji sve se izokreće naopako. Venera prekida, a Urana više boli.

Od mog rođendana do tvog, od onog beskrajnog stelijuma iz naše iluzorne 4. kuće – mi imamo tišinu.
Neptun se smeje kvadrirajući mi Veneru poslednji put.
Spaljujem sve što znam, brišem sve natalne karte, i sinastričku i kompozitnu, i sve fajlove.
Neptun baca svoj otrovni zrak i nema više...

Samo... Da li? Hoću li ga pustiti da me još jednom prevari? Rekla sam da ako treba – pevaću i sviraću. I tačno to i radim.
Tamo dole kod reke, iza sajamskih hala stoji brod, jedan od mnogih. Crn i ofucan, sakriven, pravi Proteus. Vlasnik drži kafanu, polupraznu, večito preglasne, napregnute narodnjačke muzike.
Da li smem?
Naravno da smem, vlasnik i kelner me znaju. Dolazim često sa detetom u doba kad niko ne dolazi, da se igramo, da izvaljujemo takve ideje od kojih njih dvojica ne znaju da li da se smeju ili da se spreme i skaču u reku za nama u slučaju potrebe.

Mogu li? On me začuđeno pogleda, pa klimne glavom.
Razvlačim kabl jer hoću na palubu.

I počinjem...
Nema tu tvoje snage, ali nije ni ovo loše. Poslužiće kao uređena buka, kao nekakva melodija. Akordi se kotrljaju lagano kao talasi, tekst vadim negde iz sećanja....

Zvuci se pojačavaju, usmeravaju od Save prema Dunavu, pa dalje ka jugoistoku. Glas mi je sve jači, a melodija sve brža, čvršća, ispunjena snagom.

I ona solo završnica koja traje kao reka, kao vreme, kao Saturn. I tišina i moj pogled... i ništa.

Usamljeni aplauz, mada vidim da mu i nije baš prijalo. Ipak, pomaže mi da vratim pojačalo na njegovo uobičajeno mesto. I sam sebi se čudeći poziva me da opet dođem, da razbijem monotoniju...
Dok razmišljam telefon počinje da zvoni.

Neću ni da pogledam, znam da si osetio moju energiju. Nisi mogao da se odupreš. Neću, ne želim da pogledam, da se javim, ali znam da ni ja ne mogu da se oduprem.
...Ko se od nas dvoje još uvek koprca u Neptunovim mrežama?

Samo Saturn ima odgovor, samo vreme pokazuje suštinu. Samo vreme lagano uništava srebrnastu izmaglicu...

Welcome you from out of space

You with your innocence and grace...

Planinarčice, uživaj u svom prvom sunčanom danu.

Veliki petak

Čika svira violinu u sedmici, tamo negde od Skca do Taša… I peva – Aj volem diku, biram tamjaniku.
Mili prevrće očima.
-E, Mili, ajde da opičimo jedno kolo skroz do dole, vidiš da je tramvaj skoro prazan.
-Lepo sam ti rekla da mi je počeo pubertet, zašto me i dalje blamiraš?
Ponovo prevrt očima praćen okretanjem ka prozoru.
…Aha. Ništa onda.

Biao igra igrice. Samo na trenutak podigne pogled, kao sad ću ja samo da završim nivo. A taman sam htela da se naklonim uz pozdrav, te da kleknem i pred njegove noge postavim hunski mač osvojen u krvavim bitkama tamo iza Zapadnih planina… A on igra igrice…
Biaova žena sa neskrivenim divljenjem gleda u Mili koja i dalje ima oči tri broja veće od nas običnih smrtnika. Ali, mislim se ja, bolje da je ništa ne pitaš, počeo joj je pubertet.

Iz trole gledam bilborde. Čeda radi Či Gong, Boris se slikao sa nekom dobrodržećom gospođom, Voja opet reklamira ‘Al Paćino eyes’... Fali još samo Mrkonjić.
Ništa...

Na ratnom putu

Magla u duši - Svašta i ništa dok je bog iluzije u 5.kući

Nismo mogli da se sretnemo, da se ikada vidimo, dodirnemo. Saturn nas je odvojio. Postavio bedem visok i širok devedeset godina. Ali, šta je bedem za nas dvoje? Šta nam znači to linearno vreme, kauzalnost, logika? Nas dvoje i jesmo Saturn, ali i Pluton. I što nas vreme više odvaja, što nas više deli taj pravilni tok, to se mi više razumemo.
Tamo, u tim mutnim trenucima kada se mešaju život i smrt, mi se srećemo. Saturn i Pluton, dva opasna momka, dva čudna druga.

Danima sam gorela u temperaturi, danima je uzak stub žive pretio da probije toplomer, danima sam lebdela negde tamo... I tada sam te videla po prvi put. Nisi bio isti kao na fotografijama, jednostavno nisi... Možda zato što sam u snu hodala dugo krenuvši pešice iz prestonice zaobilaznim zemljanim putevima. Možda zbog rane zore u kojoj si mi se ukazao na pragu tvoje kuće. Naše kuće u staroj prestonici.
Osmehnuo si mi se i zagrlio me. Pomalo zbunjen, suzdržan. Ali čvrstog, muškog držanja. Samo smo se dugo gledali, tako sličnih lica, tako istih osobina. A onda, potpuno iznenadno rekao si mi da ćeš me čekati. I shvatila sam da još nije vreme.
Ujutru je temperatura počela da pada.


Ima tu neke čudne logike, mislila sam dok sam se penjala stepenicama osnovne škole „Radomir Putnik“. Ja sam išla u „Vojvodu Mišić“, a moj Uran-Neptun je eto kod Putnika. Raspoređene smo vojnički. Deda bi se nasmejao... I zato sam morala da zastanem kraj školskih panoa, da pogledam kako je Putnik izgledao. I dok mu proučavam crte lica, vidim šta? Ne znam, ima nešto u njemu. Osećam dobrotu i razumevanje. Uključuje se snaga trigona prve, pete i devete kuće. Još uvek ne znam da ovu snagu pružaju dva Jupitera i jedno Sunce-Pluton, ali osećam da je dobro, da pokreće, da veže i mene i dete i put. I trigon Uran-Merkura i dva Saturna iz prve, šeste i desete kuće. Trigon koji će me naterati da počnem da prevrćem knjige o istoriji i vojnoj strategiji.
-Zašto gledaš te slike?, pita Mili već nervozno pocupkujući. – Znaš da treba da idemo.

Znam da treba da idemo dalje, ali ima nešto u vojvodinim očima što me zadržava. Jer tamo u trenucima između života i smrti, kada se transformišu elementi, kada se mešaju kvaliteti – mi se srećemo.

Bio je vreo avgustovski dan, kao i oni pre. Trupe su marširale prašnjavim drumovima, a tamo negde na početku kolone naše kombinovane divizije išao je i Stepa Stepanović. Ako on ne sme da pokaže da mu je loše, pa ne smem ni ja – pomislio si. Znam da si to pomislio, jer to bih i ja isto. Ono što ti nisi znao, a ja znam - je da je u tom času počela božanska igra elemenata. Hej, deda, znam i da me psuješ. Nas dvoje smo Pluton – Saturn, prosti i neotesani. Smetaju ti oprema, cokule, prašina. Žega pritiska pluća, vrti ti se u glavi, ne želiš vodu, ne želiš božansku igru, samo želiš hlad i odmor. Ali Stepa tamo daleko ispred nema milosti, on zna da 21. divizija Osmog austrijskog korpusa nije šala... Pogledao si sa strane ka livadi. Učinilo ti se da vidiš mlađu ženu i devojčicu, ali to je verovatno zbog vrućine, pomislio si. Podsetile su te na tvoju ženu i ćerku... Ali, ionako nema ničeg.
Hej, deda, to smo nas dve – mašemo ti, najavljujemo preokret.

- I onda? Šta je dalje bilo?, pita moj Uran-Neptun, nestrpljivo. – I kako ti možeš da znaš šta je tvoj deda mislio?
Znam... On i ja smo isti. Taj Pluton-Sunce u Vagi, koji će ga uprkos kvadraturi sa Saturnom iz Raka, vratiti kući posle toliko godina ratovanja. Daće mu zvanje načelnika žandarmerije, to Sunce željno pravde i taj Pluton željan borbi. Mesec iz Škorpije u trigonu sa Saturnom iz Raka, moć nad životinjama koja se uzdiže iz ljubavi, ali još važnije – razumevanje, osećaj za muku naroda. Mars u sekstilu sa Saturnom, zna znanje. Ume da rukuje tehnikom, da pronalazi, da povezuje. Ali isto tako, Mars iz 8. kuće u sekstilu sa Saturnom u Raku – spreman da gine, bez žaljenja, bez osvrtanja.
- Lud?, opet pita Mili.
- Lud, slažem se. Možda pomalo naopak...

Naopak, jer sve stoji naopako. Venera u Škorpiji, a Mars u Biku. Saturn u Raku, tamo gde mu najmanje odgovara, a Sunce u Vagi. Sve naopako, ali ako se maneš znakova i pogledaš samo kuće – sve je kako treba. Sunce u 1., Saturn u 10., Venera u 2., Mars u 8. Sve naopako i sve kako treba.

Triton

Triton je najveći Neptunov satelit. Najhladnije je telo Solarnog sistema sa prosečnom temperaturom od -235 0C. Poseduje ekstremno tanak atmosferski sloj sastavljen od oblaka komadića azotnog leda. Generalno sadrži azotni led, mada se veruje da na polarnim kapama može da se nađe i metanski led, jer se pod sunčevim zracima presijava ružičasto i ponekad čak crveno.
Bez obzira na svoju izuzetnu gustinu i nisku temperaturu, ovaj satelit i dalje pokazuje geološku aktivnost – gejzirske erupcije azota i prašine koje se uzdižu nekoliko kilometara u vis.
Triton je i jedini veliki satelit Solarnog sistema koji se kreće u retrogradnom smeru – smeru suprotnom rotaciji planete.
Veliki, u svim bojama, i zaleđen i aktivan, naopak...

I tako su se te noći spojili svi elementi. Danima je isijavala vatra sa neba, iz zemlje. A onda se u trenutku prolomio grom i počela je oluja. Vatra je pozvala vazduh, a vazduh vodu. Počeo je težak pljusak, koji je natopio zemlju. Točak se zavrteo, a ti si odjednom osetio navalu snage. Napali smo bez najave, napali smo njih na našoj zemlji, na našoj muci. Četiri dana i četiri noći, za četiri elementa, za četiri strane, za sledeću bitku sa Četvrtim carskim pukom dragona.
Borio si se kao mahnit, ne razmišljajući odakle ta snaga dolazi. Borio si se da se pobediš, makar ti kosti ostale zauvek tu. Borio si se zbog svoje žene i deteta, i dece koju ćeš imati, i dece koja će se rađati posle ove čudne bitke. U vrelini, u vodi, probijen vetrom, u blatu do kolena gurao si zaglavljeni top. Ne daj se deda, još samo malo. To je taj zaglavljeni Saturn u Raku, u sekstilu sa Marsom, ali ne daj se. Izvuci ga, sačuvaj tehniku, samo još malo...
Znam ja da ti ne veruješ Stepi, ali Stepa samo prenosi naređenja. Ti znaš da Putnik ne greši. Ti Jupiteri u trigonu, ti Saturni u trigonu – Putnik ne greši. Njegov Mesec na tvom Marsu, njegovo Sunce na tvom Jupiteru. On zna kako je tebi, a ti znaš da do god veruješ u njega nema poraza. Vera vas održava. Vera drži kombinovanu srpsku diviziju... Vera obavija planinu Cer.
Jedna medalja za veru – Ribe, jedna za tehniku – Vodolija.
Mars i Neptun

- I je l’ su uspeli da pobede?, pita me dete dok nas probija vetar na putu do kuće.
- Pobedili su. Samo... to je bio tek početak. Čekala ih je Kolubara...

Nije bilo municije, Mišić je očajnički pokušavao da ubedi Putnika da se povuče Prva armija. Ali to je značilo povlačenje i ostale dve. A povlačenje je zapravo otvaranje linije napredovanja neprijatelja u srce države. Saturn i Neptun na krajnjim stepenima Vodolije. Očaj i vera, i ništa više.
Putnik pali još jednu, ko zna koju cigaretu i počinje da kašlje. Njemu ne treba karta, on zna svoju zemlju. On zna da je jedna stvar rasporediti trupe u planovima, a sasvim druga kada vozovi prevoze topove i jedinice marširaju danima i mesecima. Nije to isto, nisu ljudi tek kockice koje pomeramo na mapi.
Mišić je mlad, zdrav. Sunca su im blizu, razumeju se. Ali Mišić u Vodoliji ima Kiron, Jupiter, Veneru, Mesec, Mars, Atinu Paladu. A Putnik veru i očaj. Ali Mišić ima trigon Saturna iz Blizanaca sa stelijumom iz Vodolije – Putnik mora da popusti.
Vojska mora da se povuče. Preko Kosova, pa preko Albanije. Novembar je mesec, neprijatelj se ne nada takvom samoubilačkom potezu. Putnikov Mars iz Strelca i Pluton iz Ovna diktiraju pokret.
I trupe kreću. Ostavljaju nezaštićene gradove, ostavljaju decu i žene, imanja, sve što imaju.
Topovi su rasklopljeni i zakopani u zemlju. Valjda će se jednom vratiti... Vera i očaj.

Ti o tome ne razmišljaš, put je dug - treba izdržati. Treba preći planine, smetove, treba pomoći bolesnima. Tamo u sumrak vidiš kako nose vojvodu u stolici. Pluća mu se raspadaju, ali cigaretu ne ispušta. Saturn i Neptun, bez njih ne može da misli, a sa njima ne može da živi.
U zoru dok na leđima nosiš tifusnog momčića, pored tebe staju volovska kola. Medalja za izdržljivost – Jarac. Stari kralj ogrnut ćebetom produžava dalje. Srešćete se još jednom.
Zebnja te obuzima, da li će kralj izdržati, da li će vojskovođa ostati živ? Zebnja dok gledaš svoje raspadnute cokule, zebnja dok gledaš smrznutu decu, vukove u daljini, beskrajne smetove...
Deda... Izdrži još samo malo, molim te. Izdrži zbog mene.

- I? Svi su se smrzli, je l’ da?
- Jeste, svi su se smrzli... Ali nisu svi ostali tamo u tim visokim albanskim planinama. Dronjavi, izgladneli, zaraženi tifusom stigli su do luke. Tamo su ih francuski brodovi prebacivali dalje na lečenje.
- A deda?


Deda je sedeo na palubi umotan u prljavo ćebe, tresući se od gladi, kostur Saturn sa plutonskim sjajem u očima. Možda bi mu se i poneka suza skotrljala niz obraz samo da je imao snage. Bacali su ljude u more. Bacali su mrtve, da više mesta ostane za žive. I nije znao da li će i on da krene put dubina, sada, za pola sata, do sumraka.
Sela sam uz tebe, dodirnula ti ruku.
Moraš da izdržiš deda, bez tebe neću postojati ja.

Dok se vraćamo kući vetar sve jače duva. Ružan dan, nekako siv, sumoran.
- I tako je tvoj deda bačen u more?
- Nije, jer da jeste nas dve se nikada ne bi rodile... Izdržao je, ozdravio, jedno vreme je čak bio i u Alžiru, pa se vratio. Putnik nije, on je svoju dušu ostavio na putu. Ali, Mišić ga je zamenio. I uspeli su, pobedili su. I to ti je to...

Vratio si se. Deset godina stariji i dvadeset kilograma lakši. Počeo si da plačeš tek kada si zagrlio ženu i ćerku na pragu. Oružje si očistio, zaštitio i zakopao u bašti, za ne daj Bože. Za veru i očaj. A medalje si ostavio u kredencu da se deca igraju sa njima. Svih 12 komada, za svaki zodijački znak po jedna.
...Kad se rode nova deca.


Jednog dana, kada i ja stignem na naš prag i kada ga pređem, pokazaćeš mi, ispričaćeš mi sve.
Doneću i paklicu cigareta, za slučaj da navrati Putnik. A znaš da mora da navrati baš tu, baš u ulicu Vojvode Putnika.

Eh, deda...
Nas dvoje, Putnik i Triton u oblaku dima, u senkama sećanja. Savršena četvorka, saturnovski poredak...

Neptun na putu od Strelca do Vodolije

Magla u duši - Svašta i ništa dok je bog iluzije u 5. kući

Tražila sam te, tražila te tako očajnički da više nisam znala ni šta tražim. Mislila sam da si Saturn. Potpuno uobičajeno i apsolutno opravdano. A i šta drugo i da pomislim? Jeste, najlakše je reći da si onaj gadni i odvratni Saturn, koga se svi astrolozi pribojavaju, te mu pišu ode i elegije. Onaj što donosi kočenje i prepreke. Prljavi starac prekriven ugljenom prašinom. Onaj što unosi jezu i katatoniju. Ali nisi bio to.
Onda sam logično pretpostavila da si Mars. Malefik nema šta. Ali, to nije odgovaralo tranzitima. U suštini, ničemu nije odgovaralo.
Možda Uran. Ma sigurno Uran... Ali Uran je brz i udaran, a i ja sam sva „kardinalna“, i ipak tu se neke stvarni nisu uklapale.
Ma... da nisi Jupiter? Zdepasti slatkorečiti sholastičar hedonista. Ali... ko sme da dirne u demijurga? Da dovede u pitanje njegov autoritet i slavu?
Ne, Pluton nisi. Ja sam Pluton, ne ti.

Do god sam te tražila, nisam mogla da te nađem. A imala sam i snage i energije da se obračunam sa tobom, ko god da si, i šta god od aspekata da gradiš. Naoružala sam se svim vrstama oružja. Za Mars sam bila spremna da upotrebim i mač i koplje, i da krv lije potocima. Da bitka bude brza i strastvena. Šta drugo i da očekujem od 8. kuće, osim strasti i smrti. Za Saturn sam se naoružala strpljenjem i stoičkom snagom, u očekivanju duge i iscrpljujuće, ledene zime očajanja. Ta 10.kuća, taj položaj u samom zenitu mog neba – to je dug i usamljenički put. Jupiteru sam spremila znanje, dobrotu, milosrđe. Ali i radost. Jer je pred sam kraj 4. kuće, tamo gde mu je najlepše. Ali i 4. stepena od vrha 5. E, tu sam ga čekala. Tu gde mi je srce, u Vodoliji. Da se kockam sa svojim blagom, i da ga prokockam... I da ga ponovo vratim. Uranu sam postavila zamke elektromagnetizma, fantastično-ludačke ideje i neverovatne preokrete.
Pluton, nisam dirala, jer Pluton ja jesam.

Na svako tvoje oružje bila sam sposobna da izvučem moj adekvatan odgovor. Ali što sam više vitlala mačevima, izdržljivošću i idejama, ti si bio sve jači i jači.

Znala sam samo da si sporo i veliko nebesko telo. Sporo i veliko, i najverovatnije malefik. I ništa više. Ali, isto tako, znala sam da moram da te pronađem. Da te vidim, da uhvatim tvoju esenciju, zatvorim je u staklenu bočicu i proučavam. Jer drugačije ne mogu da pronađem rešenje.

Srebrnasta izmaglica

Krenula sam redom. Nije moglo na drugi način. Iznad horizonta imala sam izazov. Saturn u Zenitu u kvadratu sa Suncem i Plutonom na Ascedentu. Izazov? Kakav kompliment. Iskrenije rečeno – prokletstvo.
A ispod horizonta Jupiter u trigonu sa tim istim Suncem i Plutonom. Blagoslov? Unutrašnja snaga? Pa, ruku na srce, ludost najlepše rečeno.
Ali šta je bilo to što je od mog života pravilo izluđujuću zbrku. Ono nešto što bi sve zaglavilo u momentu kada mi je potrebna promena, i ono nešto što bi me guralo, dok sam se opirala u trenucima neophodnog odmora.
Kad god bih pogledala Neptun automatski bi se pojavljivala misao da to nije ništa, da nije bitno, da nema uticaja. U suštini i zašto bih se pribojavala planete koja je sasvim pristojno smeštena u Strelcu, u 3. kući, u sekstilu sa Suncem i u jodu sa Jupiterom i Saturnom. Natalno ne kvadrira, nema opoziciju. Ništa.
I što je najvažnije u sekstilu je sa Suncem (i Plutonom). Znam, donosi mi veze sa intelektualcima, što ume da bude zamorno. Ponekad toliko da bih više poželela da se na tom mestu nađe poneki umetnik, ali ne – u mom slučaju mora da bude inženjer, sistem administrator, dizajner aplikacija i još koječega. A ako jeste inženjer, a najčešće je tako, onda je obavezno u pitanju transport. Od trakastih transportera kojim putuju sirovine do pomorskih sistema. Pruge, cevovodi, beskrajni vodovi... Hoću – neću, ali mehaniku i dinamiku fluida ne mogu da zaboravim. Neptun se pokreće... „I sve teče, sve se menja.“

Pa, zašto bih se na kraju krajeva i uzbuđivala zbog nebitne srebrne izmaglice? Neptun u 3. kući, u Strelcu, na 5-tom stepenu. U Merkurovom carstvu – laž, fantazija. Što i jeste bio dok sam bila dete, Merkurov drug. Nije bilo većeg majstora za laži. Ispredala sam ih i povezivala da niko nije mogao da prodre u suštinu, da pronađe onaj skriveni procep kroz koji može da zasija svetlo istine. Ali to nisu bile laži koje bi nekog povredile, više moje lične fantazije koje su tek počinjale da dobijaju konkretnu formu, da se izdvajaju iznad retorte uma. Srebrne izmaglice koje su se pretvarale u daleka putovanja, magične životinje, ljude obdarene neverovatnim moćima. Na 5. stepenu, tu po Maniliusu počinje kraljevstvo Vodolije, tehnologija i budućnost. I tu gde u vrhu znaka imam baš Jupitera.
Vodolijom vlada Uran. A Uran je u konjunkciji sa Merkurom u 1. kući. A Merkur vlada 12. kućom. Sanjam, inspirišem se, komuniciram preko snova. Živim za ono što volim i sanjam, vladar 5. u 1. Potpuno šamanski. Lepo... razmaženo, samo šta sa tim?
Pa, ništa, ruku na srce. Ali, ako pogledam na drugačiji način, nešto će se već i pokazati. Neptun u Jupiterovom carstvu, Jupiter u Saturnovom, da zaboravim na trenutak taj večito prisutni Uran. A Saturn visoko gore u Raku u Zenitu. Jod. Jod mog života. Da bi sve bilo još komplikovanije Saturn je u konjunkciji sa Južnim čvorom. Dobro, Južni čvor i ima svoje lepo mesto u 10. kući, ali šta se dešava? Neptun i Jupiter usmeravaju energiju u Saturn i Južni čvor. Jedan ubrizgava fluide, iluzije, kultove, magične životinje, crtane filmove, bajke... A drugi – tehnologiju, nauku, religiju. Energije se spajaju u centru i tako pojačane penju ka Saturnu. Saturn ih gleda, secira, analizira, obrađuje, dodaje im tračak razumevanja, jer je u Mesečevom carstvu i u trigonu sa njim. A onda ih tako obrađene vraća dole, pravo u korene mog bića u IC. Tamo gde taj tek spravljeni eliksir stiže do Severnog čvora i Lilit. Praktično izigravam retortu, ciklično obrćem energije.
Neptun u Strelcu, generacijski aspekt. Svih nas rođenih između 1970. i 1984., svih nas vaspitavanih na istim crtanim filmovima, i istim stripovima i filmovima, svih nas koji se govorom crtanih filmova sporazumevamo. U restoranu ćemo zbunjenom konobaru ozbiljno ponoviti da želimo samo „hosenpfefer“, u kolima ćemo se raspravljati da je ipak „trebalo da skrenemo levo kod Albakerkija“, a decu ćemo zasmejavati onim „oduvek sam želeo da imam malog zeku“.
Sa radošću se sećamo svega onoga što smo naučili od Branka Kockice, Raše Popova, Dejvida Belamija. Nekako se u maglama prošlosti gube i nestaju sva ona naukovanja koja su se odnosila na naše odlično uređeno „samoupravno“ društvo. Šta li to beše?... Ne znam, valjda se odnosi na one gomile Lunov-Magnus i Alan Ford stripova, nekako me na to asocira.
Mi smo generacija koja nikada neće odrasti. Koja, praktično, i ne želi da odraste, a i zašto bi? Svet je toliko drugačiji, tako ispunjen bojama i magijom kada ga posmatramo dečijim očima.
Ali isto tako, mi smo vrlo bezobrazna generacija. To je taj Neptun u Strelcu koji je sposoban da zgazi, pljune, prezre sve što mi prethodi. Ne, mi nećemo kao naši roditelji. I ne, nećemo taj stav da je život takav i onakav, ali da mora da se trpi.
Sebičnost i samoživost, i to je karakteristika. Da se ne pomeramo ni u jednom pravcu, da ne sazrevamo bolno šireći sopstvenu dušu da primi još neku, da ostanemo večita deca, bez obaveza, samo sa pravima, samo u svetovima fantazije. Bez mokrih, tek otkuvanih pelena na žici, bez redovnog kuvanja, bez uplatnica za struju... Pogleda zarivenih u monitore, u daleke i čudne svetove, u virtuelna prijateljstva i ljubavi, samo u snove i iluzije.

I sve sam to znala, samo... Kako je tako fantastična ideja slobode mogla da mi naudi? To nisam uspevala da vidim.
Polako i metodično kroz maglu

Niko njega u suštini i nije mogao da vidi. A zahvaljujući tome što se Uran zapravo i nije kretao onako kako bi se to u astronomiji očekivalo, Neptun je prvo “izračunat” matematički. Iako u početku nije bio priznat, što tako liči na njega, Neptun je konačno viđen 23. septembra 1846. godine. A odmah zatim, samo 17 dana kasnije primećen je i njegov najveći satelit Triton.
Neptunovo jezgro je vrlo malo i sastoji se od stena i leda. Zatim kao sledeći sloj ide mantl ili pokrivač od amonijaka, vode i metanskog leda. Atmosferu čine vodonik, helijum i metanski gas.

On je ispod površine laž, iluzija, zavisnost, opijenost, ali isto tako iznad površine on je entuzijazam, umetnost, apstrakcija.

A po nekim standardima mene već godinama ruši sporo, veliko telo, i najverovatnije malefik... Samo što mi nikada zapravo i neće biti jasna ta podela na malefike i benefike. Neptun se na primer generalno vodi kao benefik, ali ako se ne bavim filozofijom ili muzikom, koliko može da se uplete u moj život kao benefik? A opet ako je malefik, kako to da nekom drugom donosi blagoslov? I u suštini, ako i razmišljam na ovaj način – opet plutam u vodama njegove apstraktne izmaglice.

No, dobro, da se manem filozofije i vratim matematici, kao i uvek kada ne mogu da nađem pravo rešenje. Počela sam da posmatram kroz Saturna. Vraćala sam vreme unazad i posmatrala sta koja planeta radi u kom trenutku... I, o gle čuda? Primećen si.
Ali tek kada si to sam dozvolio, tek kada si ušao u aplikacioni trigon sa mojim Merkur-Uranom iz 1. kuće. Kada si mi sam otvorio oči.

Počeo si tako što si mi iskvadrirao Merkur-Uran, ozbiljno me razbolevši. Dajući znak da počnu one škorpionske igre „ili život ili smrt“, da svaka pa i najobičnija stvar bude rizik i teška odluka. A onda... U jurnjavi sa Uranom svako bi lako zaključio da sam rodila dete tada kada je Uran ušao u svoj znak, Vodoliju, kao moju 5. kuću. Ali, čekaj, čekaj. Znam kako je Uran brz i kako se sve dešava munjevito u trenutku dodira orbisa. Što ovde nije slučaj. Uran je ugodno sedeo najmanje godinu dana u sopstvenoj kući kada se desilo to da Neptun stigne tačno na natalni Jupiter ispred same 5. kuće, da baci aplikacioni zrak kvadrature na Mesec sa jedne i na Mars sa druge strane. I da počne magija kreacije novog bića.
Savršena istina i uranska magija, ali sa neptunskim očima i sa Ascedentom u Ribama.

-I dalje? - dečije oči gledaju upitno.
-Dalje je bilo i svašta i ništa.
...Neptun je krenuo da kvadrira od Meseca do Venere, zastajući na Tački duha i Atini Paladi, kao usputnim stanicama, tek toliko da se ne prekine niz. A to je jedan devetogodišnji put, tih otprilike 11 stepeni u Škorpiji. Devet godina haosa, čuđenja, neverovatnih i nerazumljivih situacija, traganja, želje za slobodom, žudnje za samoćom, istraživanja, držanja za ivicu skoro raspadnutog splava dok Posejdon poslednji put izranja na uzburkanoj pučini. Devet godina duhovnog izgnanstva.
Devet... dugih godina.

-I šta sad? To nije srećan kraj. Znaš da sve bajke moraju da imaju srećan kraj?
-A „Devojčica sa šibicama“? Uvek se naježim kad se setim te bajke...
-Ćuti!, dečije oči se bune. –To nije bajka. Sve bajke imaju srećan kraj. Moraš to da izmisliš... kako znaš i umeš.
To mladi Neptun tvrdi potpuno ubeđeno, uranski se boreći iz svoje 5. kuće.

-Znam... sada znam kako ću da stvorim srećan kraj...
-E, odlično. Otkucaj to brzo, pa se skloni. Red je da i ja već jednom odigram svoje igrice.

Naravno, šta bi i radio Neptun kroz Uran, nego igrao igrice... No, da se vratim početku.
Pluton nisam dirala, jer Pluton ja jesam.

...I kada poslednji put moj nesigurni splav priđe vrtlogu iz kog se izvija u plavičastim maglama taj vrhovni morski bog, a horovi sirena zapevaju svoju hipnotičku pesmu da me navedu pravo na njega, u srce oluje, u razaračku snagu iluzije, ja nemam ništa drugo do snage koju mi Pluton pruža. Otvoriću svoje plutonske oči, rukom ću zaštititi svoje uransko srce i počeću da mu pevam, sve glasnije, ali i nežnije, da mu pričam, slikam, igram, sanjam... Da ga volim.
U momentu kada ga zaista zavolim, rasturiću ga, transformisati, spojiti se sa njim u konkretnu formu.
Ali... prvo da isplovim dalje, na pučinu.

Jeretički tranziti (2004)

Odjednom počinje. Bez ikakve najave počinje stravična oluja. Nebo se u nekoliko trenutaka navuklo teških crnih oblaka. Kao da je palo i pritisak je nesnošljiv. Konji se muče, izvlače sa mukom kopita iz uzavrelog peska. Obmotavam maramu oko glave, ali oči su mi već pune. Kroz peščanu zavesu vidim kako je sišao sa konja i kako ga tera da sedne i sklupča se. Maše mi da i ja uradim isto.
Moj konj je mlad, nije navikao na ovo. Zaludno ga cimam, vrti glavom i pokušava da njišti. Moje vikanje se gubi u vetru. Grlim ga oko vrata i vučem na dole. Da se nije sapleo i pao, još bih se cimala oko njega.
Sa mukom izvlačim šatorsko platno. Sa mukom ga zavlačim ispod konja i konačno se i ja uvlačim.
On je tu odmah do nas isto tako spakovan uz svog konja. Provirim za trenutak, i pre nego što nas zaspe novi nanos, vidim da su se pretvorili u dinu, nema ih.
Konj ponekad pokuša da udahne, pa odustane. Glave su nam jedna do druge i osećam kao da satima gledam zbunjeno zakrvavljeno veliko oko. "Proći će… Mora da prođe." šapućem mu.
Budim se suvih usta. Mali gušter se sunča na prozoru. Čudno osećanje. Ružno predosećanje.

Zaostavština Klare Cetkin

Mocart kugle, Mocart srca... ima i mešano (Mocart u rinfuzi?), sve tri kutije, Lindor bombonjera sve što ima, Merci – to su one čokoladice sa nijansiranim ukusima, po kilo od čokoladiranih lešnika i badema, može i suvo grožđe, ali ne pirinač. Mislim, mogu to da jedem, al’ mi je posle muka... Zalihe Menaž čokolade za kuvanje (od po 200g)... pa jedno desetak komada... Eh da, ona gorka čokolada sa struganom korom pomorandže, može i sa čilijem i sa papričicom... Mili hoće tri tegle putera od kikirikija. Ja to ne smem da jedem, pa ću samo jednu...

Belgijske čokolade! Normalna stvar, belgijske čokolade (nekoliko kutija), ručno pravljene u finim kutijicama sa mašnicama. Kad može belgijska kraljica vala mogu i ja.

Šta još?... Profiterole, karamel krem, tiramisu se ne odbija, ali ako nema... može i Vasina torta. I puna šerpa fila za doboš tortu (ne zamarajte se korama).

I ako Boga znate, ne zaglupljujte se da secate one saksije sa cvećem... Saksija 499 din (u Maksiju), bolje preračunajte to u banane. Skoro 7 kg, može i to...

Buketi... ni pod razno. To košta ko đavo, a samo mi pravi haos u stanu, a može da izazove alergiju. Neću da rizikujem. Preračunajte to u one gorepomenute Mocart zanimacije.

I da, neću parfeme, tu niko nikad nije pogodio šta volim. Nego, pravac lepo u neki India šop. Bočice ulja - samo Patchouli (zimska sezona), jedno 10 kom, 5 kom Pine i 5 kom Lavander, to je za leto.

Ondak pak... 10 tretmana Muradovim voćnim kiselinama (AHA 40% ili 70%), ali to mora što pre (odokativno oko 350 rahmetli evara). Neću laser i neću mikrodermoabraziju, pogotovo ne dijamatskim krunama, pa makar to bilo u onom jedinom salonu gde te krune i sterilišu. Treba mi još i serijal kod tajlanđana, „kraljevska masaža“ (samo 6000 din za jednu, odmah računajte 10 kom).

Ima sad i neki tretman gde treba da mi lijevaju ulje sa česticama zlata pravo na glavu. Znam ja da to nije ništa, ali Mili hoće da proba (ona se loži na plemenite metale). U stvari, meni to nekako liči na kinesko mučenje, ali evo – pristajem. Neću da pravim pitanje.

I naravno, prava stvar. Vaučer za večeru u Makao restoranu sa Nenadom Čankom. Ja ću neku salatu (može i od mačke i zmije, nisam tu probirljiva), pačetinu sa susamom + pirinač i pohovanu čokoladu. Duplu porciju. Mili će... ako ima hamburger. Probala bi ona i tu salatu, ali samo da nije pravljena od Sivke. Nenadu jednog dobro zapečenog nilskog konja, mamuta ili bilo šta od sibirske divljači... al’ da nije mnogo masno.

Dok nam u pozadini puštaju najnovije hitove, to može da se nađe u onoj kineskoj radnji u Sarajevskoj (al’ ne da koza kineska... naterajte je da ipak da...), gledaću u Nenada sa strahopoštovanjem, trepnuti neću dok mi bude prepričavao sve redom i potanko, sve od pre osam godina pa do poslednjeg zasedanja.

Divno veče, prekrasno...

I taman kad ogladnim i počnem da na sred ulice pevam Internacionalu (verzija na engleskom, ne znam ovu domaću)... After eight čokoladice, jedno pola kile, isto toliko suve brusnice (da spustim malo šećer), rum štangle, čokoladne napolitanke i medena srca. I kesica sode bikarbone
ili šta god.


Sreća jedne žene je u sitnicama.

You’re not the man...

Uletela sam u stan tražeći nešto, bilo šta... Štanglu, lanac od bicikla, nešto zgodno i gvozdeno... Jer sada je situacija postala ozbiljna.
Skinhed je stao tačno ispred mene, očekivala sam pitanje „Koliko je sati?“ ili „Gde je ovde ta i ta ulica?“, ali ništa. Samo je stao tačno ispred mene i ljubopitljivo me posmatrao. Imao je i onaj zaleđeni kez od koga sam se naježila. A onda se minut, dva kasnije pomerio da me propusti da prođem.
Sada sam i zvanično bila upozorena.

Dezdemona (valjda se tako zvala, ako se dobro sećam) najgore je prošla. A ni Otelu ništa bolje nije bilo.
Samo što ja nešto nisam želela da se nađem u tom poretku stvari.

A lanac sam ipak skinula... I izvadila motorku iz ormana... I cokule, iako je uveliko išlo proleće, mada dosta kišovito.
Ne da odbranim sebe... Njega je trebalo braniti.

I nije to bila ljubavna priča, a nije ni mogla. Kvadrat Neptuna tačno na najosetljivijoj tački moje karte, Jupiter u 12., Saturn... Ne, nije mogla da bude ljubavna priča – sve i da sam htela.

Dragi moj riđokosi prjatelju, dragi moj brate Petre Egidije, tu gde nam stoje Venere, tu na toj neptunskoj fiksnoj vetrometini – sve što počne desi se, ali tek tamo u kontra-prostoru. Izrasta u nekim čudnim dimenzijama...

On je želeo ženu, devojku, bilo šta. Sasvim normalno, nagonski. Ali ne bilo kakvu. Neku sa kojom bi mogao i da razgovara i da se razume. Ja... nisam želela ni njega, niti bilo kog drugog. Vrtela sam se u drugačijim svetovima, sve više uronjena u sopstveni narastajući autizam. Sve čekajući da Jupiter legne na Pluton... Da se nešto desi.

I kako smo se onda uopšte i sreli, sigurno se pitaš. Kada je njegov dan bio podeljen na treninge i utakmice, na beskrajna praćenja svih mogućih liga, na razrešavanje klubskih mutljavina. A moj... Eh, dragi brate Petre Egidije, završavala sam serijal slika o anđelima, presvlačila, hranila i uspavljivala dete, kuvala i čistila, pisala i čitala, računala pozicije i tranzite, udevala frejmove i banere... Ništa nisam radila.

Bilo mu je dovoljno samo jednom da me vidi, onako u prolazu. Sutradan je opet bio na istom mestu i kada sam naišla nije čekao, odmah je prišao. A kada je shvatio da možemo da komuniciramo na istom jeziku kao dva normalna čoveka nije imao šta da izgubi.

-Znaš, sve Srpkinje tvrde da znaju engleski... Ali...to je..., a onda je razvukao osmeh.
-Znam, tarzanski.
-Vi ne učite gramatiku?
-Pa, šta da ti kažem... Izgleda da ne.

Neobavezni razgovori pošto odvedem dete u vrtić, a on završi jutarnji trening. Prođemo kroz park, ponekad čak i sednemo na klupu. Na kratko, a onda nas otera kiša. Pokušavam da ga posmatram, ali tako da se to ne primeti. Što je smešno, naravno da se primećuje. Sam mi pokazuje šake. Tu liniju gde prestaje crnački pigment. I priča. Priča kao navijen. Od Sudana do Obale slonovače, od Alžira do Namibije... Od snova o budućnosti, do planova za izgradnju doma. Da, naravno – i njemu je projektovanje struka. To me ne zaobilazi.

I ne, nisu svi isti, naravno.

-Don’t mess with Nigerian man. Don’t ever mess with Nigerian...

Šta to treba da znači? Ako mi otvori srce da ne smem da ga izdam? Taj toliko ukorenjen strah, to osećanje zajedničko svima... I kako mogu da znam, kako mogu da garantujem, kako mogu da obećam?... I da li ja to uopšte želim?

I onda su počeli da se pojavljuju u mom kraju... Skinsi. Neko im je javio. Ali ko? Ko se toliko brinuo da jedna njihova žena, koja je ionako dovoljno nenormalna i godinama sama, da ne pripadne tamo nekom, kome se inače dive dok ga gledaju na utakmicama, ali ga svakako preziru i možda ga se i pomalo plaše u običnom životu.
Odjednom sam postala svesna da gde god da krenem neki skins neobavezno dežura u mom kraju i vrlo pažljivo prati moje kretanje. Da svi sve znaju.
Svi osim mene.

Pokazao mi je da je obrazovan, eksplozivan, natprosečno inteligentan. Da smo mi nekulturni („Šta vas to uče roditelji? Kao da ste divljaci...“) i da kod nas najgori ljudi rade najodgovornije poslove (kao da mi to nije odavno jasno). Da su nam žene gole i bezobrazne, a da decu ne hranimo i ne vaspitavamo kako treba... Ali, sve sam to znala i pre njega, i nisam imala snagu da opet prolazim kroz te besciljne filozofije

Nije to bila ljubavna priča, opet ti ponavljam Petre Egidije. Nisam je htela. Mogao je da bude prijatelj, ne ljubavnik. Mogao je da ima moju podršku i deo mog vremena, ali on je hteo sve... A ja nisam.

I kad god bih mu savetovala da uveče negde izađe (možda i na splavove), smejao se odmahujući rukom. Te tamo nisu bile za njega sve i da su htele. Tražio je ženu.
-Znaš da kod katolika postoji samo jedan brak?
Da, znam i to nije ništa utešno, pogotovo što nešto nemam nameru da menjam konfesiju... Ali, šta ja to pričam?

Sve okolnosti su prosto pokušavale da me uvuku u igru. Svi oko mene bili su protiv, plašeći se najgoreg. Čega „najgoreg“? Da će da me pojede? A znao je da kuva i sve mi nekako obećavao fenomenalnu večeru, da osetim šta je prava hrana... Da će da me ženi i odvede tamo negde u džunglu? Ali on je rođen u gradu te veličine da je Beograd za njega najobičnija palanka. Da će da mi napravi malo crno dete i nestane? Ali, to sad počinje da liči na „Madam Baterflaj“... Nije više Otelo. Ali, i pa šta u vezi toga?
Svi su bili protiv, i svi su vrlo dobro znali da ja radim „kontra“, u inat. Sa druge strane, kad god bih pokušavala da ga urazumim on sam gađao me je onim poznatim rasističkim fazonima.

A šta mi je nudio? Da budem njegov svet. Da ga čekam u toplom domu i da razumem, da sam sređena, zdrava, plodna. I to je sve. Nda... da je on ceo moj svet.
Sati na telefonu, sve neki bezvezni razgovori. Počela sam da mislim na engleskom. I jedini problem je bio da vozim i pričam na stranom jeziku, to je već nekako moj mozak teže radio, ali bi se vremenom navikao... Samo da sam htela.

Problem je bio samo u tome što igru, predstavu ili operu nisam želela da odigram. A bila sam opkoljena sa svih strana.

Ti znaš, Petre Egidije, da moram da imam deo svog sveta, da pripadam i Suncu i Plutonu, da sam u izgonu. Da igram u svojim svetovima, da ne mogu nikom da dam sve.

Počeo je da mi priča o planovima, da promeni klub, da ode dalje. Ali to je sve kao zavisilo od moje odluke. Moja odluka je bila da svoje odluke donosi sam.

Da je bilo drugačije, da su te rečenice o vernosti i planovima za budućnost zazvučale bolno istinito, ne bih razmišljala. Uzela bih dete i otišla sa njim na kraj sveta... Ali nisu.
Osećala sam se kao da gledam neki do zla boga dosadan ljubavni film, da učestvujem u njemu, a da nikakve koristi od svega toga nema. Osim... radosti za lokalni KKK.
Meni je srce blokirao Neptun.

Prekinula sam sve. Nije bilo svrhe insistirati na prijateljstvu. Nije on bio moj verni rob, već muškarac, zaista muškarac. A on prijateljstvo nije želeo. Ja, sa druge strane, ne želim laž.

Padala je kiša, opet ti glupi filmovi, a on je počeo da moli. Mrzim ponižavanje, bilo čije, pogotovo njegovo. I rekla sam mu to.
Okrenula se i otišla.

Šamanke i ratnici se... ne mešaju.

I desilo se. Nije bio sam kada su napadnuti. Bilo ih je nekoliko na nekoliko, noću, tad kad su skinsi bili sigurni da sam ja unutra, daleko od svega. Malo strasti i malo krvi, i malo batina na sve strane. Male muške marsovske zanimacije.
Ionako se spremao da ode odavde.

...Još uvek, ali dosta retko, zazvoni mi mobilni i odmah prekine. I vidim da je poziv stigao od nekud, iz inostranstva. I znam, prosto znam gde je.
Svako leži u svom krevetu, zagledan u ništa.

Tamo u toj nekoj dimenziji, Šade peva „You’re not the man... who will bleed for me...“ i nas dvoje plešemo.
Muškarac i žena koji nisu mogli da se odreknu sebe.