10. Jevrejska alhemija

Gledajući generalno, u opštoj alhemičarskoj istoriji ima vrlo malo etabiliranih jevrejskih naučnika. Što uopšte ne bi trebalo da nas zavara. Jevrejski narod je stolećima preživljavao najteža iskušenja i progone. Tako su i najveći umovi tog naroda bili primorani da deluju pod hrišćanskim ili muslimanskim pseudonimima. Njihove tekstove obično možemo da nađemo kao pseudopigrafije, dela koja su vrlo namerno i lažno pripisivana drugim autorima.

Pseudopigrafije i opšta istorija

Smatra se da je alhemija već u 2. veku zaklonjena od očiju običnog sveta velom misticizma, uticajima grčkih i egipatskih bogova i simboličkih priča, kao i hrišćanskim gnosticizmom. S obzirom da se smatralo da su pored bogova, naravno sa Hermesom na čelu povorke, i svi veliki umovi i proroci raspolagali istim znanjem, mnoga dela su pripisivana Adamu i Abrahamu, a Mojsije se vrlo često javljao kao „izvorni“ autor nekih dokumenata. Čak je Bertelot 1887. publikovao delo pod imenom „Kolekcija starih grčkih alhemičara“ u kome se navode „Diplosis“ (umeće dupliranja težine zlata) i „Mojsijeva hemija“, a oba dela su i pripisana samom Mojsiju. Takođe je poznato da je i jedan od alhemičara aleksandrijskog perioda Zosimus isto tako često citirao baš „Mojsijevu hemiju“.
Delo koje se često spominje u vezi istorije alhemije je i „Osma knjiga Mojsijeva“ ili „Mojsijev ključ“ koju nalazimo u papirusu W, a u vezi Lajdenskog dokumenta, gde se spominju Abraham, Isak, Jakov, arhanđel Mihajlo i Jerusalimski hram. Recepti koji se spominju tu su istovetni sa onima koji se pripisuju pseudo Demetrisu i pripadaju takozvanoj klasi klasičnih metalurških recepata koji se javljaju u 8. veku.
Naravno, da se i kralju Solomonu pripisuje udeo u alhemičarskoj umetnosti i to u delu koje mu se pripisuje pod nazivom „Lavirint“. U njemu, bar kako se tvrdilo u srednjem veku, nalaze se recepti za transmutaciju bakra u zlato. A Marija Propovednica ili Marija Jevrejka, koja je spominjana ranije, postala je jedna od legendarnih osoba u istoriji alhemije. Njoj se pripisuje otkriće ugljovodonične kiseline, mada istorijski ta zasluga pripada arapskoj školi. Ono što je nesumnjivo njeno delo je bain-marie sistem za blago dogrevanje vodom koji se i dan danas široko koristi u hemijskim procesima. Žena koja je u ono doba bila puna praktičnih inženjersko-tehnoloških ideja i pronalazaka, ostaće upamćena i po pravilu „Jedan postaje dva, dva postaje tri, a tri postaje četiri“. Možda zvuči na prvi pogled matematički jasno i ni po čemu originalno, ali ovo pravilo prodire u sve sfere filozofije i religije. A zbog toga je i nazvana Marijom, sestrom Mojsijevom, jer su je često indentifikovali sa Mirjam, istorijskom sestrom velikog proroka, mada su ih delile hiljade godina. Takođe, u knjizi „O Aleksandru“ persijskog pesnika Nizamija ona se spominje kao sirijska princeza Marija koja posećuje Aleksandra Velikog i od samog Aristotela, pored ostalih stvari, uči umetnost pravljenja zlata.
Pored ovih pesničkih i vrlo slobodnih interpretacija, istorijski je zabeleženo da je čuveni alhemičar Zosimus vrlo precizno citirao baš njena dela.

Istorijski, alhemičarski rukopisi su najčešće prevođeni sa grčkog na sirijski, a zatim na arapski i hebrejski jezik. Tako su se mešali i uticaji i razmene znanja. Jedan od poznatijih autora Srednjeg veka je i Juda ha-Levi sa delom „Cuzari“, a Maimonides je o Hermesu raspravljao u delu „Moreh“, i u jednom od poglavlja spominje i Sabijance, čije statue planeta korespondiraju sa sedam metala i njihovim osobinama.
Geršon Solomon kao autor „Šaar ha-Šamajima“ u ovom pregledu daje jezgrovit opis bazične teorije „Al kimije“ i otvoreno navodi da je sve svoje znanje stekao čitajući hebrejske prevode sa arapskog.

Drvo života

Alhemija koja se razvijala pod hebrejskim autorima nosi jak pečat Kabale. Svedoci smo da i danas kabalističko učenje zadire u sve sfere postojanja. Kabala je daleko starija od Mojsijevog doba, čak se tvrdi da njeno poreklo seže dalje i od Egipta. Struktura samog učenja, simbolika i filozofija prevazilaze standardne religijske priče i zadiru u organizaciju kosmosa. Kabalisti tvrde da je izvor ovog učenja otkrio sam Bog i da ga svaki put ponovo otkriva učeniku koji ima čisto srce.
Jezik Kabale se odnosi na simbole i to one koji se tiču uređenja kosmosa. A ako se setimo Hermesovog načela „Kako je gore tako je i dole“ shvatićemo da ovo učenje zapravo otkriva božanski naum kreiranja sveta i svakog od nas ponaosob u njemu. Osnovni simbol uređenja je Solomonov hram, koji možemo da gledamo kao najmanju ćeliju sopstvenog tela, nas same, našu zajednicu, planetu, lokalni sistem, kosmos, ili čitav niz kosmosa kako traje kreacija, a za njom destrukcija prvobitne božanske ideje.
Ključevi za ulazak u kabalističko učenje su svetlost i vatra. Sama Kabala operiše religioznim i filozofskim idejama koje korespondraju sa svetlošču i vatrom, a imajući u cilju pravu istinsku religiju i pravu i istinsku nauku.
Svetlost je osnova na kojoj počiva superstruktura Kabale. Bog je prvo manifestovao samog sebe kao svetlost, pa zatim sve ostalo. U delu „Solomonova mudrost“ aleksandrijski autor Filo opisuje Boga kao „osvetljeno vreme“. Ovo delo jeste visoko cenjeno u kabalističkim krugovima, ali osnovu za učenje pružaju „Zohar“ (Knjiga svetlosti) koju je napisao Simeon ben Jochai oko 1558. i „Sepher Jezera“ (Knjiga stvaranja) čiji je autor nepoznat, a smatra se da je nastala između 100. god. pre nove i ere i 800. god.
Na Sepher Jezeru se gleda kao na ključ za čitanje Zohara i stalno se pocrtava da je svetlost primordijalna esencija kosmosa, da sav život i sva kretanja potiču od svetlosti ili kraće – svetlost je vitalna dinamička sila prirode. Takođe se ističe da kada usvojimo ovo znanje počinjemo da se penjemo Jakovovim lestvicama prolazeći 4 sefire i dodirujući „nebesko znanje“. A taj put je predstavljen simbolom pentagrama.
Sredinom 11. veka Solomon Gabirol je pod pseudonimom Avicebron napisao da postoje dva dela krucijalno važna za one koji žele da se bave Hermesovom naukom. To su „Liber de Causis“ (Knjiga uzroka) i „Fons Vitae“ (Izvor života). On govori o jedinstvu svetlosti koja se uzdiže sa najvišeg trona i deli u devet kategorija postojanja. Tako ujedinjenu svetlost autor naziva „supstancom intelekta“ . A kada opisuje Boga u Liber de Causis, Avicebron tvrdi da je On mudar i da je sa pozicije sopstvene mudrosti On manifestovao svoju volju kao svetlost, i da sva postojanja i supstance sadrže u sebi Boga kroz svetlost. Njegova volja, Njegovo bogoslovlje, Njegovo jedinstvo, Njegova večnost i samo Njegovo postojanje su za nas previše duboke misterije. Možemo ga znati jedino preko Njegove manifestacije – svetlosti.
Deset sephira Kabale su simbol koncepcije božanske volje. Kruna se zove Kether (beskraj) i ona je izvor odakle svetlost teče. Tu u kruni, svetlost je čisto bela i u njoj obitava dinamička sila svemira. Ona dakle objedinjuje svih 9 sfera postojanja i zato se broj „10“ u Kabali smatra savršenim.
Sledeće dve niže sephire su Binah i Hokman (inteligencija i mudrost, muški i ženski proncip) i sa Ketherom obrazuju prvu, višu trijadu – svet Duha. Ili, što bi alhemičari preveli kao so, sumpor i živu.
Ovde se sada jasno vidi da se kabalistički sistem zasniva na potpunoj, apsolutnoj harmoniji, ono što se u Hermesovoj smaragdnoj tabli naziva „operacija Sunca“. Zakon božanske harmonije pratimo hiljadama godina proučavajući kretanja nebeskih tela, jer bitka protiv haosa traje i dalje. Centrifugalna i cenrtipetalna sila, ženski i muški princip, aktivna i pasivna sila, sve se stalno kreće u pokušaju održavanja večne ravnoteže. Ovaj krug je simbolizovan alhemičarskom zmijom Ouroboros koja grize sopstveni rep.
Četvrta sephira je Tifereth (veličanstvena blistavost) i tretira se kao centralno Sunce našeg svemira, vidljivo samo okom duhovnosti.
Smatra se da je i prorok Jovan bio jedan od „viših“ kabalista. U njegovom „Otkrovenju“ se spominje vizija žene obučene u Sunce sa Mesecom pod njenim nogama i krunom od dvanaest zvezda na njenoj glavi. Rozenkrojcerovci su ovu viziju nazivali Sofijom ili predivnom mudrošću, a u to isto doba smatralo se da su Sofija i egipatska boginja Isis ista osoba, ženska emanacija Boga. Isis obučena u Sunce, sa mladim Mesecom i velikim crvenim zmajem pod nogama. Ona se otkriva kao centralno unutrašnje Sunce čoveku koji se posvetio nesebičnom radu i molitvama i to je u alhemičarskoj praksi poznato kao mistično podizanje vela Isis.
Peta sephira je Hesed (snaga), crveno, šesta je Gevurah (lepota), žuto, sedma je Netsah (čvrstoća), zeleno, i osma Hod (zadovoljstvo), plava boja. Kada se ove boje spoje u jednu one obrazuju Yesod (temelj) devetu sephiru, koja je davalac života ili vitalne energije i održavalac svetova koji se oslanjaju na nju.
Ovde se sada javlja i drugi ključ Kabale – vatra. Jer, tamo gde preovladava duh tu je svetlost dominantna, a tamo gde je izražen materjalni, fizički princip – tu je vatra vodeći element. kabala uči da je svetovni život samo zapravo proba za onaj spiritualni koji će tek uslediti, kao što je fetalni razvoj tek uvod u stvarni materjalni život. Odnos vatre i svetlosti, duha i materije, ravnoteža ili neravnoteža među njima određuju naš karakter i sudbinu.
Deseta i najniža sephira je Malkuth ili Azirah (svet tame), tako nazvana jer se tu ne može videti božanska ili nebeska svetlost. Ona je crna, a crna boja se, kao što znamo, definiše kao odsustvo svetlosti. I kao što kabalisti uče, tu se nalazimo mi pošto smo proterani iz božanskog vrta. Čoveku je ukinut večni život i počeli smo da se rađamo „slepi“, ovde se misli na duhovni život, pošto materija ili vatra preovlađuju.
Međutim, alhemija ovog puta u vezi sa kabalističkim principima pokušala je da se uzdigne i do večnog života i do univerzalnog znanja i božanske mudrosti.
Mi smo i dalje na putu vraćanja ka Bogu, ka našoj suštini.