osmi i deveti dan

Preksinoć, tačno u onom trenutku kada sam tonula u san videla sam njegovo lice.
Približila mu se i na neki način ušla mu u um kroz njegovo levo oko.
Samo trenutak izbezumljenja, foton shvatanja pre no što sam izgubila svest o sopstvenom telu.

Noćas sam sanjala kako se budim na vrhu planine Kailaš. Sve prekriveno predivnim snegom, ali mi nije hladno.
Znam da sam visoko, jako visoko. Gledam gore, nebo ima prelepu plavu boju. Ali nekih 2 metra iznad postoji tavanica napravljena od srebrnih zvezda.
Mili se budi pored mene, osvrće i onda se dogovaramo da siđemo.
I stvarno silazimo, bukvalno samo slećemo i to pravo na Trg Republike u centru grada.
Jedan stariji čovek je video kako to radimo, ali nije reagovao. Samo nas je posmatrao.
Ostali su prolazili kao da smo nevidljive.
U sledećoj sceni ponovo stojim na vrhu nekog brda, nema snega iako sam vrlo visoko.
Osvrćem se oko sebe, nigde nikoga.
A onda gledam sopstveno telo.
Sopstveni veliki stomak.
Trudna.

I onda se budim.
Mesec je obe noći bio u Škorpiji.