Svadba ko svadba i šta da se priča...

Prvo je stigao licencirani...




Crkva sv. Đorđa na Banovom brdetu.
Ne znam, nisam se navikla na nju. Bilo mi je malo čudno.




Luster im je savršen za Feng Šui (ispravno se kaže Fang Šuei).




Normalno, okrunjeni su.
Snaja mi je predivna, a njemu kruna baš i ne stoji.
Sve vreme sam čekala da sklizne niže i napravi mu one klempave uši.
Ali nije... na sreću.




Bio je i stari prijatelj Gaavril.




Procedura je procedura. I ima da se poštuje.
Tri kruga paradnim korakom, i to svezani.




Jedan drugi anđeo se brinuo o bidermajeru za to vreme.




Elem, sve su nas poređali u borbenu formaciju i dali znak da igre počnu. Ali kako smo bile apsolutno nezainteresovane, buketić samo što nije pao. J. se u poslednji čas bacila i uhvatila štafetu.
Toliko o ženskim težnjama u vezi udaje...




U sali nas je sačekao man with roses.
Gentleman.
Divan čovek, sjajan, smiren, duhovit na lep način.
Odlično... sada smo rodbina.




Muzika je bila perfektna. Dobro odabran evergrin, školovani muški i ženski glas, ne pretenciozni, samo odlični, podešeno ozvučenje.
I uz efekte takve muzike odjednom su svi bili fini, na note.




Mili je sa J. imala zadatak da nas zakiti.
...I zaboravila da skine duks.




Predjelo. Molim fokus na tanjir... Hvala.
Kao što se na slici ukazuje, na mesu svinjskog porekla imamo parče proje, dva komada sira i malo ajvara.
Od svega toga koristim samo ajvar i salatu. I zato sam i odlučila da izmaltretiram kelnera, vratila mu tanjir i zatražila nešto posno.




Ovo je izigravalo ruzmarin. Devojke su odlučile da nas vezuju oko ruke, da kao iglama ne bi oštetile tanke bluze. Posle im je neko ubacio buvu da je to katolički običaj. Meni je bilo svejedno, ideja je lepa, cvetić je sladak, ali je na kraju ispalo da ič ne valja. Stalno mi se odvezivala trakica, čak i iz čvora.
Te sam sebi zadala hitan zadatak da manifestujem čiodu.




Čekale su me čak dve po povratku iz ladies room i to tik uz cvetni aranžman na stolu. Neko se uvek brine o svemu.
A čekalo me je i "posno".

Na ovoj slici nam se ukazuje pirinač, solo i u paprici.
Nije mi se svideo, hladan i bezukusan. Ja to volim sa bosiljkom, ruzmarinom i kuvano na maslinovom ulju.
I naravno, prebranac.
I to volim sa prazilukom.

Sve ostalo se tretira kao dekoracija.
Dekoraciju sam, u tom smislu, prvo i pojela.
U stvari, bilo bi bolje da sam zatražila vanglu dekoracije, pa da smo mirni do torte... al' ne može čovek da se seti svega u trenutku.

No, zaključak: ljudi se ovde drže na ugljenim hidratima i homeopatskim dozama vitamina.
U gadnu sam babu izrasla... znam i sama.




No, konačno je licencirani održao govor.
Spomenuo je i neke drage ljude koji nas gledaju iz jedne lepše dimenzije i raduju se...

A onda su odigrali svoj prvi bračni valcer.
U stvari, igralo je njih troje.

Ona i njih dvojica.




I licencirani i ja smo pokušali da ličimo na plesni par, ali on kapira korake jako sporo. Pokušavala sam i valcer i tango, ali džabe.
Inače, tkanicu nosim (ovo je muška) da me ne bi pomešali sa osobljem restorana.




E, ovo je moj novi dečko.
Sladak k'o ovaj 'lebac što ga tako slatko žvaće.




A snaja br. 1 je bila kao holivudska glumica iz tridesetih godina.
Snaje volim više od njih dvojice, žene moraju da se podržavaju međusobno. Nema tu dalje priče.





Ovde imamo krucijalni dokaz da se po beogradskim restoracijama servira identičan meni. Prilažem dokaznu fotografiju, mislim da je 33. iz posta svilen konac rules!
Tada mi se uglavio vedski post (post kao posno, a ne kao blog post), te je ribu po povratku kući probala naša Sivkica, ali sada sam bila oslobođena religioznih dana, kako hrišćanskih tako i svih ostalih te sam se bacila i...
I ništa. Predimljeno (a zašto je uopšte dimljeno?) i presoljeno.
I pojedoh limun...
Dakle, ovde ljudi definitivno pune svoja tela skrobom i u sledećoj fazi lekovima.
U stvari, izrasla sam u duplu gadnu babu...




U međuvremenu Mili je dobila sarmu i pečenje i upravo počela da se dosađuje u iščekivanju torte. Da ne bi gubila vreme počela je i da fantazira kako bi izgledala moja svadba.
Ovo postaje opasno, pomislila sam, prvo me je licencirani zamislio kao udatu ženu, Ljilja je poželela da sledeće venčanje bude moje, pa sad Mili...
Ali, s obzirom da se i muzika srozala na hitove Miše Kovača, Srebrnih krila, Čole, Joksimovića... i u nedostatku boljih ideja skoncentrisala sam se na planiranje iste, hipotetične svadbe.
Na švedskom stolu ima da stoje torte i kolači i to pola sata posle donošenja predjela, da deca ne crkavaju od muke i dosade. Tačka 2. bend ćemo angažovati, isti ovaj, ali pod uslovom da izbace domaću soft pop glazbu i pod 3. ja ću lično i personalno intervenisati na sastavljanju jelovnika... Samo da se zna.
Ostalo nam je još samo da taj istorijski porodični dogovor ratifikuje i Trilateralna komisija i gotovo.




Rasprava je nastavljena dalje, da bi zaključile - 2 venčanja u roku od 4 meseca su previše. Najbolje se snalazimo uz dinamiku jedna svadba na 10 godina. Tada nam je sve novo.

I kao što sam u toku prethodnog venčanja prediktovala da će godina biti plodna, nisam se prevarila.
Obe bebe, od oba svadbena para, očekuju se krajem juna, početkom jula.

A muzika je... Počeli su narodnjaci.
Stvarno nemam ništa protiv, dapače podržavam, ali... kakva je sad tu uloga moja, neću te pitati...

I da, prilažem još jedan krucijalni dokaz da ne ličim na Hajda, pjevača čiji glazbeni sustav trenutno trešti iz zvučnika (prim. aut.: pogledati par prethodnih postova).
Jeste, imam mongolsko lice, ali ipak...
A Mili kaže, gledaj, pa nisi ćorava, potpuno ste isti.

Ovde bi sad lepo legla ona priča o dva ovna na brvnu, ali neka neću...

By the way, vidi se kako sam i umetnički uheftala cvetić.




I meni najdraža fotografija...
Licencirani sa gospođom, mlađi sa gospođom, torta... i oberkelner koji je preživeo moja "izvoljavanja".




A onda sam shvatila da u stvari kum zna da pleše.
I odigrasmo salsu na ništa više nego Cecu.
Dragane moj, kad odu svi...
Važno da je veselo.

Važno da je tu sloga.




I konačno...
Bilo je još torti, ali ljudi su me gledali kao da sam idiot što idem okolo i fotografišem.

Ova sa natpisom je po Milinom uverenju bila najbolja.
U pitanju je domaća torta sa nekim žutim kremom, a samo odneta na profesionalno ukrašavanje.




A ova je moj favorit.
Kore postoje samo u tragovima i to čokoladne, puno ulupane pavlake, višnje i bogato posuto mrvicama gorke čokolade.

Kada sam se vratila po još... Tog "još" više nije bilo.
A onda sam bez blama grebala po ostacima mrvica dok je kelnerica zgranuto čekala da odnese poslužavnik.
Ma, jednom se živi.




Eto, tu stvarno nema šta da se priča.
Ostalo mi je samo kao želja da čujem i ovo, jer stvarno nemam ništa protiv bilo koje vrste muzike do god mi prija.

Pa, za novi par i novi početak...