Hoće li sloboda umjeti da pjeva kao što su sužnji pjevali o njoj - part 2

Negde u aprilu prošle godine objavila sam jedan očajnički post, a koji se ticao moje još očajnije potrage za dubokim crnim starkama, kritikama porodice Džonas i njihovog pogubnog muzičkog, i svih ostalih, uticaja na moje mlado i nezrelo, ali prilično jogunasto čeljade, kao i određene doze žaljenja za finskim metalcima koji su u tom trenutku postali naša zajednička muzička prošlost.

U stilu, crtaću ja finske metalce, ali finskoga arlaukanja više biti neće.

Kao zaključak tog kapitalnog porodično-istorijskog dokumenta pozvala sam se na Kancelariju strateškog uticaja i njihovu povelju "Sloboda".
Ponavljam je zarad prisećanja:



Elem, u međuvremenu situacija je avanzovala, metamorfisala se takoreći, u fazu "Kakve bre, starke, to nose samo šabani!"

Te sada imam sledeći zadatak. A dotični zadatak se svodi na standardno "da mi kupiš Mile suknjicu od svile" i moj još standardniji odgovor "nisam ti ja Rokfeler, Bildeberger grupa, niti slobodna masonka da mi serviraš svoje dijamantske želje i potrebe".

Šta god rekla ili uradila sudbina je neumoljiva.
Zbogom starke, dobrodošle martinke.

Možda su starke bile skupa i nekvalitetna roba, ali martinke su još skuplje, mada... dosta izdržljive.
A već je hvatam krajem oka kako isprobava i moju staru motorku.
I prisećam se onih scena kada je V. "udubio" nogu nekom liku u KST-u pre hiljadu godina.
Vrlo sam brzo shvatila zašto treba da se izvučem iz gomile kada se svira neka poletnija glazba.

Motorka joj je prevelika, hvala Bogu... za sada.
Ali martinke...

I zašto martinke?

Zato što su čudni putevi Gospodnji, zato što ozbiljno pišem o alhemiji, zato što sam silom prilika u toku pretraživanja naučila da pod obavezno iz rezultata elimišem japanski serijal "Full Metal Alchemist", zato što je ona upravo iz tog razloga usput odgledala sve sezone ovog serijala na You Tube-u, pročitala sve što se o tome dalo pročitati i onda počela da traga za podacima koji se tiču muzike koja je korišćena u epizodama.

Sve ove akcije rezultirale su ovako:





Pošto ni moja vrlo bliska kapitulacija po pitanju martinki nije dovoljna, Mili me sada spopada japanskim slengom i konstatacijom da pojma o životu nemam kad ni najobičniji japanski ne znam.
Mudro joj uzvraćam mandarinskim kineskim, na šta ona zapušava uši (da joj se jezički uticaji ne bi mešali) i trudim se da gledam svoja posla.
To jest, trudim se da napravim finansijsku konstrukciju koja bi izdržala sve dečije snove.
...Ili bar većinu.

A džapanci?
U odnosu na Jonas brothers, L'Arc En Ciel (Duga, u prevodu za one sa skupljim ulaznicama) su mila majka, muzika za moje uši i kontemplatvni momenat - all in one.

Čini mi se da ipak nekako, negde, u nekom pogledu svaki dan napredujemo.